Средњовековни споменици на Косову

Црква Богородице Љевишке и манастири Грачаница и Пећка патријаршија заједно са Дечанима на Унесковој Листи светске баштине и Листи баштине у опасности.

Текст: Александра Давидов Темерински
Фотографије: Драган Боснић

На овогодишњем заседању Унесковог Комитета за светску баштину одржаном у јулу у Виљнусу, главном граду Литваније, одлучено је да се црква Богородице Љевишке и манастири Грачаница и Пећка патријаршија упишу на Листу светске баштине, чиме им се признаје препознатљива и изузетна универзална споменичка вредност. Заседању Комитета и избору наших споменика претходила је званична одлука Србије да се они номинују и израда номинационог досијеа. Било је могуће укључити сва три споменика на Листу током једног заседања, будући да су били номиновани као група која се придодаје манастиру Дечанима, који им је близак хронолошки и стилски, а уписан је на исту листу 2004. године.

Резултат: четири највреднија споменика средњовековне српске културе и уметности на територији Косова и Метохије налазе се сада на Унесковој Листи светске баштине под заједничким називом "Средњовековни споменици на Косову". Као што је логично претпоставити, овај назив није био наш предлог као државе чланице. Србија је предала номинациони досије под називом "Српски средњовековни споменици на Косову", али с обзиром на то да ниједан споменик на Унесковој Листи нема националну одредницу, од ње се и у нашем случају морало одустати. Овај проблем се појавио с обзиром на то да је у питању група споменика, јер када је реч о појединачном споменику, наводи се само његово, условно речено, властито име, као што је био случај са манастиром Студеница или Старим Расом са Сопоћанима који се на Унесковој Листи налазе већ дуги низ година.

Истовремено, иста споменичка група уписана је и на Унескову Листу баштине у опасности, јер су они заиста непрекидно угрожени. Укључивање споменика на листу Светске баштине, а поготово на Листу баштине у опасности подразумева обавезан мониторинг, одн. обиласке од стране Унескових мисија које ће пратити развој ситуације и евентуалне промене на споменицима јер је циљ да се положај споменика са Листе баштине у опасности што пре побољша и да се он скине са те листе. У даљем раду на овим споменицима биће нужно да Србија сарађује са Унеском, Унмиком и прелазним институцијама на Косову.

Поводом овогодишњег уписа наша три споменика на Унескову Листу, треба истаћи да тај успех постаје већи ако се узме у обзир чињеница да номинације неких великих и утицајних држава нису биле прихваћене. Тиме се јасно показује спремност и квалификованост наших стручњака да одговоре на све Унескове захтеве који се тичу израде сложеног номинационог досијеа, реализованог у веома кратком року од стране мултидисциплинарних стручних тимова Републичког завода за заштиту споменика културе – Београд.

Црква Богородице Љевишке у Призрену (саграђена око 1306/07), најстарија је међу задужбинама краља Милутина (владао 1282–1321) које је он током прве две деценије 14. века градио готово дословно из године у годину. Богородица Љевишка једина је сачувана епископска градска црква средњовековне, претежно руралне Србије. Иако је подигнута на вишеслојним остацима, њен протомајстор је успео да оствари оригиналну грађевину новог стила – ренесансе Палеолога – прву те врсте у Србији. То је црква уписаног крста са пет купола и спољном припратом у облику отвореног портика са звоником над улазом, дело протомајстора Николе, који је највероватније дошао из Епира.

Упркос високим архитектонским вредностима Богородице Љевишке, њен највећи квалитет лежи у њеном зидном сликарству, делу сликара Михаила из познате солунске породице Астрапа и, вероватно, његовог помоћника Евтихија. Обојица ће остати у Србији до краја друге декаде 14. века ангажовани од краља Милутина, а њихов рад се може пратити на потписаним фреско ансамблима током периода дугог четврт века, што је јединствен случај у византијској уметности.

Сликарство Богородице Љевишке (око 1310–1313) доноси многе новине у програму, иконографији и стилу. Препознатљив је утицај литургијске поезије на избор тема, живопис постаје изразито наративан због чега се композиције смањују као и ликови на њима, а сликаној архитектури се придаје већи значај. Ове промене омогућују повећање броја композиција и учесника у свакој од њих. Све су то карактеристике новог стила који за владавине краља Милутина ефектно започиње у Србији управо овом призренском црквом. Колосалне фигуре најзначајнијих чланова династије Немањића из нартекса, сликане на црвеној позадини, симболу царског достојанства, међу којима доминира изванредан портрет краља Милутина, јасно упућују на висок положај Србије у византијској заједници држава.

Марта 2004. албански терористи спалили су те портрете шаљући недвосмислену поруку баштиницима овог споменика.

Црква је претворена у џамију током турске владавине, кад је изграђено минаре, а фреске су најпре обијене оштрим сечивом да би малтер преко њих лакше налегао, а зидови потом били прекречени, према потребама исламске религије. Током конзерваторско-рестаураторских радова током педесетих година минулог века, фреске су откривене, али се испоставило да је сачувана само једна трећина укупног живописа.

После марта 2004. и албанских масовних напада током којих су страдале многе вредне и старе српске цркве и манастири на Косову и Метохији, проценат сачуваног живописа Богородице Љевишке још је мањи. Све призренске средњовековне цркве су тог марта пре две године тешко оштећене, а спаљивање Богородице Љевишке представља најтежи злочин почињен у наше време према српској културној баштини на Косову. Надајмо се да је и последњи.

У низу манастира чији је ктитор био краљ Милутин, Грачаница се налази на самом крају - декорација њене цркве завршена је 1321. По својим уметничким вредностима она представља једно од врхунских дела касновизантијске уметности у целини. Црква манастира Грачанице укључује се у већ постојећи тип петокуполних цркава основе уписаног крста, и то као врхунац развоја архитектуре овог типа. У њеном спољашњем изгледу постигнут је идеалан однос пропорција и волумена са троделном вертикалном поделом на фасадама и поступним издизањем лукова, сводова и купола у горњим зонама којима доминира средишња купола снажно истичући пирамидалну масу грађевине. Типичан византијски начин зидања наизменичним смењивањем црвене опеке, дебелог слоја беличастог малтера и сивог камена даје динамику и топлину спољном изгледу фасада. Нешто касније додата спољна припрата имала је некада звоник.

Унутрашњост цркве осликали су највероватније исти мајстори као и Богородицу Љевишку. Релативно добро очувано сликарство високог квалитета, пружа велике могућности за упознавање са иконографском тематиком тзв. ренесансе Палеолога, али и са српском владарском идеологијом која је у владарским задужбинама увек остављала снажан печат на зидно сликарство. У том смислу веома је речита композиција Лозе Немањића, која се у Грачаници јавља по први пут, а која династију Немањића представља као светородну, поредећи је са Христовом лозом, то јест генеалогијом. Лепота ликова и вешто компоновање слике показују да је стил ренесансе Палеолога ушао у своју зрелу фазу.

Пећка патријаршије представља јединствен архитектонски и сликарски комплекс и духовно средиште српског народа. Напади Кумана крајем 13. века, изазвали су привремено пресељење седишта архиепископије из Жиче у њен метох (данашњим речником – огранак), цркву Св. Апостола у Пећи, подигнуту и осликану неколико деценија раније.

Током прве половине 14. века са северне стране цркве Св. Апостола дозидана је црква Св. Димитрија, а са јужне црква Богородице Одигитрије (Путеводитељице) и капела Св. Николе на њеној јужној страни. Све три цркве су повезане великом заједничком припратом на западној страни која је имала велике отворе и звоник.

Пећка патријаршије представља јединствен архитектонски и сликарски комплекс и духовно средиште српског народа. Напади Кумана крајем 13. века, изазвали су привремено пресељење седишта архиепископије из Жиче у њен метох (данашњим речником – огранак), цркву Св. Апостола у Пећи, подигнуту и осликану неколико деценија раније. Током прве половине 14. века са северне стране цркве Св. Апостола дозидана је црква Св. Димитрија, а са јужне црква Богородице Одигитрије (Путеводитељице) и капела Св. Николе на њеној јужној страни. Све три цркве су повезане великом заједничком припратом на западној страни која је имала велике отворе и звоник.

Комплекс грађевина Пећке патријаршије, поред елемената рашког и византијског стила у спољном украсу и детаљима, носи чак и нека обележја романо-готичког стила. Све три су у основи једноставне грађевине са по једном куполом. Најстарија црква Пећке патријаршије, Св. Апостоли, живописана је око 1260. фрескама које пружају изванредан пример дубоке духовности византијске свете слике и зато су укључене у све прегледе византијског сликарства као и фреске Богородице Љевишке и Грачанице. Црква Богородице Одигитрије маузолеј је архиепископа Данила II (1324–1337). Фреско декорација његове задужбине из четврте деценије 14. века открива ученост ктитора, али и жељу да се она не истиче превише уочљиво. То није сликарство велике лепоте, већ више правац истраживања нових уметничких путева. Из истог времена је и сликарство заједничке припрате. Црква Св. Димитрија, осликана средином 14. века, стилски припада владајућем стилу Палеолога, мада не више тако префињеном какав је био током прве две деценије истог столећа. Занимљивост ове цркве представља натпис у апсиди на грчком језику којим је сликар исказао сопствени, али за средњи век типичан, однос према таленту: "Дар Божји из руке Јованове".