Постоје научници у Србији који својим именом руше сваку предрасуду о земљи која је, нажалост, и даље познатија по хашким затвореницима. Један од њих, лидер у области кардиологије јесте професор доктор Миодраг Остојић, директор Клинике за кардиологију Института за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије. Одавно је и редовни члан Српске академије наука и уметности, аутор је на стотине научних радова, а на почетку каријере провео је годину дана (1978) на специјализацији у Хјустону (Бејлор колеџ медицине и Методистичка болница) код чувеног професора др Мајкла Дебејкија, а затим је 1985. више од годину дана провео у истој болници на факултету као гостујући професор. Имао је понуду да остане у САД, и да самим тим користи могућности које најбогатија и најмоћнија земља пружа, али упркос фантастичним условима које је имао у Тексаском медицинском центру, није остао, јер он је једноставно "биљка која успева само под овим поднебљем, са овим лепим, добродушним народом и климом". И овде је направио каријеру која га је одвела у сам врх светске кардиологије.
|
|
Ове године, на његову иницијативу, основан је Фонд Србије за ваше срце, чији је он председник Управног одбора. Циљеви фонда су очување и унапређење здравља грађана, са посебним нагласком на превенцији и лечењу кардиоваскуларних обољења применом савремених знања и технологије. На питање због чега је значајно постојање овакве организације, др Остојић за наш лист одговара:
- Овај Фонд се учлањује у светску федерацију за срце, јер скоро све земље имају такве националне фондације. Његов је циљ да спречава и ублажава епидемију кардиоваскуларних болести која постоји у Србији, делујући преко неколико полуга. Једна је едукација не само доктора, већ и такозване лаичке популације, организација симпозијума, предавања, ТВ конференција... Други циљ је да се сакупе извесна средства да би се помогло одређеним институцијама. Радећи дуго у здравству, видео сам да се најтеже купују релативно јефтине ствари. Планирате нешто што кошта милион евра, а онда дођете у ситуацију да не можете да нађете још две хиљаде евра. Тако смо 26. септембра, за Светски дан срца, из овог фонда поклонили три електрокардиографска апарата Градском заводу за хитну медицинску помоћ у Београду, и један Клиници за кардиологију Института за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије. Средства смо добили захваљујући донацијама Градског завода за грађевинско земљиште, Термоелектрани Обреновац, новчаним прилозима појединаца, одрицању од хонорара наших стручњака који су држали предавања... Све је то уплаћено на рачун Фонда.
Донедавно се у вашој Клиници у салама за катетеризације радило у две смене, тачније, пацијенти су примани од пола осам ујутру до пола осам увече. Међутим, увели сте и трећу смену?
- То смо морали да урадимо јер постоји права епидемија кардиоваскуларних болести у Србији, јер увелико маршира генерација рођена шездесетих година која има проблеме са овом болешћу. Тако смо морали од краја октобра 2005. године да отворимо сале за катетеризацију 24 сата. До сада је урађено око 400 случајева акутног инфаркта миокарда са смртношћу од два одсто, што је врло значајно смањење јер лечење конвенционалним методама доводи до смртности од десет до дванаест одсто. За успешан исход оваквог лечења срчаног удара у салама за катетеризацију најважније је да се болесник врло брзо по настанку бола у грудима јави хитној медицинској помоћи која снимањем ЕКГ-а долази до дијагнозе, и болесника одмах транспортује у салу у било које доба дана или ноћи триста шездесет пет дана годишње. Министарство здравља Србије и Фонд за здравствено осигурање заиста су разумели колико је проблем та епидемија кардиоваскуларних обољења, па ми радимо суботом, недељом и празницима, чиме убрзавамо позивање болесника са листе чекања. Ово отварање сала 24 сата за акутни срчани удар представља велики цивилизацијски помак за нашу средину: метафорички, рекао бих, већи и од изградње подземне железнице у Београду. Фонд за здравствено осигурање је у тај пројекат за петсто болесника уложио милион евра и, ево, нашли смо се на крају прве године његовог рада. Ових дана треба да обновимо пројекат и за идућу годину.
Ове године, на његову иницијативу, основан је Фонд Србије за ваше срце, чији је он председник Управног одбора. Циљеви фонда су очување и унапређење здравља грађана, са посебним нагласком на превенцији и лечењу кардиоваскуларних обољења применом савремених знања и технологије. На питање због чега је значајно постојање овакве организације, др Остојић за наш лист одговара:
- Овај Фонд се учлањује у светску федерацију за срце, јер скоро све земље имају такве националне фондације. Његов је циљ да спречава и ублажава епидемију кардиоваскуларних болести која постоји у Србији, делујући преко неколико полуга. Једна је едукација не само доктора, већ и такозване лаичке популације, организација симпозијума, предавања, ТВ конференција... Други циљ је да се сакупе извесна средства да би се помогло одређеним институцијама. Радећи дуго у здравству, видео сам да се најтеже купују релативно јефтине ствари. Планирате нешто што кошта милион евра, а онда дођете у ситуацију да не можете да нађете још две хиљаде евра. Тако смо 26. септембра, за Светски дан срца, из овог фонда поклонили три електрокардиографска апарата Градском заводу за хитну медицинску помоћ у Београду, и један Клиници за кардиологију Института за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије. Средства смо добили захваљујући донацијама Градског завода за грађевинско земљиште, Термоелектрани Обреновац, новчаним прилозима појединаца, одрицању од хонорара наших стручњака који су држали предавања... Све је то уплаћено на рачун Фонда.
Донедавно се у вашој Клиници у салама за катетеризације радило у две смене, тачније, пацијенти су примани од пола осам ујутру до пола осам увече. Међутим, увели сте и трећу смену?
- То смо морали да урадимо јер постоји права епидемија кардиоваскуларних болести у Србији, јер увелико маршира генерација рођена шездесетих година која има проблеме са овом болешћу. Тако смо морали од краја октобра 2005. године да отворимо сале за катетеризацију 24 сата. До сада је урађено око 400 случајева акутног инфаркта миокарда са смртношћу од два одсто, што је врло значајно смањење јер лечење конвенционалним методама доводи до смртности од десет до дванаест одсто. За успешан исход оваквог лечења срчаног удара у салама за катетеризацију најважније је да се болесник врло брзо по настанку бола у грудима јави хитној медицинској помоћи која снимањем ЕКГ-а долази до дијагнозе, и болесника одмах транспортује у салу у било које доба дана или ноћи триста шездесет пет дана годишње. Министарство здравља Србије и Фонд за здравствено осигурање заиста су разумели колико је проблем та епидемија кардиоваскуларних обољења, па ми радимо суботом, недељом и празницима, чиме убрзавамо позивање болесника са листе чекања. Ово отварање сала 24 сата за акутни срчани удар представља велики цивилизацијски помак за нашу средину: метафорички, рекао бих, већи и од изградње подземне железнице у Београду. Фонд за здравствено осигурање је у тај пројекат за петсто болесника уложио милион евра и, ево, нашли смо се на крају прве године његовог рада. Ових дана треба да обновимо пројекат и за идућу годину.
Ове године у Београду је одржан Интернационални симпозијум са кога је захваљујући разумевању и помоћи националне телевизије (РТС) три дана директно преношено 38 интервенција из сала за катетеризације Клиничког центра Србије у салу Бест Bестерн хотела "М" где је три стотине доктора својим сугестијама и питањима интерактивно учествовало у лечењу тих тридесет осам болесника. Кодиректор овог симпозијума са вама био је Јапанац, професор доктор Шигеро Саито, светски познати интервентни кардиолог и алтруиста. Захваљујући успеху београдског скупа позвани сте у Кобе (Јапан), на сличан, али већи симпозијум који је окупио хиљаду стручњака из области интервентне кардиологије. Шта је била тема вашег излагања?
- Био сам позван као интернационални гостујући предавач, што је представљало велику почаст и одговорност. Тим пре што је било релативно мало доктора из Европе и Америке које су Јапанци позвали на овај скуп као гостујуће предаваче. То је позив на високом нивоу, плаћена бизнис класа у авиону, најбољи хотел, а ми њима једва платимо економску класу кад они долазе код нас. Међутим, дивно је што они то сасвим разумеју, схватају да смо ми мала и сиромашна земља. Професор Саито је чак свој пут у Београд финансирао сам. Моје излагање је било веома актуелно и односило се на неинвазивну (тестови оптерећења, стресна ехокардиографија, доплер ехокардиографија мултидетекторска, компјутеризована томографија, магнетна резонанца) и инвазивну (коронарографија, катетеризација, интраваскуларни ултразвук, специјалне жице које мере проток кроз срчане крвне судове) процену тежине сужења на срчаном крвном суду. Ми из ових области имамо сопствених искустава, а један смо од центара са највећим искуством у тзв. стресној ехокардиографији. То радимо тако што пацијенти или трче на покретној траци, возе бицикл или добијају лекове у вену, а ми им на ултразвуку и на ЕКГ (електрокардиограм) пратимо рад срца и установљавамо да ли све дизне раде. Ако је нека дизна сужена, онда се један део срца слабије грчи као пумпа, и ми установљавамо да таквом пацијенту треба радити коронарографију. Захваљујући томе што су радови из наше институције цитирани у најбољим светским књигама, ја сам и добио позив да говорим о овој теми.
Где су установе медицине у Србији, ако поредите са оним што је најбоље у свету, кад је реч о лечењу кардиоваскуларних болести?
- Мени пацијенти повремено постављају то питање: да ли има негде боље? Ја кажем да има боље, али то се не односи на кадрове. Почев од средње медицинског, вишег до кардиолога и специјалиста, наши су кадрови равни најбољима у свету. Међутим, кад је реч о потрошном материјалу и инструментима, то у Србији још није на највишем нивоу. Ми у Клиничком центру имамо опрему из 2004. године и то је релативно добро. После две године даноноћног рада потребна је сада извесна доградња система, и хардверска и програмска, која доноси побољшања остварена у тој области у последње две године. Наравно, та опрема се не производи овде већ њу испоручују велике светске фирме као што су Сименс, Филипс или Џенерал електрик, па наш успех зависи од тога колико се добро одржавају ти апарати, ког је квалитета сервис који их одржава... Једно је извесно – од свих земаља које су настале након распада бивше СФРЈ, и од свих земаља бивше Источне Европе, ми смо у самом врху, да не кажем да смо најбољи. Постоје центри у свету који имају нешто бољу опрему него ми, па тако нисмо најбољи, али смо при самом врху. Зато што смо врло добри и можемо да организујемо овакве симпозијуме какве имамо сваке године и где долазе и раде најчувенији светски кардиолози. Поменуо сам већ доктора Саита, а остали су Антонио Коломбо (Милано), Карло ди Марио (Лондон), Ђумбо Ге (Шангај), Александар Доганов (Софија), Хрирстодулос Стефанадис (Атина), Метју Самуел (Ченаи - Индија), Лео Финци (Женева), Костас Тотузас (Атина), Маја Строци (Загреб), Марко Ноћ (Љубљана), Дарко Зорман (Љубљана). Наравно, заједно са целим мојим тимом и најискуснијим интервентним кардиолозима са Дедиња и Војно-медицинске академије, из Сремске Каменице, Ниша, Крагујевца и Подгорице. Следеће, 2007. године долази и Франц Еберли из Цириха, а сала за катетеризацију у којој је он директор, колевка је интервентне кардиологије. Тамо је 16. септембра 1977. године урађена прва у свету дилатација суженог срчаног крвног суда. Такође ће се у Београду 11. априла 2007. године на заједничком лечењу наших болесника у салама за катетеризацију Клиничког центра Србије, поред већ поменутих овогодишњих учесника наћи и С. Шандра (Хајдерабад, Индија), Т. Симиниак (Ковановко, Пољска), М. Рау (Бад Нојхајм, Немачка), М. Вебер (Бад Нојхајм, Немачка ), Б. Петровски (Скопље) и можда још неко, јер ми имамо доста пријатеља.
Као анегдотску забелешку, навешћу да смо захваљујући тим пријатељима задржали континуитет чланства бивше Југославије у свим светским и европским кардиолошким организацијама од 1955. године, а новоформиране државе су аплицирале за нови пријем!
Чини се да се последњих година проблему срчаних болести у Србији придаје неупоредиво већа пажња него протеклих деценија?
- Када је реч о две нове сале на нашој Клиници које служе за испитивање функције срца и срчаних артерија, а за то је веома заслужан убијени премијер Зоран Ђинђић који ме је лично примио, саслушао, и пошто је сагледао проблем учинио је да после девет година мог писања разним владама, то добијемо. Од Беча до Атине те 2004. године нису постојале боље сале за то. Када урадим коронарографију, ја у року од два минута пошаљем снимак у Хјустон или у Милано да бих се консултовао са колегом. Наравно, као што сам поменуо, потребна је сада извесна надоградња те опреме новооткривеним, модернијим програмима.
Последњих година Влада Србије и Фонд за здравствено осигурање уочили су огроман проблем који постоји у овој области и уложили су немала средства како на превенцију, тако и на лечење оболелих. Успели смо да све најбоље лекове ставимо на тзв. позитивну листу, па их пацијенти добијају тако што се исплаћују на терет Фонда. Тако је данас могуће правилно лечење и високог крвног притиска и повећаног нивоа масноћа у крви, а и шећерне болести. Захваљујући тој помоћи државе ми смо од 1. јануара до 1. августа 2006. године урадили више интервенција ширења срчаних артерија, уграђивања стентова, него целе 2005. године. То показује да се средства улажу, али уједно говори и о огромном ентузијазму кардиолога, радиолога, специјалиста... односно целокупног медицинског особља. Они не гледају на радно време, нити на суботу, недељу или на државни празник. Није лако одржати такав програм рада, али имам екипу која саучествује у тој несрећи која нас је задесила са епидемијом кардиоваскуларних болести и покушава да је реши. Нажалост, и кад је реч о болестима срца, ту заузимамо друго место у свету, одмах иза Русије: од 100 умрлих, њих 60 има дијагнозу – болест крвних судова срца и мозга.
И здрави, а оболели посебно, волели би да чују савет врхунског стручњака у области кардиологије као што сте ви.
- Апелујем пре свега на превенцију, на здрав живот. Рецимо, установљено је да се економски много више исплати престанак пушења и регуларно физичко вежбање, него све сале за катетеризације срца које вреде свака по милион или милион и по евра. У Америци су израчунали: ако се смањи проценат пушача за само 1 одсто, у току седам година било би деведесет осам хиљада хоспитализација мање, што Америку кошта три милијарде долара. А улагање у програм против пушења безначајно је у односу на то колико би се вратило. Мислим да смо и ми као друштво то схватили и да се и овде кренуло широким фронтом у борбу за срце – од превенције, до лечења оболелих. |
