Љубав маске претвара у људе

Од тренутка када му је саопштена вест да је његов роман "Тесла, портрет међу маскама" добио Нинову награду за роман године, најпрестижније књижевно признање на овим просторима, Владимир Пиштало у једном дану безмало живи три...

Текст: Мила Милосављевић
Фотографије: Александар Анђић

Од доласка из Америке, где Владимир Пиштало живи и ради као професор универзитета, уследила је свечаност доделе награде, затим бројне промоције по градовима Србије. Ређали су се сусрети с читаоцима у Новом Саду, Нишу, Вршцу, Сомбору...

Како сте примили вест о Ниновој награди?

– Нинова награда скреће пажњу на књигу, она је, као што сам рекао у поздравном говору, нешто што обезбеђује достојанствен рам и осветљени подијум за књижевно дело, и то је добро и за књигу и за перцепцију књиге. Надам се да ће људи после ове награде више читати моје књиге, а онда ће те књиге добити прилику да читаоце наведу да их можда и заволе.

Шта за вас представља ово признање?

– Нинова награда даје човеку могућност да нешто каже. Напросто, ту је аутор у прилици да га слуша много људи. Његово је да се поклони и почне. Не мислим само на интервјуе, већ и на разговоре, сусрете с читаоцима, а мислим ту и на дело. Нинова награда има моћ да потврђује писца који има потенцијал. Али и обратно. Разговарао сам последњих дана са многима. Један од мојих саговорника рекао ми је да има оних који читају једну књигу годишње, а та књига је она овенчана Ниновом наградом. То је, заправо, шанса за књигу. Да је прочита неко ко се не бави књижевношћу, а онда уврсти у своју библиотеку и препоручи другима. Неко се маши те књиге и из неспоразума, али тог тренутка књига је добила шансу и ако може да веже читаоца својом поезијом, својом магијом, онда је то добро.

Како је Никола Тесла постао ваша књижевна инспирација?

– Није ту било неког великог плана. Постоје писци који имају велики план свог стварања. Ту бих споменуо Васка Попу, који је једном мом пријатељу једне децембарске вечери набројао списак песама које намерава да напише следеће године. Овај се нашао у чуду, но Васко Попа је, заиста, до краја наредне године написао тачно те песме које је и најавио, и то дословце и тим редом. Попа је имао ту велику шему стварања које се држао. Мени је то незамисливо. Ја крећем од малих ствари, од детаља који се касније развију у оно што треба.

Од чега сте кренули у писању овог романа?

– Тесла је за мене у почетку био серија занимљивих слика. Једна од њих је била и она на којој се он, у позним годинама, оклизне, а ноге му полете буквално увис. То за једног старог човека уме да буде заиста незгодно. Он је описујући тај догађај рекао да је у том часу "читава крошња његових нерава планула", да се окренуо и дочекао на ноге. Том приликом га је пролазник који је био иза њега у чуду питао како је уопште могуће да се човек у његовим годинама тако вешто дочека на ноге, после таквог пада. Тесла је одговорио да је видео како то раде мачке, али не и људи. Зачуђујућа је наиме та наштиманост његових нерава на праву фреквенцију. Људи који проучавају Теслино дело знају то. Ту је и слика великог научника док пушта громове, или пак слика када још као дечак баца грудву снега, која се претвара у лавину. За оне који нису прочитали књигу, рећи ћу да је Тесла с групом дечака бацао грудве снега низбрдо. Ове су котрљајући се постајале све веће, али су се негде ипак заустављале. Теслина грудва се није зауставила већ је расла. Постајала је све већа и већа како се котрљала и у једном часу би почела да шушти, потом да грми. Онда би почела полако да одваја слој траве, па слој земље, затим је однела неколико борова, а лавина је постајала све силнија. Чула се и страшна грмљавина. Ту се открива метафора како од нечег што је било ништа постаје стихија. То је и метафора о самом Тесли, о тој огромној снази коју је ослободио један човек. То су биле неке од слика које сам ја касније претварао у причу. За то је требала огромна количина знања. Без слике не можете ништа да замислите, али без знања не можете ништа да испричате. Прво сам слике претварао у причу, а касније друге научене концепте поново претварао у слику. Један мој пријатељ је за Буњуела рекао да је имао ту дивну могућност да идеје претвара у слике. Ја мислим да је то посао сликара, редитеља, али, богами, и писца. Почео сам од слика, допунио их знањем и причом, а онда опет све испричао у сликама.

Рекли сте да постоји чудна повезаност између новчанице са Теслиним ликом и вашег надахнућа?

–Теслин лик је био приказан на једној лепој плавој новчаници у доба хиперинфлације. Новчаница је изгледала одлично, ма колико је вредност тог новца била обезвређена. Занимљиво је то да што је више опадала вредност тог новца, те слике су изгледале све мање реалистичне. Ликови наших великана на крају су изгледали као слике са потернице. Ту је било оних милион нула уз праве великане који су на тим новчаницама, на неки начин, били обесправљени. Лик Тесле је био приказан на једној од првих таквих новчаница. Та плава боја била је предивна. Тад сам већ почео да радим на Тесли и осетио сам неку врсту магијског повезивања. Ставио сам новчаницу на зид и стално је гледао.

Занимљиво је да сте причу о Тесли, иако у форми романа, обојили поетским. Како вам је то пошло за руком? Изјавили сте својевремено да се прича о Тесли и не може испричати без поезије о Тесли.

– Ја мислим да се прича не може испричати без поезије. Поезија је поезија, проза је проза за неке писце и за њих се проза састоји од чврстих, паметних реченица које имају ту носивост и заплет. За мене то није довољно. Кад бих морао да пишем такву прозу, не бих је ни писао, јер ме не занима. Поезија је оно што је у делу интересантно за мене. Комбинацију поезије и прозе књижевни критичари су називали сликовно писмо или "проезија". Један песник је рекао да је поетска проза као сфинга – два различита елемента. Мени се није чинило да су то различити елемент. Те две ствари, проза и поезија, нису ми изгледале различито. Нису ми изгледале различито поезија и проза, кажем, а ни мисли и осећања ми нису долазили одвојено па сам их тако и пресликао у роману.

Самом писању романа претходило је Ваше дугогодишње истраживање, трагање по многим архивама, библиотекама и сличним установама...

– Стваралаштво је било отворено питање за Теслу, а ето, и за мене. Тесла је цитирао Марка Твена који је за себе говорио да је лењ и да ништа не би урадио да то за њега није било игра. А урадио је много, јер, ако писање сматрамо радом, онда Твен има заиста импозантан опус, али, пошто је свој рад сматрао игром, тако је и говорио. Рад којем је био посвећен Тесли је заправо био као дисање! Он се није осећао као већина људи који на посао одлазе ујутро у седам сати а враћају се у пет по подне. Што се тиче мог скупљања грађе, то је заиста рад, то је копање по архивима, документацијама, библиотекама. Тамо сам провео дане, месеце и године. И, да додам, то је рад који не регенерише, као што то чини писање. Да бих некако све ублажио, дисциплиновао сам себе и, колико год да сам времена провео у неком архиву исписујући делове грађе, свакодневно сам седао за сто и писао, радио на роману. Да се подсетим да то на крају нечему и води. Било би ми много лакше да сам радио на некој енциклопедији о Тесли. Овде сам морао да задрем и копам по свему на шта наиђем, не би ли у гомили те сувопарне грађе искрсло нешто што би ми помогло да осветлим Теслин лик. То знање које сам стекао током протеклих година, кондензовао сам на неки начин, како би ми пошло за руком да га заправо препричам, да га преведем у слике. Књига има два елемента, један је онај магијски, а други је повећана јасност коју сам остварио управо илустровањем.

Имали сте ту привилегију да на неки начин ближе упознате лик Николе Тесле. Постоји ли нешто што Вас је у животу овог великана посебно фасцинирало?

– Било је ту много необично чудних момената из његовог живота. Пре свега обиље оних лепих, мистичних слика са којима сам и почео, а које су и остале најважнији начин мог размишљања о њему. Прича је тако бескрајно чудна и остала је чудна и пошто сам је испричао. У томе је цела прича. Није то загонетка у којој је био непознат само један елемент. Не можете је парафразирати. Као ни песму. Рецимо, питамо се о чему се ради у песми "Santa Maria della salute". Чак и ако је препричамо, она ће наставити и даље да сија. Тако се и Теслина биографија и пошто је испричана не може свести, већ и даље наставља да делује својом магијом.

Како бисте објаснили симболику свог романа?

– Људи су, кад је о наслову мог романа реч, имали различите коментаре. Један човек ме је питао да ли ја можда мислим да су све раније књиге о Тесли биле маске, а ја сам, ето, први дао портрет. Наравно да нисам. Мислим да је истина највећа магија. Позвао бих се овде на Канта који је говорио да човек треба да се понаша тако да то буде универзално правило. Замислите сад да то правило применимо и некоме кажемо како ружно изгледа, или како је лопов, рђав човек и слично. Такво друштво не би могло да постоји. Уверен сам да је наш избор или љубазност или истина и да је маскирање један потпуно нормалан део функционисања друштва. Поред тога, Теслу су многи доживљавали као другачијег, као маску, али и он је многе људе доживљавао као маске. Питао сам се шта је то што маске претвара у људе и закључио сам да је то једино љубав. Једно од кључних питања које књига поставља јесте колика је била мера љубави, емотивне размене, која је постојала између Тесле и других људи.

Изјавили сте својевремено да је један од ваших мотива да почнете да пишете овај роман био да америчке читаоце упознате са Теслиним детињством и младошћу, а српске са оним делом Теслиног живота који се односи на његов живот у Америци.

– Драго ми је што сте то поменули јер то јесте моја истинска амбиција. У књигама које су о Тесли објављене у Америци његово детињство и порекло описани су штуро, рекао бих "збрљано". Види се да људи који су о томе писали нису знали. Ја сам хтео да опишем Теслин живот некако изнутра, приказујући начин живота на селу у његовом родном крају. Кад су наши у питању, рекао бих да је у до сада написаним књигама о великом српском научнику написано много књига које "покривају" тај први део Теслиног живота, све до одласка у Америку, када га готово гута мрак. Та Америка, у коју је Тесла отишао, није била једна Америка, статична земља. То је била земља сталних и крупних промена. Сетимо се серије о Тесли у којој су ти Американци изгледали као ликови од картона. Рецимо, постоји тај Џонсон, веома интересантан човек. Водио је магазин који је био нека мешавина нашег "Нина", "Политикиног забавника" и, рецимо, још неколико добрих новина. Био је то журнал који су читали сви, чак и председници. Тај човек је у Америци био од изузетног угледа. Знао је свакога. Николу Теслу је практично увео у највише друштвене кругове упознавши га са свим најутицајнијим људима тога времена. Друго, био је веома пријатан, леп човек, духовит, тактичан, нимало тежак. Тесла га је волео. Можда баш зато што је Џонсон поседовао особину коју је он највише ценио, а то је људска безазленост. Осетио је како је Џонсон сачувао ту безазленост иако је био вешт дипломата. Успело му је да не постане роботизован. Борио се за права црнаца у време када сте имали хиљаду случајева линча годишње. Борио се за права жена, за очување природе, за међународна ауторска права, био је Рузвелтов пријатељ. Био је песник, врло важна фигура у Америци али и близак Теслин пријатељ. Опис живота Теслиног драгог пријатеља био ми је веома важан у склапању целокупне слике Теслиног живота у Америци. Та два елемента, Теслино детињство и младост и научни рад и живот у Америци у овој сам књизи покушао да сажмем у једну целовиту причу.

Да ли ће Ваш роман бити у скорије време преведен и у Америци?

– Не волим да одговарам на слична питања. Отприлике, то би било као онда када су ме питали да ли бих желео да добијем Нинову награду. Шансе постоје, у току су неки преговори али, разговараћемо о томе када се то деси.

Да ли сте некад помишљали на снимање филма о Тесли, будући да је ваш роман идеални основ јер је заправо сав у сликама?

– Да не мислим да је тема фасцинантна ја јој не бих посветио оволике године. Мислим да је тај визуелни ниво најинтересантнији. То је тема којој се мора посветити време. Ту би слике саме по себи биле важне, а не само прича. Неко из света филма би морао да осети врло озбиљан порив да би урадио филм о Николи Тесли.

Да ли се овим романом завршила Ваша прича о Тесли?

– Мени није била амбиција да постанем један од стручњака за Теслу који ће до своје осамдесете године да истражује све о њему. Имам намеру да заправо више пишем о Америци. Оно што знам као амерички историчар и као познавалац америчке књижевности и савременог живота, надам се да бих могао да искористим да напишем серију есеја у којима бих представио нормалну Америку, савремени живот у њој и то тако да буде јасна и савременом читаоцу. Тако да не буде као кад су говорили да је Србија заправо Милошевић. А Србија, то смо ви и ја сада овде док разговарамо, то су људи који седе на сплаву, причају вицеве. Обичан живот народа је увек различит од оног официјелног и код нас и у Америци. Ако је неко неправедан према нама јер меша званичну слику са интимним животом, зашто бисмо ми били неправедни према другоме занемарујући свакодневни живот, који може бити сасвим једноставан, обичан и нормалан? Увек су слике о Америци некако биле спектакуларно ненормалне. Ја бих баш писао о тој таквој неспектакуларној Америци, а у њој бих се опет бавио Теслом.

Рекли сте да готово све Ваше књижевне јунаке повезује бесмртност. Како бирате ликове? Шта треба да поседује једна личност да би ушла у Ваш роман?

– Ја немам неки посебан концепт. Једноставно, нешто ме привуче. То су људи који носе крупне приче, они су негде по својим судбинама већи од живота. Они су управо супротно од оних ликова о којима сам писао кад сам постао писац. То су биле приче о скученим, јадним и убогим људским животима у неким одвратно сиромашним и затвореним околностима, са којима се ништа не може урадити осим да седнемо па да плачемо. Седнемо, па се заплачемо, а око нас све урушени зидови, неки блатњави шорови... Има јако много несреће на свету. Не говорим о томе да несрећу треба заобилазити него да је људска посебност превазилажење несреће и изналажење могућности. Чак и у заиста лошим ситуацијама може се нешто урадити. И то, куда све иде, куда се откотрљава то златно клупче као из бајки, то је смер који мене интересује. Превазилажење немогућности и проблема и показивање у правцу људских могућности. То је оно што мене занима. Мене интересује величина и бесмртност човекова и његово постигнуће. Није то само особина уметности која је романтична. Максим Горки је говорио да је трпљење особина дрвета, животиње и камена. Оно што је важно то је превазилажење. Истина је да је то можда особина од које ја полазим када бирам главни лик.

Кажете да се у две земље може живети, као што и Ви у неку руку живите, али да се не може писати на два језика. Налазите ли да сте као писац, с обзиром на то да пишете само на српском, негде ускраћени у односу на говорно подручје везано уз енглески језик? Колико је тешко једном писцу да ствара изван свог језика?

– Покушавао сам да пишем роман на енглеском, али није ишло. Једноставно, немате ту врсту интимности, ту врсту осећаја тог сваког нерва који ради. Мој пријатељ, Стеван Тонтић, рекао ми је да језик не долази само из ума већ из нерава, из тела. Све оно лепо и ружно што сте у животу доживели, све је то садржано у искуствима тела што се после излива у речи. Кад покушавате да пишете на туђем језику, слабите набој израза.

Како је дошло до тога да одете у Америку?

– То се догодило заиста случајно. Један пријатељ ми је предложио да аплицирам у Макдауел колонију у Њу Хемпширу за писце, сликаре и музичаре. Реч је о колонији која има занимљиву причу. Основала ју је једна госпођа, која се звала Макдауел, и која је била жена релативно важног композитора на прелазу века, кад они нису били толико важна уметничка сила. Одлучила је да свог супруга, који је био болешљив, одведе у планину где су саградили кућицу у којој је он током дана свирао и компоновао на чистом ваздуху, а она је као дивна одана жена сваког дана долазила и доносила му котарицу са ручком, а затим би заједно и вечерали. То је идеалан радни дан за уметника. Њих су обилазили њихови пријатељи из Њујорка и њима се то допало. Затим је она изградила још неколико таквих кућица где су долазили сликари, писци, па је и њима односила исто тако котарице с храном. Касније, пред њену смрт, неке непрофитне организације наставиле су да помажу ту колонију. Данас имате тридесет таквих кућица у којима током године бораве уметници, ствараоци, писци, сликари. Ја сам тамо отишао и два месеца сам писао добијајући те котарице. Понео сам, наравно, и све своје дипломе, препоруке и на основу тога сам аплицирао на универзитет у Њу Хемпширу, где је радио Чарлс Симић коме сам послао неке своје књиге које су му се допале. Спријатељили смо се, а он ме је у међувремену упутио на неке људе и ја сам коначно добио стипендију. Почео сам да студирам и био сам много бољи студент него што сам био у Београду. Овде ми је било свеједно, а тамо ми је од тога зависио опстанак. Имао сам све десетке и кад сам завршио одмах сам нашао посао и почео да предајем америчку историју.

Како изгледа ваша свакодневица у Америци?

– Моја свакодневница је, кад све саберем, слична свакодневици других наших писаца који су радили у иностранству. Имам доста пријатеља у Њу Хемпширу, у Конектикату, у Њујорку и Бостону. Проводим скоро свакодневно време са својим пријатељем, филозофом Предрагом Чичовачким. Идемо заједно на пливање и причамо. Пливамо лагано прсно и при том разговарамо о постојању и осталим појавама. Идем сваког викенда у позориште. Остаје ми и доста времена за озбиљан рад.

Како је Владимир Пиштало постао писац и да ли сте имали сопствене књижевне узоре?

– Што се узора тиче, били су то Андрић и Владан Десница, поготово Десница, кога сматрам писцем огромног значаја. Мислим да је његово дело сам врх. Ту је Томас Ман и Чехов, писци који су највише утицали на формирање мог моралног односа према свету. Затим Булгаков. А како сам постао писац – мислим да нисам имао избора.

На чему тренутно радите?

– То је једна књига о Венецији. Ево, малопре сам поменуо Томаса Мана. Кад је он почео да пише "Чаробни брег" мислио је да ће то бити новела величине једне "Смрти у Венецији". А настала је књижурина. Ја сам своје будуће дело замислио као једну новелу о Венецији. Венеција је ту главни лик. То дело је моје једно интимно замишљање Венеције. И начин писања и тема су се некако уплели. Видећемо шта ће бити до краја.