Кањон реке Увац

Резерват природе Увац под својим окриљем одгаја и храни различите врсте животиња и биљака. Јединственост подручја чини присуство веома ретке и малобројне врсте лешинара – белоглавог супа.

Текст: Златица Ивковић
Фотографије: Раде Прелић

Смештен између масива планина Златар, на југозападу, и Јаворa на североистоку, налази се Специјални резерват природе, "Увац", заштићено природно добро од изузетног значаја; простире се између територија општине Нова Варош и Сјеница на укупној површини од 7.543 хектара, а у њему живи око 104 врсте птица међу којима је најзначајнији белоглави суп, једна од две преостале врсте лешинара који се данас гнезде на подручју Србије.

Централну целину резервата чини кањонска долина реке Увац с долинама њених притока. Моћним ударима воде, река је у падине Златара и јужних обронака Златиборског масива усекла величанствену клисуру укљештених меандара и испегланих литица пред чијом лепотом застаје дах. Бистра вода наоко питомог Увца, змијолико кривуда завојима који више личе на лавиринт из којег нема излаза него на ток реке. Камени зидови клисуре, која је на појединим местима толико уска да се једва може проћи чамцем, при дну су бели, углачани водом, а у висинама сиви и црни, прошарани растињем. Из гнезда свијених испод окапина и камених стреха, стотинак метара над водом, налазе се гнезда белоглавих супова, који су кањон Увца изабрале за једно од својих последњих станишта у овом делу Европе.

Белоглави суп (Gips fulvus) је ретка врста орла лешинара, импозантне величине. У ланцу исхране је незаменљив – искључива храна су му угинуле животиње, чиме спречава ширење зараза и на тај начин обавља "природну рециклажу". Ова ретка врста је пре двадесетак година била пред изумирањем, и на територији увачких језера деведесетих година двадесетог века било је само седам парова. Захваљујући залагању Фонда за заштиту птица грабљивица те редовној исхрани, њихова бројност се знатно повећала. После свега што се учинило на заштити белоглавог супа њихов број се попео са седам парова (колико их је било 1993. године) на данашњих триста јединки. Ова колонија белоглавог супа данас је најбројнија на Балкану и једна je од највећих у Европи.

Белоглави суп је по много чему јединствена птица. Једна је од четири врсте лешинара које насељавају Европу али и једина са стаништем у Србији. Живи веома дуго, око педесет година. Са тежином до 15 килограма и распоном крила од око три метра изгледа заиста величанствено и права је атракција у ваздуху. Због лепоте и моћног изгледа, али и начина живота, често су белоглавог супа називали и "митском" птицом. Посматрајући га док крстари небом, човек је вековима придавао значај његовом савршеном лету. Родило се веровање да суп може предвидети олују, растерати облаке, предосетити немиле догађаје. И међу средњовековном српском властелом, белоглави суп је имао своје место.

Женка белоглавог супа полаже једно јаје крајем јануара, или почетком фебруара, и на њему леже оба родитеља осам месеци наизменично док се не излегне младунче. Гнеждење се обавља на кречњачким стенама. Ретко се могу видети изоловани парови јер је гнеждење групно и образују се колоније. Излежени младунац пре првог лета на гнезду остаје око четири месеца.

У прошлости је ова птица била распрострањена у целој Србији, али је небригом друштва и смањењем сточног фонда дошло скоро до њеног истребљења. Будући да се храни претежно мртвим крупним сисарима, белоглави суп има улогу чистача природе, а захваљујући свом специфичном начину исхране, спречава појаву зараза. Данас се може видети на свега три локалитета у југозападној Србији – у кањонима Трешњице, Милешевке и Увца.