Мадрид

Заљубљени у свој град, поносни житељи ове чаробне европске метрополе сматрају да је Мадрид пречица за рај. И прилично су у праву!

Текст: Биљана Исаиловић
Фотографије: Небојша Јовановић

Мадрид је град у којем се на сваком кораку среће историја. Дух векова када је Шпанија била империја "у којој сунце никада не залази", како је рекао највећи шпански владар, Филип II, осећа се свуда. Мноштво споменика и статуа владара, почев од трга пред краљевском палатом на којем је поређано толико краљева Кастиље, Арагона, Леона и Астурије да вам застаје дах, до статуе Палог ђавола у парку Ретиро. Споменик палом ђаволу подигнут је у част свих ташти Шпаније као израз неукротивог мачизма мушке половине његових житеља.

Иако су обале речице Мансанарес биле насељене још у неолиту, старо име Мадрида – Махерит – први пут се јавља по паду града у руке Мавара. Када је краљ Алфонсо VI дефинитивно протерао освајаче из срца Кастиље 1083, није ни слутио да ће један други владар, већ поменути Филип II, то добро брањено утврђење и паланку прогласити за шпанску престоницу 1561. Он је то учинио из ината, потпуно збунивши чланове краљевског већа и после жестоке свађе заувек осудио на лагани заборав дотадашњу престоницу Толедо.

Мадрид и данас збуњује. Он јесте европска метропола, а опет, потпуно је другачији. Свој. Баш као и Шпанија. Моћни Пиринеји увек су били нека врста бедема према Европи, док су мора и 14 километара Гибралтарског мореуза отварали врата за утицаје других светова и култура.

У упознавање града странци обично крећу из "нулте" тачке, нултог километра. На Пуерти дел Сол, најживљем, централном мадридском тргу, у камену је уписан знак "km 0" као средиште Шпаније. И ту почиње прво изненађење. Мадрид мирише на море! Иза сваког угла старих камених кућа у тесним уличицама очекујете да угледате море. Убрзо схватате одакле допире тај мирис. Из мноштва кафаница и барова у којима се припремају најпримамљивије ђаконије од свега што се нађе у рибарској мрежи и што се из свих лука дуж Средоземног мора, Атланског океана и Баскијског залива свакодневно допрема у престоницу. Зато гурмани у Шпанији кажу да је Мадрид највећа шпанска лука.

Не само највећа него и најживља шпанска лука! Јер овај град после поноћи налик је на друге градове у девет увече, можда зато што се сав друштвени живот Шпанаца одвија напољу, на тргу, улици или у кафани. До дубоко у ноћ кафетерије и ресторани су пуни, а саобраћај на улицама жив као да је управо куцнуо час завршетка радног времена. Авенија Гран Виа, или трг Санта Ана, блеште као усред поднева.

На ренесансној Пласи Мајор, главном тргу са 114 колонада и 377 балкона, често се могу гледати уличне позоришне представе. Странцу се чини да је цео Мадрид одлучио баш те ноћи да се проводи. Већ сутрадан биће му јасно да је тако сваке ноћи, нарочито лети, када владају паклене врућине. Враћајући се кући, наравно, у ситне сате, Шпанац неће пропустити да купи срећку од слепог продавца коме ниске лозова висе око врата. Пошто су власти само њима дозволиле да продају "лутрију слепих" која им је једини извор прихода, нема трга или раскрснице без ових живих статуа.

Шетња ноћу кроз град са обиљем тргова и раскошних фонтана, палата, језуитских манастира и краљевских паркова, маестрално осветљених, дочарава нам његово бајковито, романтично лице, готово нестварне лепоте, на моменте мистичне.

А онда, када сунце окупа град, довољно је поћи у неки од мноштва музеја и галерија: Уметнички центар краљица Софија, Археолошки музеј, Помо- рски музеј, Музеј Америке, Музеј романтизма... Свакако је незаобилазан Прадо са својих 10.000 уметничких дела у депоу од којих је изложено само око хиљаду и међу њима најбоља платна фламанског, ренесансног, немачког и наравно шпанског сликарства. Или прошетати парком Ретиро, зеленом оазом која се простире на 110 хектара у срцу града.

Уживање је шетати кроз дрвореде који граде велелепне улице са називима најславнијих имена шпанске књижевности и уметности. Усред парка налази се вештачко језеро на којем се одржавају кајакашке трке, а на обали језера чувена Кристална палата. То прекрасно здање, готово цело од стакла, подигнуто је 1887. кад се у Мадриду одржавала велика изложба посвећена Филипинима. У њој су, као у стакленој башти, биле изложене егзотичне тропске биљке пацифичког поднебља. Данас се у њој одржавају разне културне манифестације. Ако неко жели да осети боемску, уметничку и бунтовну душу Шпанаца мора попити чашу доброг вина, или бар кафу, у кафеу Хихон, стецишту мадридске боемије XX века.

А корида? Не, није замрла. И даље се воде оштре полемике да ли је она демонстрација варварства или врхунске уметности. Данас су се тим полемикама прикључила и друштва за заштиту животиња, нарочито ван Шпаније, која желе да "припитоме" ову земљу. Али она не узмиче, брани своју особеност, те се реке људи сливају према чувеној арени "Плаза де торос" на чијим је клупама годинама седео и Ернест Хемингвеј који је Шпанију волео као своју другу отаџбину, а Мадрид више од свог родног града. Као и многи други био је фасциниран тим сусретом "очи у очи" торера и бика, човека и звери и тренутком у којем ће један од њих окрвавити суви песак арене.

На тргу Шпанија Дон Кихот, на коњу, и Санчо Панса, на магарцу, јашу у сусрет новим авантурама. Изнад њих је Сервантес, а сасвим горе у облацима, "Жирафа", зграда која је једно време била највиша зграда у Европи. Хиљаду је оваквих супротности у Мадриду. Хиљаду спектакуларних призора, хиљаду детаља који нас опијају заносном игром умећа живљења: "вивир ла вида", живети живот, што и јесте смисао живота како кажу Шпанци. И, на крају, једна занимљивост: када је Дејвид Лин, редитељ, снимао свој чувени филм "Доктор Живаго", био му је потребан само вештачки снег да би на мадридским улицама дочарао Москву с почетка 20. века.