Плесови и маске

Због њеног необичног имена, кад год би се говорило о земљи Догона помислила бих да крећем на пут на неку другу планету, или у свет Харија Потера! И нисам много погрешила. Земља Догона јесте друга планета, светилиште и музеј афричке културе у којем се открива један фантастичан и посве фасцинантан свет. Због тога ју је Унеско и уврстио у Светску културну баштину.

Текст и фотографије: Соња Лапатанов

Република Мали налази се у западној Африци, а име је добила у знак сећања на велико западно суданско царство Мали, које је на овим просторима егзистирало од 13. до 15. века. Данашња престоница и симбол модерног Малија јесте Бамако. Град лежи на обалама реке Нигер, која више него било шта друго у Малију одређује живот малијског народа. Она је жила куцавица земље чије срце бије у њеној унутрашњој делти, на простору између Сана и Тимбуктуа. У Малију се преплићу многе културе, а на пијацама врви од најразличитијих народа, као нигде другде у Африци. Врхунац путовања по Малију чине сусрети са људима из Сахарске пустиње: Туарезима и Маварима, и сточарима Сонгајима, Бамбарама, Сенуфима и древним Догонима, који живе у једном посебном и другачијем свету.

Догони живе на југоистоку Малија у региону Мопти, а о њиховом се пореклу само нагађа. Археолози претпостављају да су у потрази за новом домовином дошли из Сахаре у регион клифа Бандијагара, у 15. веку. Познати су по својој богатој митологији, обичајима, церемонијама са маскама и начину живота који није далеко одмакао од живота у првобитној заједници! У складу са израженом потребом за слободом, релативном изолованошћу и упркос надирућој исламизацији и европеизацији, Догони су успели да сачувају традицију, ритуале и сопствене представе о животу. Традиционални начин живота Догона тесно је повезан с њиховом митологијом и природом. По њима, човек је део једног компликованог концепта повезаног с космосом, а основни делови митологије Догона јесу живот и смрт, земља и вода и, пре свега, плодност.

Уметност народа који живе на територији западне Африке у тесној је вези са њиховом религијом и митологијом. Да би се схватила симболика њихових уметничких дела потребно је познавање света у који верују и који у потпуности влада њиховим животом. Обрада дрвета и метала, израда накита, маски, затим плес, музика и поезија, јесу уметничке форме које служе у одређене сврхе. Иако су се с временом, због разних утицаја, изменили првобитна симболика и значење, ове уметничке форме још увек су повезане са традицијом и религијом чији корени досежу далеко у прошлост. Уметност плеса одувек је у црној Африци заузимала посебно место. О њеном месту међу уметностима говоре многобројне сцене с маскираним играчима, насликане на стенама у области Сахаре.

У првим подацима у којима се помињу ритуални плесови Африканаца приметна је мешавина страха и фасцинације слободом покрета играча и њиховом "анималном сексуалношћу".

Но, оно што је површно описано као инстинктивно и спонтано, у ствари је на магији и митологији заснован веома прецизан плесни израз, усклађен са церемонијалним правилима. Већина плесова односи се искључиво на одређени разлог и изводи се само одређеним поводом: у време смене годишњих доба, пре сетве, после жетве, приликом рођења детета, поводом свадбе, или нечије сахране. Некада се плесало и пре одласка у рат, као и у част победе, у знак жалости за погинулима, или ступања новог владара на престо. За појединца плес је био веома важан као начин за прикључење заједници у којој ће наћи сигурност. Све док је члан заједнице појединац има и удео у енергији и моћи групе. Прекид контакта појединца с групом значио је симболичну, а у неким случајевима и стварну смрт.

На тај начин код појединца се будила свест о значају живота у заједници.

Сматра се да је плес религиозна свечаност у којој појединац може да ступи у везу с боговима и духовима. Код таквих плесова маске су важан реквизит. Код многих народа западне Африке и данас постоје удружења маски која наступају јавно или у највећој тајности. Жене у оваквим ритуалима не учествују, па их чак и не гледају. Маске се разликују и у зависности од теме постоје животињске маске, маске које подсећају на људе, затим маске фантастичних бића и различитих објеката, маске које представљају живе људе, или покојнике. Код многих народа маске имају хијерархију. Осим Велике маске и маске Духа, има и оних које "убијају жене", маски судија, чувара реда, вештичјих, тајанствених, маски духова заштитника и покојника. Већина маски је изрезбарена, или украшена металом, шкољкама-каурима, или вуном.

Маске свој смисао и значење остварују хабитуелно преко уметника и актуелно преко играча. Као што је песма безначајна док се не отпева, тако је и маска безначајна док се не употреби, рећи ће Догони. Тек у акцији и помоћу играча маска ће достићи натприродне моћи. Маска даје натприродном бићу прилику да се инкарнира, а играчу да кроз игру постане натприродно биће. Најбољи начин да се разумеју маске јесте присуствовање церемонији у некој сеоској заједници, што сам учинила и ја. Том приликом, у афричкој недођији, доживела сам спој стварања и његовог симболичног повратка у садашњост. Догонске маске су ми у симбиози са пригодним костимима и окружењем, музиком, плесом, певањем и рецитовањем, откриле повезаност иреалног света са реалним, и свакодневних активности са космичким редом, онако како га је на почетку свега поставио Бог.