Гвоздена капија Дунава

Са природним лепотама и многобројним културним и историјским споменицима Ђердап је баштина светских размера. Подухват измештања чувене Трајанове табле на Дунаву упоређује се са измештањем храмова са колосалним киповима Рамзеса II у Абу Симбелу у Египту.

Текст: Богдан Ибрајтер
Фотографије: Милан Мелка

Египат је дар Нила, Амазон река – море, Волга саткана од балада, а Дунав, Истрос, Матаос, Данубијус – најмногољудније је поречје и река с највише атрибута на свету. Најатрактивнији ток Дунава, с Ђердапом, највећом клисуром Европе, протиче кроз Србију. Само у току једног дана намерник у Ђердапу може да се нађе у станишту древног човека у Лепенском виру, испред чувене Трајанове табле, коју је римски император подигао пре два миленијума, у неком приобалном селу поред гаравих пећи, налик ескимским иглоима, у којима људи праве ћумур, на такмичењу белих једрилица код Голупца или у чамцу са искусним рибарима, који насред Дунава бућком лове сомове.

Ђердап – Гвоздена капија Дунава, почиње код средњовековне тврђаве Голубац на српској, и стене Бабакај на румунској страни. Низводно, упоредо с клисуром, у дужини од око сто километара и површином од 65.000 хектара уз Дунав, простире се и Национални парк "Ђердап". С богатом флором и фауном, несвакидашњим природним лепотама, знаменитостима и историјским споменицима из доба палеолита, Старог Рима, па до наших дана, овај парк с колевком дунавске и европске цивилизације, баштина је светских размера. Дунав је најшири пре улаза у Гвоздена врата, ако се изузме делта – ушће у Црно море. Са ширином од шест километара ту река личи на море. Према хроничарима тврђава Голубац је подигнута у XIV веку. Испод зидина Голупца налази се спомен-чесма пољском јунаку Завиши Црном, који је ту, на Голупцу, погинуо лета господњег 1428, у бици с Турцима. Чесму су подигли извиђачи Србије и Пољске. Преко од Голупца, на румунској страни, изнад воде се уздиже шиљата стена Бабакај, коју је овековечио сликар Ђорђе Крстић.

У Ђердапу су три клисуре - Голубачка, Госпођин вир и Сипска, два кањона - Велики и Мали казан, и три котлине: Љупковска, Доњомилановачка и Оршавска. Готово се на сваком километру кроз Ђердап налази понека знаменитост. Низводно од Голупца, у Љупковској котлини су археолошки локалитети Брњица с римским преградним зидовима, средњовековна некропола Чезава, касноантички локалитет Зиданац, римско утврђење Салдум, преисторијско насеље Кожица... У Госпођином виру су остаци преисторијског насеља Лепенски Вир. Ту је човек обитавао пре осам хиљада година, а о његовој свести и култури сведоче камене скулптуре моделоване као риболике људске главе, рибе или јелени. Ту је данас и музеј "Лепенски Вир". Наспрам Лепенског Вира, на румунској се страни налази Трескавац, стена трапезоидног облика названа тако јер се на њој истресају громови. По угледу на облик те стене древни Лепенци су градили кровове својих кућа... Од ушћа Бољетинске реке до окуке зване Хладна вода, уздиже се громада Грбен, саздана од камених слојева налик листовима књиге. Купасте избочине Гребена подсећају на храмове и пагоде у џунглама Камбоџе.

У Доњомилановачкој котлини је Доњи Милановац, некадашњи Пореч, леп градић с климом као на Медитерану, а знаменит по Старини Новаку и Миши Анастасијевићу, дунавском капетану, бродовласнику и великом народном добротвору. После Доњомилановачке котлине Дунав улази у 19 километара дугачак Казан. Ту је река местимично широка само 150 метара. Пре изградње хидроелектране "Ђердап" у дубоким вировима Казана мрестиле су се моруне и јесетре које су ту долазиле из Црног мора. У Казану су громаде и масиви Велики и Мали Штрбац, с литицама од 800 метара, које се вертикално спуштају у реку. Камене литице мењају боју према сунцу и добу дана, баш као на катедрали у Руану на сликама Клода Монеа. Са стене Плоче, изнад Казана, пружа се најлепши поглед на Ђердап. На излазу из Малог казана је Хајдучка воденица, а испод Голог брда се налази знаменита Трајанова табла. Уклесали су је легионари римског императора Трајана Марка Улпија (53–117) у славу пробијања и завршетка подунавског римског пута (via militaris) кроз Горњу Мезију, године 104. Испод засвођеног каменог крова на тимпанону је латинским словима уклесано: "TABULA TRAIANA". Испод тога је делимично оштећен текст: "IMP CAESAR DIVI NERVAE F NERVA TRAIANVS AVG GERM PONTIF MAXIMVS TRIB POT IIII PATER PATRIAE COS III MONTIBVS EXCISI. ANCO..BVS SVBLATIS VIA. FECIT... or " – "Император Цезар, божанског Нерве син, Нерва Трајан Августус, Германик, конзул по четврти пут, савладао дунавско стење, саградио је овај пут"...

Via militaris више не постоји. Потопљен је. Због изградње хидроелектране Ђердап и акумулационог језера, шездесетих година двадесетог века ниво воде у Дунаву је знатно порастао па је и Трајанова табла морала да буде измештена и подигнута за двадесетак метара. Био је то велик подухват који се упоређује са измештањем староегипатских храмова са колосним киповима Рамзеса II у Абу Симбелу, приликом изградње велике бране у Асуану средином прошлог века. Можда и већи. Храмови и колоси су прво исечени у блокове тежине од 15 до 20 тона, па су онда преношени на нова станишта. Трајанова табла је исечена из стене у једном комаду од 300 тона и тако измештена. Подухватом је руководио познати београдски архитект професор Милорад Димитријевић...

По изласку из Малог казана Дунав се шири у Оршавску котлину, па улази у Сипску клисуру. Подизањем хидроелектране у Оршавској котлини је потопљено историјско острво Адакале, на којем су 1804. погубљене дахије Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед Ага. У Оршавској котлини је градић Текија у којем се сваког лета одржава такмичење у риболову на сома традиционалном "бућком". Такмичари за мамац користе црну глисту, дурдубак, пијавицу, шкољку, ровца. Забаце удицу, а потом специјалном дрвеном справом, бућком, ударају по води. Сом је радознао, креће према звуку бућке, и гризе мамац. Ове године на текијском такмичењу највећи сом уловљен на бућку био је тежак готово тридесет килограма.