Филигрански вез на сукну

Зубун, врста дугог прслука, један је од најлепше и најпажљивије украшених одевних елемената у српској народној ношњи. Током деветнаестог века и у првој половини двадесетог, био је широко распрострањен код скоро свих јужнословенских народа на балканском полуострву.

Текст: Ивана Кладарин Панић
Фотографије љубазношћу Етнографског музеја у Београду

У периоду од септембра прошле па до марта ове године, посетиоци су могли да уживају у импресивној изложби зубуна у Етнографском музеју у Београду. Циљ изложбе је био да се укаже на динамичну везу прошлости и садашњости. Да понуди нов поглед на препознатљив део српског културног идентитета и прошири сазнања из етноисторије српског народа и културе одевања са ширег балканског простора.

Зубун је био широко распрострањен у јужнословенским земљама. Током деветнаестог века и у првој половини двадесетог, као обавезни део народне ношње. Израђиван је од вуненог сукна, претежно беле боје. Иако се везује и уз мушки део одеће, зубун је, пре свега, женски одевни предмет. По начину израде део је женске домаће радиности, али и умећа сеоских и градских мајстора. Носи се с кошуљом, или у комбинацији с горњим краћим или дужим сукненим предметима (хаљином, јелеком, гуњем).

Најстарији помен зубуна на балканском простору забележен је у попису мираза босанске принцезе Марије Котроманић из 1352. године, где се поред остале спреме помињу и два зубуна. У осамнаестом веку, на путовању кроз Далмацију, један италијански опат написаће да жене Морлакиње у Буковици и Врлици носе горњу хаљину од вуне, која је без рукава, допире до пола ноге, опшивена дуж рубова скерлетом и назива се садак – зубун. Зубун се, неспорно, од мираза босанске принцезе до записа сачињеног у Далмацији 1774. године, одржао нешто више од четири века.

Овај дуги прслук, осим што је један од најстаријих делова одеће на јужнословенском балканском простору,  представља и један од најважнијих одевних предмета у српској народној ношњи. Коришћен и лети и зими; поред практичности пленио је својом лепотом, због чега се сматра једним од најрепрезентативнијих одевних предмета наше народне ношње. Према одликама ликовно-естетске обраде украса зубуна издвојене су четири групе: зубуни израђивани у области западнобалканског корпуса, области централнобалканског корпуса, прелазне области балканског корпуса и области источнобалканског корпуса. За области западнобалканског корпуса карактеристични су кратки зубуни ношени у српским и хрватским ношњама у околини Сарајева, у западној Србији, али и на крајњем западу Македоније и у средњој Албанији. Дуги зубуни су, опет, карактеристични за целокупан простор Балканског полуострва – поред Босне и Херцеговине коришћени су и у Далмацији, Црној Гори, Косову и Метохији, Македонији, источној Србији, Подунављу. Миграционим кретањима у XVIII и XIX веку зубун стиже на север, односно крајњи запад где има српског живља, у Словенију и Хрватску, где га препознајемо у ношњама у Белој крајини и Жумберку. Дуги зубуни ношени су и на Пелопонезу, Еубији и у Епиру, јужној и југозападној Бугарској и северозападним крајевима Албаније.