|
На грбу се налази бели двоглави орао с краљевском круном изнад глава, а испод сваке канџе смештен је по један кринов цвет. На прсима орла је црвени штит са уцртаним белим крстом и четири оцила међу крацима.
Двоглави орао у историји српске хералдике означен је као државно знамење и познатији је као породични грб Немањића, јер је током постојања Рашке државе коришћен као хералдичка ознака српских владара.
Најстарији видљиви приказ тзв. дуплог орла у Србији налази се на ктиторској слици у цркви Св. Петра и Павла на Лиму код Бијелог Поља – на одећи кнеза Мирослава, брата Великог жупана Немање и наручиоца најстаријег српског писаног споменика, Мирослављевог јеванђеља. |
 |
На фресци у цркви Богородице Љевишке у Призрену и у манастиру Жича, на одежди Стефана Првовенчаног, крунисаног 1217, такође стоји истоветно осликан орао. У време византијске династије Комнина, први српски краљ имао је титулу севастократора, као и право да за своје знамење користи црвеног двоглавог орла. Орао се може видети на фресци у манастиру Студеница приказан у златној боји на црвеном плашту његовог сина и наследника Радослава, али и под ногама краља Милутина и краљице Симониде у Сопоћанима и на прстену краљице Теодоре, жене краља Стефана Дечанског у манастиру Бањска.
Симбол двоглавог орла до четрнаестог се века у Србији углавном користи као украс на оријенталним тканинама, тада популарним на двору, пре свега захваљујући непосредном утицају Византије. Тек процватом српске државе, у време цара Душана, орао са две главе добија неке од карактеристика државног знамења. На карти Каталонца Анхелина Дулсерта из 1339, Скопље – тада престоница Србије – и град Солун, означени су жутом заставом са црвеним двоглавим орлом на њој. После пропасти Душановог царства овакав орао није у потпуности заживео као грб Србије, што је видљиво и на фрескама у манастиру Раваница, задужбини кнеза Лазара и задужбини књегиње Милице, Љубостињи, јер је приказан само на њиховој одећи.
Порекло овог симбола није европско, већ азијско, тачније сумерско. Најстарији облик откривен је у ископинама вавилонског града Лагаша. Овај двоглави орао представљао је 2500 година пре н. е. по једнима Гилгамеша, првог човека и јунака истоименог епа, а по другима божанску еманацију сунца. Настанком хришћанства, орао са две главе поново се приказује тек на споменицима из времена од 600 до 650 године на подручју данашњег Ирака и у Средњој Азији у Турфану и средњем Туркестану. Редовније се јавља као знамење тек од 11. века нове ере у горњем току реке Тигар, али по први пут и у Европи, као украс на оделима племства Византије, Кордове (муслиманском делу тадашње Шпаније) и Палерма на Сицилији. С временом постаје популаран и међу крсташима и племством у земљама на Западу, а угарски цар Сигисмунд 1417. коначно поставља црног двоглавог орла за грб Светог Римског царства.
|
|
|
Орао са две главе је у 14. веку био и грб последњег цара Источног Римског царства, Константина Драгаша. Као симбол пропадања Византије долетео је у Европу са Оријента и као да је најавио долазак Османлија, Косовски бој 1389. и пад Цариграда 1453. Нестанком царства, овај хералдички знак за своје грбове преузимају Русија, као насл | 
