|
Некада сам био концептуалиста, али, још за време студија, напустио сам такав начин изражавања. Мислим да је на моју одлуку доста утицао, пре свега својим ауторитетом, професор Младен Србиновић, који није ни знао да ја то радим, али ме је кроз наставу полако уводио у један далеко богатији свет откривајући ми лепоту и проблематику чистог сликарства.
С временом сам увидео да је то нешто много садржајније и комплексније и да ми је у концептуализму постало тесно. Зато сам га напустио. Ипак не сасвим – нека искуства користим и данас, али у споју с чистим сликарством. Једино, после студија, уследиле су "године које су појели скакавци", што би рекао Пекић. Радио сам, због егзистенције, у школама и, годинама, дизајн у штампаријама. |
 |
После скоро две деценије паралелног рада успео сам да се одвојим и посветим само сликарству. Често ме питају да ли је могуће данас живети од чисте уметности. Видите, могуће је. Ја немам неки посебан атеље од сто педесет квадрата, радим овде у узурпираној дечјој собу. Немам велике прохтеве, али зато имам своју слободу. Не зависим ни од галериста, ни од купаца, ни од политичара, ни од неких мецена.
Док разговарам са сликаром Владимиром Дуњићем (1957, Чачак) у његовој малој соби – атељеу, у новобеоградском, изузетно лепо уређеном, стану, који је својим делима украсио постављајући их на адекватна и врло пажљиво бирана места, констатујем да је прецизност и одмереност у сваком погледу једна од врлина овог необичног уметника. Суптилан у реаговању на спољашњи свет, Дуњић проницљиво открива његове врлине и мане сублимирајући их у одређену ликовну појавност, која данас, било да изражава критички или афирмативни став, увек носи "дуњићевску препознатљивост". Једна од доминантних тачака те препознатљивости грађена је кроз усмереност уметника на човека, који представља центар васељене, где се стичу и разилазе добро и зло.
 |
Ликовни ослонац у појединим делима Дуњић је потражио у ренесанси, пре свега међу фламанским сликарима. У тим остварењима као да је карактеристични Ван Ајков "Портрет Арнолфинија" или "Човек с турбаном" (полуспуштених капака и стиснутих усана), добио, савремен, сведенији израз и могућност трансформације у низ различитих карактера.
У каснијим остварењима провлачи се известан утицај јапанских естампи, опет осавремењен и редукован. Специфична симболика, затим метафоричност, благи ониризам и други елементи, омогућују Дуњићу веома вешту ликовну хармонизацију у којој често повезује нека давна времена са садашњим тренутком. |
– Морам да признам да никада нисам био инспирисан старим мајсторима на тај начин да верујем да могу да им се приближим – каже Дуњић. – Јер, они су такви сликари да ниједан савремени уметник не може да досегне њихов ниво. Али поље слободе, које је модерна уметност извојевала, далеко је шире него што је то некада било. За мене је најсрећнија синтеза неких искустава традиције и модерног. Односно поступак којим се, путем примене неких искустава ранијих мајстора, изрази живот, осећања и карактер модерног човека. Бесмислено је да ја ликовно тумачим човека из Ван Ајковог времена. Али открио сам да нешто од језе савременог света, нешто од његове тишине и отуђености најбоље изражавам елементима и техникама ренесансног уметника. Тим средствима, мислим да најдиректније могу да делујем на човека данашњице – да му укажем на неку лепоту, или да потенцирам његове мане – конзумеризам, на пример, који је једна од највећих болести данашњице...
|
