Секвенце једног ликовног опуса

Критички став према савременом друштву у глобалном смислу само је једна од мојих тема; друге су везане за жене, мачке, биљке, цвеће, лептире – каже сликар Владимир Дуњић.

Текст: Споменка Јелић Медаковић
Фотографије: Милан Мелка

Некада сам био концептуалиста, али, још за време студија, напустио сам такав начин изражавања. Мислим да је на моју одлуку доста утицао, пре свега својим ауторитетом, професор Младен Србиновић, који није ни знао да ја то радим, али ме је кроз наставу полако уводио у један далеко богатији свет откривајући ми лепоту и проблематику чистог сликарства. С временом сам увидео да је то нешто много садржајније и комплексније и да ми је у концептуализму постало тесно. Зато сам га напустио. Ипак не сасвим – нека искуства користим и данас, али у споју с чистим сликарством. Једино, после студија, уследиле су "године које су појели скакавци", што би рекао Пекић. Радио сам, због егзистенције, у школама и, годинама, дизајн у штампаријама.

После скоро две деценије паралелног рада успео сам да се одвојим и посветим само сликарству. Често ме питају да ли је могуће данас живети од чисте уметности. Видите, могуће је. Ја немам неки посебан атеље од сто педесет квадрата, радим овде у узурпираној дечјој собу. Немам велике прохтеве, али зато имам своју слободу. Не зависим ни од галериста, ни од купаца, ни од политичара, ни од неких мецена.

Док разговарам са сликаром Владимиром Дуњићем (1957, Чачак) у његовој малој соби – атељеу, у новобеоградском, изузетно лепо уређеном, стану, који је својим делима украсио постављајући их на адекватна и врло пажљиво бирана места, констатујем да је прецизност и одмереност у сваком погледу једна од врлина овог необичног уметника. Суптилан у реаговању на спољашњи свет, Дуњић проницљиво открива његове врлине и мане сублимирајући их у одређену ликовну појавност, која данас, било да изражава критички или афирмативни став, увек носи "дуњићевску препознатљивост". Једна од доминантних тачака те препознатљивости грађена је кроз усмереност уметника на човека, који представља центар васељене, где се стичу и разилазе добро и зло. 

Ликовни ослонац у појединим делима Дуњић је потражио у ренесанси, пре свега међу фламанским сликарима. У тим остварењима као да је карактеристични Ван Ајков "Портрет Арнолфинија" или "Човек с турбаном" (полуспуштених капака и стиснутих усана), добио, савремен, сведенији израз и могућност трансформације у низ различитих карактера. У каснијим остварењима провлачи се известан утицај јапанских естампи, опет осавремењен и редукован. Специфична симболика, затим метафоричност, благи ониризам и други елементи, омогућују Дуњићу веома вешту ликовну хармонизацију у којој често повезује нека давна времена са садашњим тренутком.

– Морам да признам да никада нисам био инспирисан старим мајсторима на тај начин да верујем да могу да им се приближим – каже Дуњић. – Јер, они су такви сликари да ниједан савремени уметник не може да досегне њихов ниво. Али поље слободе, које је модерна уметност извојевала, далеко је шире него што је то некада било. За мене је најсрећнија синтеза неких искустава традиције и модерног. Односно поступак којим се, путем примене неких искустава ранијих мајстора, изрази живот, осећања и карактер модерног човека. Бесмислено је да ја ликовно тумачим човека из Ван Ајковог времена. Али открио сам да нешто од језе савременог света, нешто од његове тишине и отуђености најбоље изражавам елементима и техникама ренесансног уметника. Тим средствима, мислим да најдиректније могу да делујем на човека данашњице – да му укажем на неку лепоту, или да потенцирам његове мане – конзумеризам, на пример, који је једна од највећих болести данашњице...

Посматрам, испред себе на зиду, Дуњићево платно – симболичну представу човека која садржи све оне стотине и хиљаде људи опредељених за ратна разарања, уништења и свеколику пошаст савременог света. Он је визуелно представљен само као један сиви сако с делићем кравате и кошуље. Апликације по сакоу сиво обојених војника и других атрибута рата (кинеске играчкице) уочљиве су тек када се приђе ближе. Кадрирање на овој слици, као и на неким другим рађеним у неколико последњих година, као да потиче из савременог искуства фотографа, филмских редитеља и, пре свега, са билборд-дизајна. Минималним композиционим средствима Дуњић је овде постигао максималну причу, и муњевито дејство на посматрача наметнувши му питање и одговор.

– Слика представља господара рата – објашњава Дуњић. – Јер, данас је рат у служби бизниса. Господари рата су обучени као пословни људи. Ова слика је настала као један увеличани детаљ мог дела "Служба".

Дуњић затим објашњава да је дело "Пандорина кутија", које сада краси један зид његовог атељеа, настало као вид његовог разрачунавања са оних двадесет година "које су појели скакавци", кад је радио различите послове да би осигурао егзистенцију. Ово дело, сачињено од деветнаест повезаних (или неповезаних) слика, како уметник каже, стоји у атељеу као нека икона која га увек опомиње.

– "Служба" је претходила и "Пандориној кутији". Слика је некако расла добијајући нове сегменте. Тим остварењем, од двадесет делова, направио сам омаж Кафки (његов портрет је један сегмент). "Служба" је, нажалост, отишла из мог атељеа иако то нисам желео, али нисам успео ни да је одбраним. Данас је у Венецуели. Зато сам насликао "Пандорину кутију" – нова прича, али иста структура. Њен садржај опомиње да не морамо да будемо део система који нам не одговара. Увек може да се нешто друго уради како не бисмо учествовали у нечему што не желимо. Пример за то је "Породица бистрих потока". Они су показали да има неки излаз, да је могуће задржати слободу, да можемо не пристати...

– Али, критички став према савременом друштву у глобалном смислу, само је једна од мојих тема – наставља Дуњић. – Друге су везане уз суптилније и тананије облике живота. За такве слике инспиришу ме жене, мачке, биљке, цвеће, лептири. Када сам био млађи моје интересовање је било далеко шире. Било је тада више стаза којима сам ходао. Но, како човек осећа да му остаје све мање времена, он покушава да одређене теме доведе до краја. Зато намерно сужавам поље. Желим да слике урадим у концентрисаној форми. Тако ми се наметнула проблематика људских очију. Те су слике само привидно портрети које ми гледамо. Заправо, ја хоћу да постигнем утисак да те очи са слике посматрају нас.

То су очи којима ја посматрам и сам себе. Желим да изазовем ону померену позицију интроспекције у којој човек може да сагледа ствари, догађаје, људе и осећања, чистије него кад их гледа споља.

Иако каже да споро ради Дуњић је до сада насликао више од 400 дела, којима образује неколико циклуса, приредио је близу двадесет самосталних изложби и учествовао на многим колективним манифестацијама у земљи и иностранству. За свој рад добио је више признања.

Крајем лета 2007. Дуњић је окупиран радом на својој монографији, коју обликује као дизајнер и припремом слике "Еуридика", за изложбу која ће представљати омаж Гиставу Мороу. Идеја је потекла од сликара Љубе Поповића, а учествоваће више аутора.