Ходање по мору бистрог ваздуха

Зажелео сам тренутак мира у којем се очи одмарају, а тело пуни енергијом. Пронашао сам га на Златибору.

Текст: Вања Савић
Фотографије: Милан Мелка

На једној страни обронка стајао сам задивљен топлим зрацима свежег јутарњег сунца које се помаљало иза 1.496 м високог планинског врха Торник, а на другој су се већ гомилали шетачи који су после доручка кретали стрмом цестом ка брду Палисад. Не знам зашто сам тада помислио на стихове Васка Попе: "Не дам ово сунца у очима, не дам ово хлеба на длану", урезане у споменик посвећен одбрани земље и победи партизана за време Другог светског рата. Учинили су ми се извештачени, тако избачени на "врх брда", изван корица песничке збирке у којој један од највећих српских песника делује далеко загонетније, бар мени, туристи опијеном продорно бистрим ваздухом.

Иако ми се журило, јер сам на Златибору остајао само један дан, нисам кренуо за гомилом. Остао сам још неколико тренутака на истом месту, под скијалиштем. Кажу да обновљена и модерна жичара Спортског центра "Торник" може да превезе и 3.000 људи на сат, да је стаза укупне дужина 1.650 м, са висинском разликом од 374 метра на услузи скијашима, углавном почетницима и деци, као и да у подножју Муртенице постоји резервна стаза за смучарско трчање и бијатлон, на којој се снег задржава до маја. Лево, ближе пијаци поред које сам стајао, санкала су се и грудвала деца, сама или са родитељима. Чујем њихове радосне и раздрагане повике док крећем ка тезги са надалеко чувеним златиборским пршутом и избегавам велики џип са затамњеним стаклима.

– Гужва је овде, мање лети него зими, али сналазимо се некако. Прођемо мимо њих и наставимо даље, а можете и Ви, господине. Ал’ пробајте прво пршуту! Тамо где је она сушена гужве нема – позива ме млада девојка обучена у "златиборску одору", мешавину црногорске и шумадијске народне ношње.

Узимам танко исечен шнит сушене говедине из њене руке и док уживам у непоновљивом укусу, крећем и сам у шетњу ка брду. Изгубити се не могу, јер свуда постоје мапе и путокази. Поред мене пролази велики бели коњ и на њему његов власник који га изнајмљује, али мени је до ходања, а не до јахања.

Треба ми, као почетнику, бар два и по до три сата да се попнем по овом дубоком снегу до споменика и вратим се назад у свој апартман. Успут срећем једног од бројних домаћина, продаје сок и слатко од брусница. Има их на сваких педесет до сто метара. "Природни лек за јачање имунитета", успевам некако да прочитам шта пише на картону причвршћеном уз расклопиви пластични сто, под благим ударима хладног ветра и ситног снега који смета ширини погледа. Корачам даље ка врху, мимиолазећи се с онима који већ силазе у подножје брда. За отприлике нешто више од сат времена, док се разведравало и небо се све више плавело, изашао сам на платформу са које се пуцају пространи видици на све стране Златибора.

Баш као у књизи Златибор из старог албума Снежане Ђенић- Ајданић:

"... Златибор као географска целина обухвата простор између река Сушице и Увца и источних падина Таре и западних Муртенице. На северозападу му припадају села Кремна и Мокра Гора, а на југоистоку планина Муртеница, златиборска подгорја која чине прелаз према суседној Тари, односно санџачким планинама." – Све се то видело у даљини. Премда, пред очима се назире само пространа висораван дуга тридесетак и широка дванаест километара, с правцем простирања северозапад–југоисток, оивичена планинским висовима Градином, Црним врхом, Чиготом, Муртеницом, Торником, Чавловцем и Вијогором, углавном највишим врховима ове планине смештене у Западној Србији.

После пола сата, како је прецизно измерио сат на мобилном телефону, иако време као да је стајало у тој "ружи од ваздуха", кренух назад. Због дубине снега не силази се баш много лакше него што се пење. Истим путем назад пешачио сам мало дуже, пре свега због гужве око језера и по кафићима у центру које сам морао да обиђем да бих стигао до четвороспратнице у којој сам одсео.

После порције киселог купуса са сувим ребрима, домаћег специјалитета, у оближњем етно-ресторану, ушао сам у своју собу, скинуо скафандер и утонуо у сан коме нисам могао да се одупрем. Већ је пала ноћ кад сам се пробудио и било је време да напустим Златибор, иако би боље било да је трајало мало дуже... То незаборавно "ходање по мору бистрог ваздуха".

Туристички центар већ два и по века Златибор је планина изузетне лепоте, пријатне субалпске климе, пространих пропланака, бујних пашњака, водом богатих планинских потока. Ружа ветрова расцветава се управо над овим планинским обронцима, просечне надморске висине од 1.000 м. Лета су топла, а зиме благе. Кише падају релативно често, а снега има од октобра до маја. Био је одредиште доконих и богатих још од средине седамнаестог века, место за оне који су, пре свега, трагали за здрављем, али и за миром златиборских падина на којима се очи одмарају, а тело пуни енергијом. Ипак, прави туризам се развио тек када је на Златибор дошла једна крунисана глава, краљ Србије Александар Обреновић. У почетку је најинтересантнија била Краљева Вода, место у којем је његово краљевско величанство ручало, али су се убрзо прочули и други златиборски висови: Палисад, Рибница, Око. А онда је 1905. на Златибор, по здравље, дошао још један краљ Србије, Петар I Карађорђевић. После његовог боравка саграђени су и први велики туристички објекти, хотели и насеља са викендицама којих данас има на претек.

Биљни и животињски свет Надморска висина, велике количине падавина и велики број од преко две хиљаде сунчаних сати годишње, дали су Златибору веома бујну вегетацију. Најраспрострањенији екосистем су пашњаци, тј. ливаде (сувати, закоси, луке), на којима расте чак 120 врста најразноврснијих трава, од којих многе имају лековита својства. До 600 м надморске висине, заступљене су листопадне врсте (буква, храст, бреза, липа, јасен), а на више од 600 м доминирају четинари (бели и црни бор, јела, смрча). И животињски свет је разноврстан. Златибор је некада, а данас већ мање, насељавало доста вукова. Медведа сада и нема толико много, али се и на њих још понегде може наићи. Дивља свиња, лисица, зец, куна, јазавац, препелица, јаребица и веверица на Златибору су доскора били уобичајена појава, па чак и у близини насељених места. Још се само на Златибору могу видети белоглави суп и орао крсташ, врсте које су због изумирања заштићене. Златиборски плато има нагиб према северу и северозападу, што је условило да сва вода одлази у Црно море, Дрином, Ђетињом и Моравицом. Бројне реке и потоци богати су разним врстама рибе: кленом, кркушом, пастрмком, младицом и липљаном.

На 230 км од Београда Растојање од ове планине до Београда је 230 км, до Новог Сада 300 км – баш колико и до Јадранског мора. Преко Златибора води магистрала од Београда ка приморју, директне аутобуске линије успостављене су са Новим Садом, Београдом, Нишом, Јагодином и другим градовима. Преко Златибора, а делом и кроз његов масив, пролази железничка пруга Београд–Бар.