Прослављени словеначки редитељ Томи Јанежич режирао је у београдском позоришту Атеље 212 драму Љубомира Симовића "Путујуће позориште Шопаловић", чија је премијера изашла 27. октобра ове године. Јанежич је у овом позоришту, пре неколико сезона, радио "Краља Лира" с Љубом Тадићем у његовој последњој улози, а 2006. урадио је сада већ антологијски комад "Наход Симеон" Милене Марковић, у копродукцији Српског народног позоришта у Новом Саду и Стеријиног позорја. На овогодишњем позорју, Јанежич је добио Стеријину награду за најбољи комад, награде за режију и за сценографију.
|
Томи Јанежич (1972) има репутацију једног од најдаровитијих редитеља с простора бивше Југославије. Дипломирао је позоришну и радио режију на Академији за позориште, радио, филм и ТВ у Љубљани, где је и магистрирао 2001. године. Усавршавао се на бројним позоришним семинарима, симпозијумима и радионицама (Михаил Чехов, Ли Стразберг, Јежи Гротовски, Томас Ричардс, Один театар...), нарочито на пољу различитих глумачких техника. |
 |
Бави се и педагошким радом и предаје на Академији у Љубљани и у Осијеку и на Универзитету уметности у Београду.
Разговарали смо с Томијем између две пробе "Путујућег позоришта Шопаловић", непосредно после завршетка Битефа, на којем је био члан жирија.
Зашто сте изабрали да режирате "Путујуће позориште Шопаловић" Љубомира Симовића?
– Одабрао сам тај текст зато што сам импресиониран опусом Љубомира Симовића. Пре неколико година, у Атељеу 212, гледао сам његов комад "Чудо у Шаргану" и помислио сам да је то уметник светског формата. Тада сам пожелео да радим његову драму. Заправо, после те представе почео сам да читам његову поезију и прозу. Он је један од ретких аутора којег сам желео лично да упознам. То се и десило, и Симовић је оставио снажан утисак на мене.
Због чега сте желели да Симовић прочита свој текст на првој проби? Како је то изгледало?
– Као у старим временима. Знате да је Чехов читао своје комаде. Први пут сам дошао на ту мисао кад сам радио комад Милене Марковић "Наход Симеон" у Српском народном позоришту у Новом Саду. То исто сам пожелео за "Путујуће позориште Шопаловић". Мислио сам да би нам много значило да чујемо аутора како изговара текст. И, заиста је то био снажан доживљај. Било је узбудљиво слушати како се на неким местима Симовић смејао, на неким се уозбиљио... И то његово беспрекорно читање... Заиста, то је много значило свима нама. Ево, ваш редитељ Борис Лијешевић који ради као асистент редитеља на овој представи послао ми је СМС поруку где каже: "Цео дан желим да ти захвалим и да ти кажем да нам је данашњи дан, кад је Симовић читао свој комад, био најлепши позоришни доживљај у животу.
Како сте ви прочитали "Путујуће позориште Шопаловић" и на шта ћете ставити поенту?
– Мени је овај текст прилика да се бавим питањима која ме и иначе занимају: Шта је глума? Шта је позориште? Шта је позоришна представа, шта се дешава у току позоришне представе? Тражећи одговоре на та питања, истражујем релације између гледаоца и глумца. То је један план. На другом плану, пошто се радња драме дешава у време рата, у време великог насиља, тема је повезана с ратом, насиљем и питањем како се зло уопште рађа у човеку. Насиље је, поготово ако говоримо о крајњим његовим облицима која се дешавају у рату, нешто што не могу да схватим. Могу да тумачим, али не могу да разумем.
То су две кључне теме представе. Али овај комад има и снажну поетску димензију. Тако постоји и питање да ли је наш живот превасходно материјалан и шта је имагинација. Да ли је имагинација мање истинита од овога што називамо – стварност? То су јако узбудљива и суштинска питања. Заиста је изазовно радити ову представу. Волео бих да комад лишим свега сувишног и сведем га на саму суштину. При том, желео бих да преиспитам сва позоришна средства.
Предајете на три универзитета, у три државе. Уз то, млађи редитељи вам одају признање тиме што желе да раде с вама да би учили. Како то примате?
– Учење је за мене веома важно. Покушавам стално да учим. Током рада на представи може се много сазнати јер посматрајући себе, глумце, сараднике, атмосферу, динамику у групи или истинитост на сцени – учимо. Мени је драго ако су ту људи које то занима.То ми много значи. Заједно учимо. То није релација коју имам са студентима на Академији. Другачије је, али се ја веома добро осећам и у том педагошком процесу, у раду са студентима.
Предајете режију и глуму, али и сценографију. Да ли је то област која вас уз вашу основну делатност највише занима?
– Да. Мада не волим да користим реч сценографија, као што не волим да кажем – декор. Обично кажем: сценски простор. Не сматрам себе сценографом, него мислим да сам неко ко обликује сценски простор. Моје схватање простора има корене у раду професорке Мете Хочевар која је била и моја професорка. Она је велики сценограф, али овај предмет не назива више сценографијом већ простором игре. Чини ми се да је то веома тачно. Игра увек има правила, а једно од правила је увек простор. Да би организовао игру, мораш прво одредити у којем простору ће се нешто догодити. Потом, простор одређује како ће се тамо нешто догодити. Када би се фудбал играо на другачијем терену то би била потпуно другачија игра. Зато, једна од узбудљивијих ствари у раду на представи јесте: пронаћи простор који ће одредити како ће се у њему игра одвијати.
Какво је светско позориште данас?
– Мислим да је у двадесетом веку уметност доживела невероватну разноликост. У претходним вековима уметничка раздобља су дуже трајала, а двадесети век је био брз и много више тога се догађало, мењало. Питање је да ли је тиме уметност заиста ишла даље? Шта се суштински догодило? У основи, сва та разноликост највише говори о томе да се ту све одвија пре свега на површини. Свет у којем живимо има све симптоме неког распадања. Подсећа ме на период пропасти Римског царства. То се одсликава и у уметност, те данас позориште у неком смислу личи на тај период. А тада је на цени био спектакл. Такође, ишло се тако далеко у покушају да се публика фасцинира да су организовали представе у којима су људи заиста гинули на сцени. Публици се то допадало. Та димензија, спектакл и настојање да се на сцени нешто истински деси – веома личи на данашње време. Помичу се границе онога што може да се догоди да би се публика узбудила. Фасцинација насиљем само је једна од паралела.
Шта нарочито волите у позоришту?
– Пробе. Ту се ствара нека креативна атмосфера, људи крену да се играју, да живе у задатим измишљеним околностима и да изражавају себе као човека кроз своју улогу и, у неком смислу, нестане позоришта. Нема гледалаца који то процењују. Тражи се тачан израз. Онда следи тај за мене болан прелаз када се враћамо позоришту и излазимо пред публику. Волео бих кад би публика могла да сведочи тај процес стварања представе током проба. Видела би нешто истинско, нешто људско и интимно. Основно питање за мене јесте како ту врсту интиме и непосредности успоставити у позоришту.
 |
Словите за редитеља који има сасвим специфичан рад с глумцем. Како радите са глумцима?
– Можда се ради о схватању процеса глуме. Да ли је глума представљање или је глума доживљавање? По мени, глума (на словеначком се каже игра, на енглеском се иста реч користи за чин...) не мора да има везе са представљањем. |
Дете се не игра да би репрезентовало. Ради се о другачијем искуству. Ради се рецимо, о стављању у одређену улогу. Ми сви у животу глумимо. Не мислим то у лошем смислу. Не волим кад се глума схвата као нешто неискрено и нешто лажно. Каже се "Немој да глумиш". Као да је то нешто лоше. Али то се каже ономе који није убедљив. Шекспир каже да је цео свет једна позорница. За мене је глума нешто јако лепо. Глума је игра. За мене је глума искуство са имагинарним. Шта се деси ако свесно улазимо у снове? Ту долази до интензивних искустава, а нека од њих могу да нам промене живот. | 
