 Режисер Небојша Брадић, актуелни министар културе Србије, диригент Доријан Вилсон, мецосопран Драгана Југовић дел Монако, тенор Дејан Максимовић... да поменем само део посвећених, приближили су једну од најлепших и најтрагичнијих љубавних прича светске књижевности времену нашем које, признали ми то или не, још увек зна да воли.
Прва костимирана проба. На иницијативу Драгане Југовић дел Монако која се свим бићем предаје тумачењу Лоте, том "савршеном створењу" у којем "принцип жене живи чист као кристал" (Исидора Секулић), у полумраку сале чекам почетак лирске драме уоквирене густим ткањем Маснеове музике. Делим знатижељу стваралачког тима: да ли ће намера да у 21. веку причу коју је "Гете у младости написао (...) тако искрено и чедно, како можда никада више није писао", а Жил Масне ту причу музиком препричао потресен посетом кући у Вецлару у којој је Гете, "тај свет од човека", био занесен (забрањеном) љубављу према Шарлоти Буф – да ли ће, дакле, пронаћи пут до данашње публике коју више, како Небојша Брадић каже, не чине кантомани?
– Ова опера може се звати и Шарлота, образлаже режисер. – Масне је јако добро познавао жене и женску природу – то се осећа кроз музику коју смо ми покушали да прочитамо кроз сензибилитет жене колико и да пронађемо ко је то Вертер данас. Познато је да је "синдром Вертер" данашњим познаваоцима литературе и психологије ближи него сама Гетеова новела зато што је, нажалост, тема самоубиства део и данашњег света...
 И заиста, Шарлоту овога пута и сама доживљавам као главни лик, па после пробе то кажем Драгани Југовић дел Монако: – Небојша је – образлаже она – хтео да Шарлота буде јака, стабилна и стамена жена, насупрот Вертеру који је песник, сентименталан. Шарлота носи буру емоција, али их у прва два чина добро прикрива – испуњава завет дат мајци. Емоције испуњавају ово дело... Музика је толико етерична, толико страсна... "Вертер" се не изводи често, али се увлачи у кости... И много нас је узнемирио. Ових месец и по дана проба вратило нас је у време тешких емоција. Јер, мало је ко остао од живота ускраћен да није осетио чар и страдања неке неузвраћене, или немогуће или забрањене љубави.
(Исидора Секулић пише у предговору свог превода Гетеовог дела: "Ко је тај ко није љубио неке цедуљице, разговарао с неким сликама на зиду (...) Шта је љубав друго до романтика? (...) Сви симболични часови у животу који нас толико потресају, романтика су. (...) Јер, ма колико било истина да је романтика слабост, романтика је и светост; светост човека у емоцији, у плачу, заносу и жртви; дакле, најлепша истина о човеку, најлепша истина у нама свима.")
 – Музика у овој опери – каже г. Брадић – има и тог романтичног и лирског и комике, али и мистицизма и фаталног осећања ствари што карактерише позни романтизам. Ова је опера ближе нашем времену јер у њој има тајни људске природе, занимљивих слојева похрањених у сваком човеку.
Прочитавши француски превод дела "истраданог и написаног" меланхоличних и мрачних младеначких Гетеових година (1773/4), дела које је у Гетеово време донело моду од вертеровског облачења до самоубистава, Масне је био "до суза ганут растанком Вертера од Шарлоте". Опера настала 1892. прожета је и гетеовским духом "романтизма пре сплендидне Јене" и вагнеровским на тему Тристана и Изолде. Како ли ће данашња младост прихватити "Вертера"?
– За нас је важно и питање односа према конвенцијама. Овде имамо брачну конвенцију и раскид с том конвенцијом – питање слободног избора. По томе ова опера може да буде савремена и прихватљива и неким млађим генерацијама, јер млади управо конвенције доводе у питање.
Проблематика одлуке, оквира, брака – модерна психологија. Време у којем настаје Маснеов "Вертер" време је еманципације жене, Ибзенових и Стриндбергових драма – нечега што већ говори о савременог психологији. Та врста литературе ушла је и у ову оперу и по томе је она (опера) занимљива, казује г. Брадић.
 ...Завеса се подиже. Сценографија изврсног Миодрага Табачког. Цветови сребрни као арктички пејзаж који ће у дивном музичком интермецу између катарзичног III и расплетног IV чина бити овејан пахуљама над погребном поворком – брадићевска тихо назначена меланхолија... Онострани многозначни мизансцен сједињен с костимима из доба fin de siеcle-а Бојане Никитовић, сатканих као да ће сви актери кренути, не на божићни бал о којем прича говори већ на Реноаров импресионистички "Bal au Moulin de la Galette"...
Вокална интерпретација припада искључиво домаћем ансамблу: – Имамо три паралелне поделе. Добро је за Београдску оперу да је један нови пројекат изнела екипа управо овог позоришта. Свакоме сам дао пуну слободу изражавања и то је идејама обогатило продукцију. Дејан Максимовић Вертера игра као модеран младић повређене сујете, а Јанко Синадиновић више болно, више романтичарски, каже режисер.
Брадићево инсистирање на глуми, мизансцен, режија без претенциозних захвата у срж оперског израза и, наравно, пуна посвећеност интерпретатора – све заједно ненаметљиво премошћује епохе: савремено и свевремено!
 Дејан Максимовић, који скоро дечачки напомиње да на свим пробама пева пуним гласом, поистовећује се с Вертером: – Многи кажу да сам ја и у приватном животу тај: неко ко реагује на моменте плаховито, на моменте трепераво. Мој Вертер је мој alter ego – човек који је у тренуцима спреман да иде и до својих врхунаца и до тоталних понора... Осећам ту енергију коју ћу кроз ролу ваљда успети да донесем.
Амерички диригент Доријан Вилсон (1964), један од последњих студената Леонарда Бернштајна, дириговао је многим операма у преко 50 продукција остварујући преко 350 оперских извођења. У паузи између два чина каже: – Бити, најзад, у овдашњем Народном позоришту и учествовати у комплетној продукцији велика је радост. Значе ми пријатељи које сам у још већем броју стекао у Београду и који су били јако драги. И радити с господином Брадићем велико је задовољство. Како је само водио сцену! За мене је то било веома узбудљиво. Заиста сам срећан.
Драгана Југовић дел Монако се супериорно креће светло-тамним, уздржано-страсним, piano forte, soprano-mezosoprano мозаиком захтевне Лотине роле.
– Све мецосопранске велике улоге оживеле су у мом лику и мом гласу и немам неостварених жеља. Но сада сам се око Шарлоте много напатила, испреживљавала... Али ми је и много пружила. "Вертер" је нешто другачије на овдашњем репертоару: француска опера интимистичког садржаја за праве је сладокусце и верујем да ће имати публику.
Драгана Југовић дел Монако је октобра 1988. дебитовала као Розина у "Севиљском берберину"; 1998. је примљена у Народно позориште. Премијера "Вертера" октобра 2008. њена је прослава 20 година на оперској сцени и заслужене могућности слободног избора: певати оно што желиш сопственог задовољства ради... | 
