Глас из бајке

Гроздана Олујић је за књигу Гласови у ветру, добила Нинову награду за најбољи роман објављен у години за нама.

Текст: Мила Милосављевић
Фотографија љубазношћу Гроздане Олујић

Књиге Гроздане Олујић преведене су на двадесет осам светских језика. Списатељица је добила све значајније наше и светске награде, од Награде Политикиног забавника, до Награде Младог покољења (два пута); добитница је и Награде "Златни лептир", повеље за животно дело "Стара маслина", као и Награде Светске академије за уметност и културу, за најбољу бајку света. Године 2004. добила је повељу за животно дело Удружења књижевника Србије. Гроздана Олујић је почасни грађанин града Осла, почасни члан Универзитета у Ајови (САД), носилац Данског витешког ордена "Данеброг" на пољу књижевности. За Гроздану Олујић, добитницу мноштва највећих књижевних награда, међу српским писцима једну од најнаграђиванијих, Нинова награда значи много.

Нинова награда је више од педесет година успела да сачува свој сјај и свој углед одлазећи у руке најзначајнијих писаца попут Меше Селимовића, Милоша Црњанског, Александра Тишме, Данила Киша, Борислава Пекића, Милорада Павића, Горана Петровића, Драгана Великића, Владимира Пиштала...

Много година раније у најужи избор за Нинову награду ушао је Ваш роман Дивље семе, који ће касније, у преводу на енглески освојити критику и публику англосаксонског света. Ваш први роман Излет у небо награђен је на анонимном конкурсу" Народне просвјете" међу сто педесет седам романа тадашње СФРЈ, а дочекан похвалама и оспоравањем.

– Биле су то године жестоке идеологизације, а јунакиња романа Миња није покушавала да прикрије свој бунтовнички дух. Напади су се могли очекивати, као и у случају Дивљег семена…

После четири бунтовничка романа, неко време сте се бавили антологичарским и преводилачким радом. Затим сте се окренули бајкама, иако су Вам романи преведени на двадесет осам светских језика хваљени и награђивани у свету. Зашто?

– Живели смо у страшном времену и тонули не видећи свим тим ужасима ни крај ни излаз. А бајка, стара и мудра, нудила је и једно и друго, мада се не би могла назвати наивном. Зна бајка да постоји завист, болест, смрт. Али, исто толико зна да је изнад болести, зависти, па и саме смрти – љубав која надилази свако зло, нудећи малом читаоцу наду да се и у беспућу може наћи пут, у ужасу може открити зрнце светлости, зрнце наде. Али, јабука среће не пада јунаку бајке сама од себе у крило. За њу се треба поштено намучити, открити стазу у беспућу, ући у склад са самим собом и светом око себе. Није случајно на питање једне мајке шта да чита сину не би ли постао велики научник, Ајнштајн рекао: "Бајке, бајке, бајке." Био је свестан да бајке обогаћују и машту и језик и вољу, на лествици вредности, придржавајући се највиших – етичких и естетских. Нешто од тога јавља се и у игрицама и у цртаћима, који су, у ствари, обогаљене бајке. Можда је то разлог што сам двадесетак година живота посветила бајкама, а тек онда се вратила роману.

Изјавили сте да се роман Гласови у ветру у Вама таложио три деценије. Шта је било пресудно, шта је означило онај тренутак када сте почели да пишете?

– Брзо и неповратно нестајање људи које сам волела, а којих више нема. Свет се, наједном, почео сужавати, а онда су ужаси нових ратова захватили читаву земљу. Тек последњих година враћа се трачак наде, мада смо, кад одемо, заиста само сјај у трави, глас у ветру, ако не постоје они који су нас волели и које смо ми волели, они у чијем ћемо сећању наставити да трајемо. У једном тренутку, као да су се нека дотле затворена врата отворила, осетила сам све то и роман је, сам за себе, почео да се излива на странице књиге заједно са страхом Данила Арацког. Али, не од смрти, већ од заборава… Зато се мирно може рећи да су Гласови у ветру књига о сећању и забораву, сага о Арацкима који су успели да истрају кроз векове и ратове и, упркос свему, да сачувају људскост у себи, спознају сврху свог постојања. Да негде између сна и јаве проклизе у неки душевнији, лепши свет, памтећи претке и чекајући потомке.

Ваш јунак спасава се љубављу. Да ли је љубав лек за све?

– Да. "Без љубави звоно смо које звечи", каже Библија. Празнина. На седамнаестом спрату њујоршког хотела, у једној ноћи, јунак романа проживљава судбине неколико поколења својих предака и одлучује да се врати у свој завичај, испуни свој људски дуг и сачува дете свог давно изгубљеног брата…

Кажу да је Ваш роман "сложена поетска фреска XX века" где сте кроз сагу о Арацкима успели да представите судбину читавог српског народа. Колико Вам је било напорно то остварити?

– Не бих могла да одговорим на ово питање, мада, није било једноставно. Кроз сећања у једној ноћи укрстити судбине некада моћне и бројне породице Арацки, чији последњи потомак трага за братом и самим собом преко Карановског летописа и мрвица памћења. Чувајући успомену на своју давно ишчезлу породицу, свест да једино језик памти, обележавајући границе земаља у којима су некада давно живела некада бројна племена, али и историјска збивања која ни Арацкима, ни народу коме припадају нису била склона. Зло није требало тражити, било је ту, одмах иза врата. Морало му се одупрети, макар колика је била мржња према насиљу, због чега пацифиста, др Лука Арацки баца после Првог светског рата оружје и одлучује да за њега ратови више не постоје, јер су ратови "гори од куге". А ипак, кад групи деце запрети смрт, подлеће под непријатељски тенк и гине као ратник кога његови суграђани у сну виде као свеца, с ореолом око главе и с пламеним мачем у руци, решени да на месту где је полетео у небо – сазидају Цркву.