Благо Етнографског музеја

Институција која данас поседује више од 160.000 предмета и носи епитет најстаријег етнографског музеја на југоистоку Европе, отворена је почетком 20. века.

Текст: Споменка Јелић Медаковић
Фотографије: Мр. Ивана Масниковић Антић

Позив да Србија учествује у Москви, на првој Свесловенској изложби 1867. године, где је требало да представи своје етнографско благо, био је замајац који је у земљи покренуо неке додатне снаге и створио нови однос прама народној баштини. Иако је већ 1844. године, када је указом министра просвете Јована Стерије Поповића основан Сербсконародни музеум у Београду, било формирано и Етнографско одељење, тек припремама и учешћем на оваквом међународном сабору, у српској средини се ствара клима за отварање музеја специјализованог само за ову област. Сада, сто четрдесет година касније, као мали омаж овом догађају, подсетимо да се у изворима наводи како је тада "обављено прво значајно систематско сакупљање" предмета из народног живота. Догађај је изузетно озбиљно прихваћен у Србији. Организациони задатак поверен је специјално формираном Одбору, по налогу Српског ученог друштва. Бројна делегација је путовала у Москву да присуствује том великом догађају, и по повратку поднела исцрпан извештај, доневши и дарове с тог пута. Српско учешће било је тамо веома запажено, јер је за изложбу формирана колекција која је садржала заиста вредне експонате, међу њима и оне које је поклонио лично кнез Михаило Обреновић. Колекција никада није враћена у земљу, остала је у Руском етнографском музеју у Санкт Петербургу, као аутентичан сведок о једном времену и српском народу. Ипак, сто тридесет осам година касније, захваљујући доброј сарадњи српског и руског етнографског музеја, у Београду је приказана (2005) изложба "Колекција јесен/зима 1867", односно један део тих московских експоната. Ова поставка је, међутим, како каже садашњи директор Етнографског музеја у Београду Велибор Стојаковић "омогућила нама садашњима да откријемо нас ондашње".

– У то време Кнежевина Србија је с великим ентузијазмом и помоћи у новцу подржала припреме за одржавање ове значајне изложбе, наглашава Стојаковић. – Откупом бројног етнографског материјала и финансирањем рада стручњака, у Србији и Русији, држава је директно подржала и оснивање "Српске колекције" у Руском етнографском музеју.

Убрзо после московске изложбе у Србији је сазрела свест о потреби формирања посебне институције у којој би се чувало и проучавало народно благо. Највише се о томе говорило међу члановима Српског ученог друштва, те је Стојан Новаковић 1872. године ту и "поднео предлог и нацрт за оснивање Српског историјско-етнографског музеја". Али, како се то нама обично догађа, осим потребе, јасно изражене жеље и концепције, други услови за реализацију нису постојали. Они су испуњени готово три деценије касније, када је угледни српски трговац и министар Стевче Михаиловић поклонио зграду у улици Кнеза Милоша број 15 "да се од ње начини музеј за Краљевину Србску". Из Народног музеја је тада издвојено Етнографско одељење и пребачено у ову зграду, а музеј је као самостална институција отворен 1901. године...

Енергија с којом су тада кренули са радом стручњаци новог музеја, заиста је несвакидашња. Они су за кратко време збирку од 909 предмета, 32 књиге, извесног броја фотографија, Албума и Техноматичног атласа Николе Арсеновића, увећали за неколико хиљада музеалија. Веома брзо материјал Етнографског музеја био је спреман да се појави и на међународној сцени. После Светске изложбе у Паризу 1901, већ 1902. године, Етнографски музеј учествује на Првој међународној изложби костима (Петроград); 1905. на Индустријској изложби (Лијеж); 1906. на Јубиларној изложби (Букурешт) и "Новинарској изложби" (Париз); 1907. на Балканској изложби (Лондон); 1910. на изложби "Српска жена" (Праг); 1911. на Јубиларној изложби (Торино). Његови стручњаци били су у стању да се, зависно од теме, брзо организују и одговоре свим излагачким узусима тадашње Европе. Тако је за десетак година од званичног отварања, Етнографски музеј успео да на многим међународним манифестацијама прикаже шта то Србија има као своје аутентично народно благо, дакле, да приложи ону посебност на којој и данас инсистира Европа при свом уједињавању (јединство различитости).

Етнографски музеј у Београду, као стециште мултимедијских програма везаних уз народну културу, данас, међутим, није више на месту где је отворен 1901. године. Његова зграда је на Студентском тргу бој 13. Ту његови стручњаци непрестано шире поље делатности, прилагођавајући га савременом облику рада. Иако им често недостају средства, они успевају да на високом нивоу организују изложбе у матичној кући или изложбе гостујуће, монографске или комплексне етно-грађе. И публикације које објављује ова институција најчешће пружају увид у традиционалну културу сагледану савременим очима, односно применом нових истраживачких метода. Тако нам отварају "врата прошлости", неопходна за сигурније корачање у будућност. Саопштења, анализе и студије се, углавном, односе на заборављене обичаје и професије, на предмете који се више не користе или на одређени облик сеоског живота који је замро. У једном броју угледног часописа "Гласник Етнографског музеја" (публикација покренута 1926. године, која и данас излази), пажњу нам, на пример, привлачи текст о последњем сакаџији у Београду. Дабоме, већини је данас ова реч непозната, а то је у Београду пре два века била веома важна професија. Сакаџија је био човек који је на коњским колима разносио воду за пиће продајући је по београдским кућама. Узимао ју је са извора, на пример у Топчидеру, и кад би воду развезао, у повратку је, онима који желе, доносио воду за прање (техничку) са Саве или Дунава...

Етнографски музеј тренутно поседује више од 160.000 предмета, а његова делатност преко формираних специјализованих одељења, уз библиотеку, обухвата све гране народне културе. Уз епитет најстаријег етнографског музеја на југоистоку Европе, београдски етнографски музеј је уједно и једина институција која садржи експонате традиционалне културе готово свих нација и етничких заједница с простора бивше Југославије. Њему припада и Манакова кућа у Београду, где се, осим осталог, налази поклон збирка Христифора Црниловића, али у којој се организују и тематске изложбе, затим курсеви традиционалног заната или радионице. Стална поставка у матичној згради је "Народна култура Срба у XIX и XX веку", а уз њу и се ту непрекидно организују тематске изложбе које ова институција приређује, и ван свог простора. Већ петнаест година изузетну пажњу публике привлачи Међународни фестивал етнолошког филма, такође у организацији овог музеја.