|
Кад сам се после скоро две деценије обрео у Лондону, обрадовао ме је осећај који сам имао сваки пут кад бих се нашао у британској престоници, осећај да је најприроднија ствар што сам ту. У ретко ком граду посетилац има осећај да му је ту место, да је овако или онако, пре или касније, управо ту морао стићи. Да ли је то последица медијске свеприсутности овога града или чега другог – не знам. С друге стране, одакле год долазили, у Лондону се бар начас осећате као код куће, јер је готово немогуће провести дан а не чути матерњи језик. Кажу да се у њему говори преко двеста језика. Пробајте да набројите педесет.
Још на самом аеродрому Хитроу приметих лондонски такси, чувени препознатљиви лондонски такси обојен у лила тонове. Нисам могао да верујем. Сачекао сам следећи, црни – као што је ред. Возач, Британац, у касним педесетим, слатко се насмејао мојим примедбама на рачун возила испред нас.
"Модеран свет, сер, модеран свет", каже и смеје се.
Знам, модеран свет, али то је као дигитални сат на Биг Бену!
Још јаче се насмејао, климајући главом. "Јес, јес, ко зна, ко зна?"
А Британци важе за конзервативне! Додуше, да је неко пре пар месеци рекао да ће се у Израелу појавити неонацисти вероватно бисмо се тужно насмејали. Мислим, модеран свет...
Е сад, Лондон. Ако прочешљате Гугл, наћи ћете документе у којима се помиње више него што је пристојно, требало би неколико деценија да их само овлаш погледате. Неких триста седамдесет милиона сајтова, што је солидно четврто место, иза Њујорка, Париза и Вашингтона, по мојој површној анализи.
Има га сваке вечери на неком телевизијском каналу. У овом или оном облику у штампи, филмовима. Али све то је празно јер нема атмосфере. Оног невероватног распона од тврдо конзервативног до апсолутно либералног, свих боја коже и њихових невероватних мешавина, од хипија до јапија, од достојанствених ролс-ројсева из средине прошлог века до трабаната који изгледају као да су јуче сишли са траке. Гледање за аутомобилима је претило да ми озбиљно угрози вратне пршљенове па сам одустао чим сам закључио да је ове сезоне порше с платненим кровом преовлађујући избор и да се у Лондону, када се све сабере и одузме, вероватно возе најбољи аутомобили на свету.Хтео сам ипак да направим фотографију мини-мориса у типичном лондонском амбијенту, кад је из околних улаза истрчало мање арапско "племе" с поносним власником на челу. Требало ми је пола сата да их уверим да сам новинар, а не шпијун ауто-мафије који фотографише аутомобиле који ће касније бити украдени.
Један дан сам одвојио за туристички обилазак, присећања ради, и прикључио се непрегледној реци туриста са обавезним дигиталним фотоапаратима у рукама.
"Мало левоо, још, још таааако! Биг Бен, Дауниг стрит, Трафалгар сквер, Тауер, Марбл арч, Хајд парк, Бакингемска палата, музеји..." (избор насумичан, редослед произвољан) и све остало забележени су на меморији апарата и за пар дана нестаће у тами хард-диска на неком рачунару ко зна где.
Мобилне телефоне у ову сврху користе углавном они млади који одмах ем-ем-ес порукама шаљу слике некоме код куће: "Ово сам ја, а где сам видиш и сам!"
Тај дан је пролетео за трен и вече сам сачекао као и сваки исцрпљени туриста који се труди да види што више, да фотографише још више. Био је четвртак.
Петак сам провео посматрајући живот у граду. У очи прво пада темпо. Ужасавајући. Ужурбани свет који јури ка метроу, често с новинама у једној руци и кафом у пластичној чаши у другој, и обавезним лаптопом на леђима. Саобраћај веома густ, али проточан, без застоја. Онда затишје до паузе за ручак па поподневни шпиц. И опет саобраћај проточан, без колапса упркос киши. Значи и то је могуће у оволиком граду. Невероватно за једног Београђанина.
Петак увече... Па, наравно, паб. Било који, било где у граду. Бука и ларма, пиво, скоч, вотка, ипак највише пиво за добро расположење, антистрес програм у лондонској варијанти, да се заборави онај темпо којим се живело, тачније трчало, тутњало од понедељка ујутру... Има наравно и милион других могућности, као мало где у свету... Али ако ћемо онако како је ред, паб је незаобилазан...
Суботње јутро и Хајд парк. То треба доживети. Не знам има ли туристичких аранжмана који подразумевају суботу у најпознатијем парку на свету, али ако их нема требало би их направити.
У рано јутро, у огромној оази зеленила, први се појављују џогери у тренеркама јарких боја са готово обавезним слушалицама на ушима и журно истрчавају своју суботњу туру. Потом започне да се слива цео Лондон. Шетачи, излетници, они који су дошли да се излежавају на сунцу, они с рекетима за бадминтон, тенис или нешто слично, понеки залутали туриста, бициклисти, јахачи и фудбалери...
У Хајд парку ми је постало јасно да су Британци морали да шутну кожну лопту преко Ламанша и заразе цео свет... Фудбал се игра на сваком кораку. Од двојице који се међусобно додају, до екипа у пуној опреми на правом-правцатом терену, па у свим варијацијама... И игра се типично енглески, оштро, до последњих даха, до задњег атома снаге, као да се игра финале свих финала на Вемблију, рецимо. Играју га они што су тек проходали и они који су, изгледа, стигли на траву Хајд парка из старачких домова. Посебно су симпатични Индуси који не скидају традиционалне турбане који им остају на месту и после удараца лопте главом. И ужасно галаме играјући...
Достојанствени јахачи у елегантним јахаћим оделима и сјајним црним чизмама с високим сарама с висине гледају збивања око себе... Ипак су они спортска аристократија.
С највећим интересовањем сам се, пратећи бронзане путоказе на асфалтној стази упутио ка фонтани која је направљена у знак сећања на Принцезу Дајану од Велса... Читао сам нешто о томе како је направљена фонтана која осликава живот трагично настрадале принцезе и посебно дочарава њену блискост с народом, до те мере да је дозвољено потопити стопала у воду. Мало предрастичан начин за показивање блискости, мислио сам. И ужасно погрешио. Баш грешио. Пројектанти Карин Густафсон и Нил Портер су доказали да добар архитект свему може да пронађе форму и да смисао. Од 545 комада мермера из Корниша који је сечен компјутерски прецизно, а обрађиван традиционалним занатским методама, направљен је водени ток у облику неправилне елипсе у којем вода наилази на препреке, али и мирно меандрира задржавајући одсјаје на својој површини, тече брзо и плаховито па начас смирено и кротко, а све заједно радосно и ка животу отворено. Вода и камен су заиста одсликали живот најпопуларније принцезе у историји и дочарали блискост са обичним светом. На неким местима може се сести, могу се спустити уморна стопала у воду. И то делује потпуно природно и то јесте потпуно природно, као што је природно лећи на топао мермер и окренути лице сунцу. Та фонтана ће у најлепшем смислу чувати успомену на принцезу коју је волела цела планета, али ће истовремено бити и симбол креативног у архитектури...
| Замишљен над делом Карин Густафсон и Портера, пијем добар капучино у ресторану на језеру и излазим из парка. На пешачком прелазу насмејани возач двоспратног црвеног аутобуса очигледно пореклом са Јамајке, стаје. Осврћем се око себе и уверавам се да сам сам-самцит. Он ми широким ведрим покретом руке даје знак да пређем улицу. Како долазим из града у којем газе и по дневним собама, са огромном дозом опреза прелазим улицу. Биће то нека скривена камера, мислим, и од половине закорачим смелије. Мислим, када ми приђу ови из екипе да се не постидим. Никог нема, ништа. Аутобус оде односећи Марлијеву песму са собом, а ја остадох сам и постиђен. Е мој растафаријанац, могао би ти на обуку у Београд. Како стићи пре конкуренције, као возач и како преживети као пешак. Узбудљивије од сафарија у Кенији, сигурно. Могла би после да се направи и видеоигрица. Продавала би се одлично. |
 |
|
 |
Суботње поподне сам посветио шопингу. У покушају... Фунта и евро су изједначени, што ствар чини неисплативом. Обилазим Херодс, реда ради и купујем два пара памучних чарапа за шест фунти, више као сувенир јер такве исте преко Ламанша коштају шест евра, у Њујорку шест долара. Знам, знам... у Солуну динар сомун, "до Солуна сто сомуна...", али хипотетички неком лоу кост компанијом преко океана, ако је озбиљнија куповина, посебно у време распродаја, у питању... Некада смо целу ноћ путовали до Трста. Добро, у реду, била су друга времена, али онако, као идеја... У понедељак смо се Лондон и ја растали са до виђења. Одлазим са учвршћеним уверењем да је све краће од две недеље за озбиљнију посету прекратко. Мада, не правим питање, и 24 сата се могу лепо искористити.
Док нам капетан Ступар најављује лепо време у Београду, мислим колико ли ће ми времена требати да пређем Газелу. Од Лондона до Београда два сата и петнаест минута, од Сурчина до "Лондона" сат и петнаест. Traffic, транспорт, транзиција...
| Јат Ервејз по Зимском реду летења од октобра текуће, до марта 2008. године, свакодневно лети из Београда за Лондон. Авиони Б-737-300 полећу с писте Аеродрома "Никола Тесла" у 10.35, док је повратни лет са Аеродрома Хитроу предвиђен за 13.30 h. | |
