Шта вас је определило да сада радите драму "Блуз за Месију"?
– Ретко ја предлажем текст. Управници позоришта понуде, а ја одаберем шта ћу од понуђеног радити. Са великим задовољством сам урадио овај комад, али сам претходно урадио адаптацију. У мом комаду радња се не дешава у Латинској Америци него у Србији. Ради се о човеку који спасава и лечи људе а има и неке наднаравне способности. Диктатор те земље хоће да га убије и то тако да га разапне на крст. Диктатор је узео лову од једне телевизијске станице да се сними распеће жива човека. Читам ја текст и стигнем до дела где се каже да народ, који иначе воли човека који им спасава и лечи децу, жели да зна где ће овај бити разапет јер ће то место постати важна ту-ристичка атракција. Шта ме је, дакле, определило? Не познајем једног, него више људи који дају и чине добро, а за узврат ништа не траже. А то им се враћа тако како се враћа. Ми разапињемо на крст оне или оно у нама што нас води у добро. Ја верујем у љубав. Зовите то и спас ако хоћете. С друге стране, коначно је дошло време да се определимо хоћемо ли у вулгарност или у духовност. Ми смо бомбардовани вулгарношћу. Кључно је време да се определимо. Овај комад говори о томе.
Да ли овај свет жели да буде спашен?
– Мислим да жели. У сваком случају, овај комад је једна опомена, СОС са Црвеног крста: "Аман људи, определите се за духовност." Можемо је звати и љубав. Представа је доста другачија од свега што сам до сада урадио. Нимало није белканто. Дефинитивно сам схватио, у својој четрдесетој, што рече Данте: "На пола нашег животног пута у мрачној ми се шуми нога створи." Не могу с простаклуком и не желим о томе да ћутим. О томе сам направио представу, а овај текст ми је помогао да схватим: зло је глупо.
Који моменат вам је нарочито био битан у овој представи?
– Те две крајности: једна је епицентар вулгарности, а друга крајност је чиста доброта. Вулгарност сам у мозак гађао сценом у крчми.
Да ли су традиционалне вредности данас нестале, односно да ли се сматра да су оне прецењене?
– Не, али је поредак поремећен. Одведоше нас од бити људскости. Ништа више није страшно. Све то пише у овом комаду. Дошао сам до увида да оно што је нормално није уобичајено. Ја сам са собом у миру и мени је дивно, али гледам око себе. Нису нестале праве вредности, али мора понекад да се врисне са сцене.
Џанин, лик у драми, каже да је била слободна само када је падала са шестог спрата, у покушају да се убије.
– Не верујем у аутодеструкцију као облик слободе. Ја сам Црногорац и одавно знам изреку - Најлакше је полуђети. Мало теже је живети. Живот је једна тешка дисциплина, тешка категорија. Безмерно поштовање осећам за људе који су живот озбиљно схватили. Ја сам прво озбиљно схватио позориште, а онда сам озбиљно схватио и живот. А смрт треба и заслужити. Осећам дубоко поштовање за људе који раде. Не могу више да гледам муфљузе, ленштине, ладолеже, вампире и крвопије. Зато хоћу да кажем како се беспрекорно ради у Београдском драмском позоришту. Имао сам готов декор за прву мизансценску пробу. Све функционише. Зато сам и дошао да радим у БДПу.
У Београдском драмском позоришту последњи пут сте радили пре двадесет година. Какав човек, а какав редитељ се сада вратио на Црвени крст?
– Тада је у БДП дошло дете од двадесет година, дуге коврџаве косе. Радио сам текст Аце Поповића (имам потребу да устанем кад га поменем) "Чарапа од сто петљи". Данас, у бити, вратио се исти човек. Напредовао сам, статус је другачији, све маске и епидерми су другачији, али је човек исти. Исти Јагош који дође у позориште да истовари целог себе. Јер, ја живим позориште. Режија није посао него начин живота и мишљења. А какав сам редитељ у међувремену постао није моје да кажем. Нећу ја да тумачим своју естетику. Нећу да се бавим собом на тај начин. Публика све види и осећа и нећу да јој омеђујем машту. Публика све зна и свако узме оно што му треба – неко забаву, неко јад. Сви ми пројектујемо себе у књигу, музику, представу. А ако краљу не свиђа се глума, онда краљу не свиђа се глума. Нећу да се бавим тиме. Ја тренутно имам петнаест живих представа, а најстарија, "Црвенкапа" у Позоришту Бошко Буха стара је седамнаест година. Зато смем себи да дозволим да помислим да сам у добрим односима са публиком.
Позвани сте да режирате у Драматену, позоришту Бергмана, Стриндберга и Грете Гарбо, у којем је ваша "Госпођа министарка” доживела истински успех. То је велика част.
– Јесте. Мени је била част и што сам дошао у Драматен. Истина је и да је добро примљена "Госпођа министарка". То је требало преживети. Тек када сам одгледао Стриндберга у Драматену и чуо аплауз после те представе, ја сам схватио шта се нама десило. Следеће године у Драматену почињем да радим Стриндбергову "Краљицу Кристину". Ништа мање. Већ се зна и када ће бити премијера, али нећу да кажем, због урока.
| 
