Истанбул. Средиште три империје. Римске, византијске и османске. Мост између Европе и Азије. Град раскошне лепоте што је вековима зрачио мистеријом и романсом Оријента. Место раскошних палата, велелепних цркви, позлаћених капија, харема, џамија, чији импресивни минарети парају небо над Босфором, једним од најважнијих светских мореуза.
Текст: Бошко Јакшић
Фотографије: Никола Стевановић |
|
Ужарени мегалополис модерних облакодера и луксузних бутика, непрегледних базара испуњених мирисима зачина и наргила, повиком продаваца цигар-бурека и мајстора загубљених заната, ашчиница надалеко чувених јестива сјајне турске кухиње, трбушног плеса. Град који, на пет минута хода од Свете Софије и Султан Ахметове џамије нуди традиционалну турску купку у триста година старом хамаму Чагалоглу – једном од "хиљаду места које треба видети пре него што умрете". |
 |
"Сви други градови су смртни, само ће Истанбул трајати колико и човечанство", написао је давне 1547. француски дипломата Петрус Гилијус (Пјер Жил д'Алби). |
Трајаће као и Леандрова кула усред Босфора, извориште многих легенди и заштитни знак града, коју је атински ратник подигао још пре двадесет пет векова. Трајаће, ваљда, и Белград каписи, једна од тридесет шест капија на старим зидинама града која је добила име по Београду.
Истанбул најмање подсећа на времена када је цар Константин грчку варошицу 330. године претворио у нови центар Римске империје. Много више подсећа на византијска и османска времена. И на чињеницу да је сасвим мало градова на свету који су себе толико даривали Богу. |
Јесен, када летња јара полако напушта уске уличице, вероватно је најлепше време за посету овом раскршћу светова, ризници свеколиког блага похрањеног под сводовима хришћанских и муслиманских богомоља, чувеног по монументалном Топкапију, колико и по сокацима изнад чувеног базара Капали чарши.
Топкапи је од краја 15. века био средиште Османске империје. Место одакле је султан владао, а царевина водила своје административне послове све док четири века касније није подигнута палата Долмабахче. Сваки је султан понешто додавао грађевини која се концентрисала око четири парка. Када је придодат харем – затворени свет конкубина и евнуха, Топкапи је постао мини држава у којој су живеле хиљаде људи. |
Данас су ове палате, као и палата Кучуксу која је била летња резиденција последњих султана, музеји који верно приказују моћ, славу и богатство некадашњег царства. Раскошне одаје, тронови и царски кафтани, старо оружје украшено драгуљима, библиотеке, арабске, мозаици и мурали, кристални лустери и свећњаци, јапански и кинески порцелан, шедрвани и минуциозно уређени вртови.
Босфор фасцинира. Одвајајући европску страну од азијске, утиче у Мраморно море, али Истанбул је још једном подељен – Златним рогом, заливом који премошћују два моста, Галата и Ататурков мост. Да не би пропустили поглед на водени пут којим дужином од тридесет два километра клизе велики бродови и шпартају водени трамваји превозећи путнике између Европе и Азије, странци за велики новац изнајмљују станове по ободима кварта Бебек. |
| Јат Ервејз из Београда ка Истанбулу полеће шест пута недељно. Понедељком, средом и суботом у 13.40, четвртком у 8.00, а недељом у 9.35 сати. Од 28. октобра и преласка на зимски ред летења, до 14. новембра Јат ка Истанбулу лети од 8 сати изјутра, а од 21. новембра до 24. марта летови уторком предвиђени су за 7.25. Лет од Београда до Истанбула траје два и по сата, а сви Јатови авиони полећу ка Београду један сат после слетања на аеродром Ататурк. | |
Недавно сам од стајалишта ферија Еминени три пута ишао тамо-овамо да бих коначно завршио на чају од јабуке у Фенербахчеу. Командна силуета торња Галата чини савршену панораму кварта Бејоглу посматрана са азијске стране. Торањ који је много пута реконструисан откако је подигнут 1348. године, данас је, са рестораном и познатим ноћним клубом, у самом језгру овог кварта, локације луксузних хотела и једног од средишта ноћног живота.
На југу Златног рога је Света Софија, традиционално место сусрета Истока и Запада. У својим првим данима била је позната као Мегале еццлесиа – Велика црква – да би је цар Јустинијан обновио од последица пожара и разарања. Од 5. века зове се Агија Софија, мада је Турци зову Аја Софија. Често се мисли да је дарована светој Софији. Не, базилика је посвећена Тхеиа Сопхиа – Светој Мудрости. |
Више од 7.000 неимара градило је цркву и осликавало њене зидове мозаицима пет година и десет месеци. Када је отворена децембра 537, постала је незванично Осмо чудо света. Мада донекле уништена унутрашња декорација ове богомоље још је увек очаравајућа, њени китњасти стубови носе импресивну куполу која је била највећа све док у Риму хиљаду година касније није подигнута базилика Светог Петра.
Током четвртог рата крсташи су неочекивано скренули са пута за Јерусалим и окупирали Византију. Агија Софија је, као и остатак града, опљачкана. Однете су све свете реликвије, а црква је преорганизована у складу са латинском културом. Када су красташи 1261. протерани, базилика се вратила својој православној традицији. |
Земљотреси су је рушили, а када је султан Мехмед Освајач заузео Цариград, Аја Софија претворена је у џамију са четири минарета. "Прво је Константинопољ освојио моје срце, а онда сам ја освојио Константинопољ", говорио је султан чије је седиште уочи освајања града било у Топкапију. По проглашењу Турске Републике, хришћани су је затражили назад, али је 1934. постигнуто компромисно решење: црква је годину дана касније отворена као музеј.
Кратка шетња одатле води до Султан Ахметовог трга где се минарети у елеганцији такмиче са египатским обелиском фараона Тутмозиса Трећег. Обавезно ваља прошетати се дивним вртовима до величанствене Султан Ахметове џамије, Плаве џамије, изграђене у неокласицистичком стилу. Једине уз ону у Меки која има шест минарета – цигар-минарета како их Турци називају због њихове једноставне елеганције.
Џамије које су подизали султани имају изузетно место у турском друштву. Уосталом, и зову их "Селатин", што је множина од речи султан. Када је Мехмед Освајач заузео Цариград, он, његови везири и паше подухватили су се великеих грађевинских радова. Град је почео да мења изглед. Данас Истанбул има 989 историјских џамија које су подигнуте до последњих дана Османске империје. |
Џамију Сулејманија, подигнуту да пркоси Јустинијановом храму, немогуће је заобићи упркос зеленилу које је окружује. Џамију Ортакој, на самој обали Босфора, у близини велелепног моста који Европу спаја са Азијом, треба гледати с мора. Неизоставно треба ући у Сокулу џамију, коју је славни градитељ 16. века, Мимар Синан, подигао Мехмед паши Соколовићу.
Поред Сулејманије је велики базар Капали чарши. Ту се, испод орнаментисаних сводова а уз мирис шафрана, лута лавиринтом уских пролаза у потрази за ћилимима и теписима, тканинама из Анадолије, зачинима, прибором за чај, кутијама од камиље кости, лажно фирмираним ташнама и мајицама.
На другој страни Босфора је Истиклал џадеси, комерцијална жила куцавица која води од Трга Таксим. Пера палас је прича за себе. Агата Кристи и Грета Гарбо одседале су у овом хотелу у којем је данас више опиљених зидова него некадашњег луксуза, па се пиће у његовом бару "Оријент експрес" лако може показати више депресивним него узбудљивим.
Истанбул непрестано даје прилику за спознавање и једне своје друге динамике – људске. Истамбул су и пословни људи и јапији који ће увече окупирати бистрое, кафиће и ресторане четврти Мачка или ноћне клубове преко чијих тераса поглед лута Босфором и Златном рогом. И млади незапослени Турци што време прекраћују уз пиво надлакћени изнад игре триктрак – бекгемона. И жене обучене по последњој моди кварта Нисанташи или девојке четврти Фатих које смерно обарају поглед док су им лица повезана марамом у складу са исламском традицијом. |
Старине избразданих лица којима ништа не промиче док смирено пуше наргиле. Туристи што упијају боје и мирисе града са много прошлости. И звуке, јер звуци градова увек су друкчији. У Истанбулу то су бродске сирене са Босфора, гласови мујезина, хук увек помало хаотичног саобраћаја, позиви уличних продаваца да купите сендвич са тек уловљеном рибом.
У тој мешавини истока и запада, урбаног подсетника на минулу моћ Османске империје и савременог европског космополитизма, настао је хузун. Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност, и код нас превођени славни турски писац Орхан Памук, у својим мемоарима о родном Истанбулу пише да је ова реч, која на турском описује неку врсту меланхолије, заправо концепт живљења. Она је мање лично стање духа, а више осећање које дели читаво друштво – носталгија за славном прошлошћу, црно-бели свет уских сокака и упуштених зграда.
"Иза хузуна је мисао: људи у Европи су срећни, а ми смо осуђени", каже Памук подразумевајући одбојност коју део Европе има према пријему Турске у Европску унију. И неповерење Турака да ће њихова кандидатура бити прихваћена у догледној будућности.
Та необична мешавина скептицизма старијих, енергије младих и јединственог сплета различитих светова и цивилизација учиниле су Истанбул једном од најатрактивнијих дестинација последњих година. Уосталом, овај град привлачио је људе још од времена кад су Грци ту основали прве радње у 7. веку старе ере, затим као престоница Византије од 330. године, па као средиште Османског царства откако су га муслимани заузели 1453, али и као највећи град Турске Републике када је она основана 1923.
| |
|
