Иако је први роман написао када је имао само дванаест година, а ту свеску још чува, овом књижевном облику страсно се посветио крајем осамдесетих. Књижевник Драган Великић (1953), кога данас ословљавају са Ваша екселенцијо, јер је од јуна 2005. амбасадор Републике Србије у Аустрији, дипломирао је светску књижевност са теоријом књижевности на београдском Филолошком факултету. За собом има четрнаест књига и много колумни, објављених у недељницима "НИН", "Време", "Репортер", и у дневном листу "Данас". Од 1994. до 1999. био је уредник издавачке делатности Радија Б 92. Пре романа објавио је књиге прича – "Погрешан покрет" 1983. и "Стаклена башта" 1985. Објавио је књиге есеја: 1993. "YU-tlantida", 1994. "Депонија", 1998. "Стање ствари, и 2006. "Псећа пошта". Његов роман првенац "Виа Пула" појавио се 1988, имао три издања и Награду "Милош Црњански". Следе романи "Астраган", "Хамсин 51", "Северни зид" (за који је добио стипендију Фонда "Борислав Пекић"), "Дантеов трг, "Случај Бремен", "Досије Домашевски". Књиге Драгана Великића превођене су на десетак европских језика међу којима примат држи немачки језик.
На 52. међународном београдском сајму књига нови роман Драгана Великића "Руски прозор", појавиће се на штанду издавачке куће Стубови културе чији је аутор од 1996. (Претходно је био аутор "Времена књиге"). И, можда има неке симболике: то је стота књига у библиотеци Пешчаник овог издавача.
Идуће године навршиће се тачно две деценије од како се појавио Ваш први роман "Виа Пула" за који сте рекли да је одредио да ли ћете дубље заронити у овај књижевни облик или ћете скренути у неки други простор. "Руски прозор" је ваш осми роман? Где сте сада?
|
– Ја сам екстериторијалан писац. Пишем на српском језику, дакле, ја сам српски писац, међутим, сам себи дајем интонацију. Никада нисам певао у хору. Најтеже је бити ничији, али по мени то једино има смисла. За писца је најбоље када је сам. Ако има шта да каже. Ако нема, онда ништа и не може да изгуби, растерећен је дара, и може да се препусти разним стратегијама. Тако је то свуда, не само код нас.
Руски писац Гајто Газданов рекао је да сваки човек има два живота, онај који живи, и онај који је требало да живи. Литература и настаје у том простору између та два живота, тамо где се они додирују.
Када завршите роман, причу или песму, опет сте на почетку. У књижевности не постоји минули рад. Увек сте приправник у односу на оно што желите да напишете. |
 |
Шта је то ново што доноси "Руски прозор" у односу на ваше претходне романе?
– То ће најбоље моћи да кажу моји читаоци. "Руски прозор" је роман о љубавима. Шта све љубав јесте, шта све може бити, шта смо све спремни да урадимо да бисмо дошли до ње, да бисмо се испунили тим осећањем без којег живот нема смисла. Кад кажем љубав, онда мислим и на љубомору, ту нуклеарку душе која од нашег срца прави "хирошиму". И наравно, хумор. У "Руском прозору" има много простора за смех.
Када пишете роман, да ли га видите као целину, односно осећате ли атмосферу у којој ће живети ваши ликови?
– Не знам како то други раде, али ја сам пре свега песник који пише романе. Ништа немам унапред, сем опсесије да речима изразим и створим одређен свет који у себи носим. После дођу критичари, и то што сам створио, покушавају да тумаче. И све се сведе на покушај да од кајгане направе јаја.
У овом последњем роману потенцирате, ако се на варам, не толико мелодију колико ритам реченице, који је директно у служби њеног психолошког значења.
– Као млад бавио сам се музиком. Свирао сам оргуље и електрични клавир у београдским бендовима седамдесетих. Искуство музике одредило је боју моје литературе, па тако и моју реченицу. Наравно, и искуство филма је мени важно, јер та вам техника омогућава да једним резом преместите јунака за десет година у времену и хиљаду километара у простору. Страшно је када писцу треба читаво поглавље да свог јунака изведе из спаваће собе на терасу.
 |
Изјавили сте, након представљања романа "Руски прозор" у Културном центру Београда, априла 2007. године, да ћете после ове књиге направити предах. Да ли још тако размишљате или стваралачки "немир" већ отвара нову страницу?
– Чак и када не бих радио посао који већ две и по године радим, посао који вас држи 24 сата на стенд-бају, сигурно бих направио дужу паузу. Јер, постоји време када се риба лови, и време када се мреже суше. Писац не пише само када узме оловку у руку, или седне за компјутер. Писац пише док мисли, у кретању и мировању. Никада ми није била проблем фабула, сама радња романа. То вам је као да одете у бербу грожђа. Али, из винограда не доносите вино. До вина је дуг пут. |
Садржај вашег романа "Северни зид" везан је за Беч у којем сада као амбасадор наше земље живите већ неколико година. Да ли овај царски град, како га називају, данас доживљавате на други начин?
– Више не дишем град, а кад то кажем мислим на један сасвим други живот који водим. Беч добро познајем. Пре него што сам постао амбасадор, често сам долазио у Аустрију, могу слободно да кажем да сам је обишао уздуж и попреко на својим читалачким турнејама. И не само Аустрију, већ и Немачку. Природно је да се моји јунаци крећу кроз простор кроз који се и ја крећем, кроз просторе које добро познајем, у којима сам живео. "Северни зид" је дословно београдско−бечки роман.
Књиге су вам највише превођене у земљама немачког говорног подручја, где су и ваши главни издавачи, ван матице. Да ли, осим текстова и есеја писаних за разне часописе, намеравате да и роман напишете на немачком језику и тако избегнете све тешкоће које носи довођење једног језика у раван другог?
– Не, не, и сувише касно сам научио немачки језик. Да би писали на страном језику, морате одрастати у том језику. Није довољно само мислити и говорити, важно је и осећати. Ја нисам Набоков. Али и он, који је већину својих романа написао на енглеском, рекао је једном да најкраћи пут где год да се упути води кроз његов матерњи, руски језик. Само на матерњем језику познајете сваку пречицу, сваки затон, слепе улице и тајне пролазе. Језик је жив организам. Нико данас не пише књижевност на латинском. Само лекарске рецепте. Наравно, и литература се може писати по рецепту. Одабрати курентну тему, ићи за оним што, као, публика тражи. Заборавља се да публика тражи оно што јој се нуди. Велика је одговорност наше домаће критике што у први план ставља књижевна дела која може унапред да објасни. То је као да сашијете одело, па изађете на улицу да нађете особу којој то одело одговара.
Међународни београдски сајам књига у односу на свет? Које место му припада, према вашој оцени?
– То је наш највећи и најважнији сајам књига, и већ сама та чињеница је довољна да се потрудимо да га учинимо што значајнијим у европским оквирима. Сигурно је да ће са интеграцијом Србије у ЕУ и Београдски сајам књига још више добити на значају. Код нас се много преводи, дакле, постоје разлози да многи светски писци дођу на Београдски сајам књига. И они долазе. Одредница "међународни" имаће све више смисла. Наравно, у такве манифестације ваља улагати. Да ли знате да улагања Аустрије у културу нису мања од њиховог војног буџета? Аустрија јесте неутрална, није чланица Натоа, али њена култура је њена најјача дивизија. Није добро када нам је култура важна само онда када ништа друго тренутно немамо на менију. Култура није ни аперитив, ни десерт. Она је главна ставка менија.
|
Судбину нам одређује стомак
"...Једини проблем је стомак. Да ли га имаш или немаш? И не помаже ту завиривање у биографије. Јер, тамо свега има сем стомака. Какав је нечији стомак, то нигде не пише. О томе се гробно ћути. Стомак је меко место, и крије се оклопом, свеједно да ли си корњача, јеж или уметник. И зато, ако ти је стомак осетљив, не криви друге због тога. Није проблем у моралу, већ у стомаку. Судбину нам одређује стомак."
(Одломак из романа "Руски прозор" Драгана Великића)
Мој концентрат љубави
"...Ја све могу са тобом, јер ти си мој концентрат љубави, а љубав је Бог.
Душо, кад се једном сретнемо, немој жалити што се то није раније догодило. Што ме ниси срео на време? Које је то право време? Где то пише? Па, природно је да у почетку лутамо. Везујемо се уз погрешне људе. Једино је важно да не останемо с њима до краја живота. Свет је препун симбиоза. Већина негује властити промашај. Зато разапињу оне који се с промашајем не мире, који по сваку цену иду даље, не затварају очи, већ се сами себи супротстављају. Не плаши се, ја сам ту, не можемо се мимоићи."
(Одломак из романа "Руски прозор" Драгана Великића) | |
