Потребно је да се стекну одређени услови и да потенцијални миљеник света испуни одређене прописане критеријуме, да би значај једног споменика превазишао националне оквире и да би могао да се прогласи равноправним чланом светске културне баштине. На том, нимало лаком путу ка превазилажењу националних оквира, споменик, осим осталог, треба да образложи своју аутентичност и јединственост (што је посебно тешко код бројних римских споменика), као и да потврди да поседује интегритет тј. да евентуалним захватима није промењена његова аутентичност, јер сазнања о споменику не могу бити у домену хипотезе.
|
|
Прича о кандидатури Гамзиграда, или Феликс Ромулијане, за чланство у Светској културној баштини датира још из деведесетих година прошлога века, када је на националном нивоу вагано који од два бриљантна споменика са територије Србије приоритетно кандидовати: манастир Дечане, на Косову, из 14. века, задужбину и гробну цркву краља Стефана Уроша III, названог по манастиру Стефан Дечански, из средњовековне српске владарске династије Немањића, са преко 3500 квадрата осликаног фреско живописа на зидовима цркве, или јединствено археолошко налазиште у долини Црне реке, крај Зајечара – Гамзиград. Овај локалитет је још половином 19. века чувени мађарски археолог и путописац Феликс Каниц овековечио својим цртежима, желећи да привуче пажњу светске јавности, а тврдио је да се ради о једној од највећих и најочуванијих римских грађевина у Европи.
|
Дилему око приоритета номинације преломио је археолог, професор и академик др Драгослав Срејовић, па је одлучено да се те године за покровитељство Унеска кандидује манастир Дечани.
Ова номинација, међутим, није ни стављена на дневни ред Унесковог Одбора за Светску баштину, због тада неповољне политичке ситуације у нашој земљи.
- Професор Срејовић је стрепео да ће се Гамзиград, то његово велико научноистраживачко дело, услед немарности, претворити у змијарник, био је очајан – речи су Марка Омчикуса, историчара уметности, стручног сарадника Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, стручњака и дугогодишњег прегаоца на заштити културне баштине. |
 |
– Гамзиград је прича – наставља Омчикус – кад сам у својству директора Завода за заштиту споменика културе био у Зајечару, новинари и општинари су питали да ли Гамзиград може да буде проглашен Светском баштином. Ја сам одговорио да је све то на дугачком штапу, јер, пре свега, они морају да на локалном нивоу донесу одређену регулативу – планска документа, регулациони просторни план... Веома је битно да са локалног нивоа постоје одређене законске гаранције у вези са обавезама према споменику који се номинује за светску културну баштину. Те гаранције су веома важне када се на нивоу међународне Комисије одлучује о таквом статусу споменика. После неколико година, са великим задовољством сам констатовао да су они, уз знатне напоре пуно урадили, да су заиста загризли. Веома активан, с циљем да се Гамзиград на велика врата уведе у свет, био је и директор Народног музеја у Зајечару, Бора Димитријевић. Како приличи љубазном домаћину, он је увек налазио време да са гостима крене у обилазак Гамзиграда, почевши од изложб | 
