Анђели у Београду

– Висока култура није и не може бити предмет неолибералистичке агресивности. Новац за високу културу, а то је, несумњиво, позориште, постоји, али се лоше распоређује. То се можда не види у времену без кризе. Али, лако је у добром добар бити – каже Горчин Стојановић, позоришни и филмски редитељ и уметнички директор Југословенског драмског позоришта.

Текст: Весна Кнежевић Балетић

Текућа, још млада сезона добро је почела за Горчина Стојановића, позоришног и филмског редитеља, колумнисту и уметничког директора Југословенског драмског позоришта. Представа Сањари у режији Милоша Лолића и продукцији ЈДП-а освојила је главну награду овогодишњег Битефа, Београдско драмско позориште почело је сезону комадом Тонија Кушнера Анђели у Америци, а РТС за то време приказује телевизијску серију Оно као љубав. Оба потоња остварења носе редитељски потпис Горчина Стојановића, који уз поменути рад без застоја објављује колумне и текстове у београдским дневним листовима и периодици и не либи се да се укључи у јавне акције и изјасни се о многим питањима наше транзиционе збиље. Писмен и речит, свестан себе и друштвеног тренутка, па још стасит и добро стилизован, леп је пример београдског интелектуалца Новог доба, у најбољем смислу речи.

Горчин Стојановић (1966) рођен је у Сарајеву, а у Београду је завршио позоришну режију и дипломирао у класи Егона Савина и Дејана Мијача. Режирао је, од Шекспира до Нушића и низа савремених аутора, у ЈДП-у, Атељеу 212, Битеф театру, БДП-у, позоришту "Бошко Буха", у многим позориштима ван престонице и за ТВ. Режирао је филмове Стршљен и Убиство са предумишљајем, култно остварење снимљено по роману Слободана Селенића.

Разговарамо с Горчином почетком октобра, пред премијеру комада Анђели у Америци, који има поднаслов "Геј фантазија на националне теме". Тони Кушнер је за ову драму, написану пре двадесетак година, добио Пулицерову награду за најбољу драму, четири признања Тони, Награду Круга британских критичара... Комад се бави немилосрдном анализом друштва савремене Америке и поставља дијагнозу духовних, психичких и физиолошких болести које га нагризају, кроз појединачне интимне приче усамљених људи у потрази за самоопредељењем. Угроженост геј популације, расизам, антисемитизам, недостатак љубави, отуђеност – неке су од тема којима се комад бави. И, упркос временској и географској удаљености, застрашујуће је актуелан и данас. Зато питамо:

Колико сте, док сте радили комад и градили ликове, пратили писца, а колико сте имали на уму нашу данашњу ситуацију?

– Невероватно је колико су реченице из комада данас готово дневно актуелне. Један од задатака редитеља јесте такозвана актуализација комада. Ту је потребно да, попут диригента, извучете одређене деонице, у овом случају оне деонице које ће код публике побудити асоцијацију на садашњи тренутак, бар емотивну асоцијацију, а можда и мисаону. У овом комаду то није био проблем, јер је готово свака реченица болно актуелна. Овај комад је довољно прецизно написан. Не треба га дописивати, што ја иначе и не волим да радим. Више волим да диригујем него да дописујем ноте. Диригентски посао је довољно занимљив, а на мени као диригенту је да у комаду пронађем те тачке на којима ће он да проради прво на емоционалном, па онда и на мисаоном плану.

Као редитељ, радите у позоришту, на ТВ и филму. У којој форми и у ком се медију најрадије изражавате?

– На једној страни, режија схваћена као непрекидни низ доношења неповратних одлука, јединствена је дисциплина, без обзира на технолошке разлике у медијима. С друге стране, позориште је узбудљиво управо због своје неухватљивости и суштинске окренутости човеку, а не технологији. На сцени, човек је цео видљив и гледалац сам одређује у ком ће тренутку и шта гледати, елемент манипулације и даље, наравно, постоји, али је ољуђенији него на филму или на телевизији. То је суштинска разлика. А ту негде је, изгледа, и одговор на питање мојих афинитета.

Шта вас опредељује када бирате текст за режију у позоришту?

– То да ли ме погађа. Да ли се моје теме, оно што ме занима или опседа, поклапа с пишчевом темом. Или, бар, пишчевом темом онако како је ја читам. Режија, свака режија, увек је криво читање. Не постоји право читање, наиме. У том смислу – већ читајући текст, редитељ га режира, криво чита. Уосталом, као и сваки други читалац: лако ћемо се договорити о садржају Хамлета, али ће за некога то бити прича о освети, а за неког другог прича о људским слабостима. После првог читања ја знам да ли бих радио неки комад. То је најважније, тај први утисак о тексту. Касније почиње рад, занат, знање. Али, најважнији је удар који комад изврши или не изврши приликом првог сусрета.

Уз стални посао у ЈДП-у и редитељски рад, ви и пишете – о музици и фудбалу, позоришту и кафани, бомбардовању и љубави... Да ли је то жеља да се што директније обратите публици или потреба да се и тако креативно изразите?

– Ја пишем од седамнаесте година. Баш на рођендан, тај седамнаести, однео сам први текст за новине, критику трећег албума Електричног оргазма, и, од тада, ево већ двадесет шест година, пишем. Одмах сам био колумниста, тако се догодило, тако да сам стекао извесну рутину у писању, у чему је, не шалим се, доста помогла чињеница да сам ишао у језичку школу у којој смо, у она шуваревска времена, имали дактилографију, и то – четири године. Куцање наслепо и са десет прстију и даље је једина озбиљна вештина коју поседујем. После две године отишао сам у војску, уписао пре тога Академију, а кад сам се вратио писао сам о филму за загребачко Око и за сарајевске листове Одјек и Ослобођење. Пишем, повремено, и есеје о позоришту. А од деведесет пете пишем колумне на шире теме, прво у Нашој Борби, па Времену, Блицу. Све је то, чини ми се, наставак мог редитељског мишљења о свету, јер редитељ се не може бити док не почнете да промишљате свет, а како занат захтева конкретизацију, онда је то реаговање на недељном нивоу између осталог и вежба, редитељска вежба. Фудбал је пак део страсти према игри, исте страсти због које радим и живим у позоришту.

Да ли сте задовољни како публика прима телевизијски ситком Оно као љубав који се управо емитује на РТС-у?

– Јесам. Свакодневно ми непознати људи прилазе и коментаришу, баш као и познаници, сви имају потребу да ми кажу речи хвале. Рејтинг серије је добар, и расте, ако је то неки показатељ. Нисам довољно добар познавалац телевизије, али ми се чини да постоји потреба публике за различитошћу. Можда је и то део успеха.

Молим вас, реците нам нешто о новој сезони у ЈДП-у.

– Волео бих да могу да говорим целовито о плановима. Но, с обзиром на финансијску ситуацију, могу само да кажем да је, после премијере Расправе Пјера де Маривоа, у режији госта из Румуније, Александруа Даријеа, на реду Слободан Унковски и Шекспирова комедија Како вам драго. Оба комада била су моје дугогодишње жеље, не само репертоарска потреба, и врло сам задовољан што ће те две комедије обележити ову сезону у ЈДП-у. На сцени Студио ускоро ће бити премијера домаћег комада За сада нигде Ане Ласић у режији Дине Радоман, један радионички и експериментални процес рада довешће до те представе, то је, уосталом, намена сцене Студио. Али, за даље је тешко рећи. Све је неизвесно.

Како ће позоришта у Београду у овој години кризе решити несразмере између жеља (потреба) и лоших материјалних могућности?

– Властодршци ће морати да одговоре на питање да ли желе позориште у Београду. Висока култура није и не може бити предмет неолибералистичке агресивности. Уосталом, новца има. Само одлази на погрешна места. Довољно је ужасавајући податак да сезона у ЈДП-у, Атељеу или БДП-у кошта онолико новца колико је град дао за Мадонин концерт који није био комерцијално исплатив, а за имиџ града је потпуно безначајан и ни по чему Београд не смешта у некакав светски контекст. Баш као ни Универзијада, једна непотребна и скупа приредба о којој ни најпосвећенији пратиоци спортских дешавања не могу много казати. Уосталом, кад сте гледали преносе са других Универзијада? И знате ли да набројите пет претходних градова у којим је одржавана? Новац за високу културу, а то је несумњиво позориште, понављам, постоји, али се лоше распоређује. То се, можда, не види у време без кризе. Али, лако је у добром добар бити. Политичари морају да схвате приоритете.

Шта је обавеза интелектуалца данас у Србији?

– Као и сваког интелектуалца било где. Да примећује ствари, да врши непрестани увид, да развија критичко мишљење и да се не либи јавног говора.

Какви су ваши планови – да ли нешто ново већ радите, да ли ћете радити, шта бисте желели?

– Криза је нарушила и моје планове. Требало је да будем у Новом Саду, и да радим Шекспировог Тимона Атињанина у СНП-у. И још неке друге ствари. Планови постоје, у свим областима у којима се крећем, али ово време не допушта да се о томе говори као о извесним стварима. А ја баш и не волим да најављујем нешто што је сасвим неизвесно.