|
На грбу се налази бели двоглави орао с краљевском круном изнад глава, а испод сваке канџе смештен је по један кринов цвет. На прсима орла је црвени штит са уцртаним белим крстом и четири оцила међу крацима.
Двоглави орао у историји српске хералдике означен је као државно знамење и познатији је као породични грб Немањића, јер је током постојања Рашке државе коришћен као хералдичка ознака српских владара.
Најстарији видљиви приказ тзв. дуплог орла у Србији налази се на ктиторској слици у цркви Св. Петра и Павла на Лиму код Бијелог Поља – на одећи кнеза Мирослава, брата Великог жупана Немање и наручиоца најстаријег српског писаног споменика, Мирослављевог јеванђеља. |
 |
На фресци у цркви Богородице Љевишке у Призрену и у манастиру Жича, на одежди Стефана Првовенчаног, крунисаног 1217, такође стоји истоветно осликан орао. У време византијске династије Комнина, први српски краљ имао је титулу севастократора, као и право да за своје знамење користи црвеног двоглавог орла. Орао се може видети на фресци у манастиру Студеница приказан у златној боји на црвеном плашту његовог сина и наследника Радослава, али и под ногама краља Милутина и краљице Симониде у Сопоћанима и на прстену краљице Теодоре, жене краља Стефана Дечанског у манастиру Бањска.
Симбол двоглавог орла до четрнаестог се века у Србији углавном користи као украс на оријенталним тканинама, тада популарним на двору, пре свега захваљујући непосредном утицају Византије. Тек процватом српске државе, у време цара Душана, орао са две главе добија неке од карактеристика државног знамења. На карти Каталонца Анхелина Дулсерта из 1339, Скопље – тада престоница Србије – и град Солун, означени су жутом заставом са црвеним двоглавим орлом на њој. После пропасти Душановог царства овакав орао није у потпуности заживео као грб Србије, што је видљиво и на фрескама у манастиру Раваница, задужбини кнеза Лазара и задужбини књегиње Милице, Љубостињи, јер је приказан само на њиховој одећи.
Порекло овог симбола није европско, већ азијско, тачније сумерско. Најстарији облик откривен је у ископинама вавилонског града Лагаша. Овај двоглави орао представљао је 2500 година пре н. е. по једнима Гилгамеша, првог човека и јунака истоименог епа, а по другима божанску еманацију сунца. Настанком хришћанства, орао са две главе поново се приказује тек на споменицима из времена од 600 до 650 године на подручју данашњег Ирака и у Средњој Азији у Турфану и средњем Туркестану. Редовније се јавља као знамење тек од 11. века нове ере у горњем току реке Тигар, али по први пут и у Европи, као украс на оделима племства Византије, Кордове (муслиманском делу тадашње Шпаније) и Палерма на Сицилији. С временом постаје популаран и међу крсташима и племством у земљама на Западу, а угарски цар Сигисмунд 1417. коначно поставља црног двоглавог орла за грб Светог Римског царства.
|
|
|
Орао са две главе је у 14. веку био и грб последњег цара Источног Римског царства, Константина Драгаша. Као симбол пропадања Византије долетео је у Европу са Оријента и као да је најавио долазак Османлија, Косовски бој 1389. и пад Цариграда 1453. Нестанком царства, овај хералдички знак за своје грбове преузимају Русија, као наследник Византије и тзв. нови Трећи Рим, као и Васељенска црква у Цариграду.
У Србији, у време владавине деспота Стефана Лазаревића, овај симбол после 1402. по први пут постаје прави хералдички знак. Међу Бранковићима, наследницима Лазаревића на српском вазалном престолу, поред породичног грба са знаком лава, појављује се и тзв. дупли орао.
Бели крст на црвеној позадини са четири огњила међу крацима, у хералдици познатији као српски грб или знамење нације, налазио се на печату Правитељствујушчег совјета, првог уставно-законодавног тела слободне Србије, и на заставама Карађорђевих устаника из 1804. Одлуком Милоша Обреновића 1819. постао је обележје српске владе и владара, а Сретењским уставом 1835. званично је проглашен за грб Кнежевине Србије.
Крст се као знамење у историји први пут појављује на "лабаруму", застави Римског цара Константина, у бици код Милвијског моста на Тибру почетком четвртог века наше ере. До тада и основни симбол Христовог распећа, а од Константиновог Миланског едикта из 313. године и ознака за озваничену и признату хришћанску веру, с временом постаје и обележје Источног Римског царства, али и крсташа од 11. века. Појављује се у разним бојама и варијантама са украсним фигурама међу крацима крста, а крсташи га постављају као своје владарско знамење на заставама које су се вијориле над сваком освојеном државом на Оријенту. То су учинили и после заузимања Цариграда 1204. После шест деценија, ослободивши Цариград од крсташа, Михаило VIII Палеолог ће на његове зидине поново поставити византијске барјаке са својим грбом – тетрависилионом, жутим крстом са четири огњила у облику грчког слова Б (бета).
У српској редакцији оцила или огњила, евидентирана као симболи међу словенским народима још у периоду од осмог до једанаестог века, сличнија су ћириличном слову С. Најстарији аутентичан примерак белог српског крста с четири оцила на црвеној позадини везан је уз породицу кнеза Лазара. Налази се на великом полијелеју манастира Дечани, задужбине кнегиње Милице и њених синова из 1397.
Двоглави орао и српски бели крст на црвеној позадини, актуелни у деспотској и вазалној Србији, помињу се у бројним зборницима и списима током 16, 17. и 18. века. Њихово спајање усвојено је јуна 1882, кад је бели орао са две главе поново слетео под краљевску круну српског грба, овога пута са црвеним штитом са белим крстом и четири оцила на прсима.
Био је то званични грб Краљевине Србије у Првом светском рату, а после припајања Словеније и Хрватске новој краљевини, касније Југославији, допуњен је грбовима ових јужнословенских народа – плавом позадином са жутом звездом с пет кракова и црвено-белом шаховницом са 25 поља. Након Другог светског рата бели орао је још једном нестао као званичан државни, хералдички знак. Овога пута са грба Југославије, али и са државног знамења тада Социјалистичке Републике Србије. Под црвеном петокраком међу жутим класјем остала је само црвена плоча с четири жута огњила, која се у народу и данас погрешно тумаче као четири ћирилична слова С.
Данашњи грб Србије усвојен је 17. августа 2004. Овим су чином поново спојени двоглави орао, као ознака државности Србије и српски грб као симбол српског народа и знамење нације. По речима арх. Драгомира Ацовића, члана Крунског савета принца престолонаследника Александра Карађорђевића и председника Друштва хералдичара Србије, оживљавање грба из 1882. веома је битно за Србију и њено представљање у свету.
– Хералдички симболи виде се свуда где постоји потреба за успостављањем идентитета, без обзира на то да ли је у питању политички, етнички, професионални или идеолошки идентитет. Свет се данас, у немогућности да се снађе у обиљу информација, окреће нечему чему су људи прибегавали и у најранијој историји цивилизације. Враћа се језику знакова. Отуда и толико присуство и истицање разних логотипа. Хералдика има евидентан утицај у подсвести и на емотивном плану човека, а испољава се и види у свакој не баш лако решивој ситуацији која ремети нечији идентитет. Најбољи пример у свету је грб Белгије, на којем се око првенства лава или петла вековима споре Фламанци и Валонци. Код нас је тај проблем последњи пут био видљив када се Црна Гора одвојила од Србије и када је на силу мењана плава боја на њиховој тробојци, чиме се, не по први пут на овим просторима, догодила накнадна преправка историје.
- Апокрифни грб Српске краљевине (између 16. и 17. века) представља прво хералдичко уједињење покрајина од којих је већина касније постала део државе Јужних Словена. Око штита се налази ланац Реда Витезова реда Св. Првомученика Стефана који је основао цар Душан
- Грб великог српског кнеза Лазара Хребељановић, Св. Лазара (14. век) – из календара
- Грб деспота Стефана Лазаревића (Савет Констанце 1415.)
- Грб српских деспота – Бранковића (15. и 16. век)
- Грб са заставом Карађорђевих устаника (1804.)
- Кнежевски грб владајуће династије Обреновић (1815.) – из календара
- Грб Краљевине Србије (22. фебруар 1822.)
- Српски грб у оквиру грба Краљевине СХС (1918.)
- Грб Републике Србије (17. август 2004.)
| | 
