Последње упориште Христовог језика

Древна хришћанска насеобина надомак Дамаска једно је од малобројних места у којима се и данас говори арамејски, матерњи језик Исуса Христа. Очуван културни идентитет и богато верско наслеђе привлаче хиљаде посетилаца за које ходочашће у Малулу представља својеврсно путовање у прошлост, где се библијске приче и историјске чињенице преплићу на сваком кораку.

Текст и фотографије: Светлана Дингарац

Абвун дбашмајо, Неткадаш шешмох... (Оче наш, који си на небесима, Да се свети име Твојe...). У полутами храма посвећеном светом Сергеју, млада жена је пред групом ходочасника полако изговарала најважнију хришћанску молитву на начин како се то чинило пре две хиљаде година. Неразумљиве речи које су подсећале на мешавину хебрејског и арапског на необјашњив начин су налазиле пут до срца присутних, производећи снажне емоције. "Многи заплачу када први пут чују речи којима се молио сам Исус", потврдио је локални свештеник Тауфик Еик.

Пре два миленијума арамејски језик је поред хебрејског био lingua franca на подручју читавог Блиског истока. У седмом веку, по доласку Арапа у ове просторе, бива потиснут, док се данас њиме говори свега у неколико места. Међу њима је Малула, мала сиријска варош која слови за једну од најстаријих хришћанских насеобина на свету. Посета Малули била је део пратећег програма у оквиру фестивала "Пут свиле", који већ неколико година заредом организује Министарство туризма Сирије. По позиву сиријске владе десетак представника највећих српских медијских кућа и туристичких агенција, заједно са још две хиљаде колега из читавог света, имало је прилику да се упозна с богатим културним и историјским наслеђем ове земље. По многима је боравак у Малули био једно од највреднијих искустава на читавом пропутовању.

Од Дамаска до ове варошице, која лежи на 1650 м надморске висине, на ободу стеновитог планинског масива Каламон, требало нам је свега сат времена вожње. Но тако је тек одскора од када је направљен модеран асфалтни пут. Вековима уназад, због неприступачног положаја, Малула и њени житељи били су у великој мери одсечени од света и упућени сами на себе. Претпоставља се да је баш та изолованост била један од главних предуслова за очување арамејског језика.

Иначе, само место очарава својим необичним положајем и живописношћу. Једноставне куће, збијене једна уз другу, степенасто се пењу уз стрме литице које са свих страна окружују узану зелену долину. Надвисују их куполе бројних цркава и по које минаре, јер овде хришћани и муслимани, њих око 4.000, живе једни поред других и споразумевају се на истом језику – арамејском. Процењује се да укупно 18.000 Сиријаца говори арамејски. Највише их је у Малули и још два оближња села, Бакха и Јубадин. Међутим, мештани страхују да ће за неколико деценија језик којим говоре ишчезнути. Константна присутност телевизијских програма на арапском, који се иначе учи у школама, довели су до тога да млађе генерације све мање говоре арамејски, упркос настојањима родитеља да у оквиру породице овај језик буде у сталној употреби.

"Бојим се да ће за десет до двадесет година арамејски бити мртав језик" каже Елспет, млада жена која ради као туристички водич у манастиру Светог Сергеја. "Већина мојих вршњака се преселила у Дамаск, ради усавршавања или посла, и полако заборавља језик својих предака."

Иако се преко лета многи од њих враћају у своје родно место, одлазак младих генерација у велике градове и ван земље толико је узео маха да је постао забрињавајући. Свесна ових проблема, сиријска влада је недавно покренула програм за очување арамејског језика од изумирања. У Малули је основан институт где ће се први пут овај древни језик учити из уџбеника. Треба знати да је један од проблема очувања арамејског био непостојање писма које је током векова заборављено, па се језик преносио са генерације на генерацију искључиво усменим путем. Решењу овог проблема допринео је тим немачких лингвиста који је извршо транскрипцију фонетских гласова користећи латинично писмо. Осим тога, младим брачним паровима се пружају стамбене олакшице како би остали у Малули, а осмишљен је и програм по којем калуђерице које говоре арамејски одгајају сирочад при манастирима. Уз ову подршку владе, људи кажу да су још одлучнији у намери да одрже свој језик у животу. "Када смо видели да странци долазе и поклањају толико пажње нашем језику, мислили смо да на нама лежи одговорност да научимо још више", каже Сулејман, власник мале продавнице сендвича. Сви полако постају свесни да ако арамејски изумре са ових простора, не само да ће Малула изгубити једну од својих најпривлачнијих карактеристика, већ ће неповратно нестати значајан део културног наслеђа ове земље, па и читавог човечанства.

Боравак у Малули је својеврстан сусрет са почецима хришћанства. На сваком кораку налазе се верска здања, православна и католичка, са сачуваним траговима далеке прошлости. Историјске чињенице преплићу се с предањима, митовима и легендама. Средишњи лик је света Текла, следбеница апостола Павла, чија је судбина уткана у темеље историје Малуле с почетка првог века нове ере. Она је била кћерка заповедника римске војске и васпитана је у паганском духу. Чувши проповеди апостола Павла, прелази у хришћанство против воље својих родитеља и бива приморана на бекство. После много мука, бежећи од римске потере стиже и до планине Каламон где јој се испречила велика камена громада. Пошто се обратила Богу, планина се отворила па је прогоњена девојка успела да умакне потери. Бог јој је услишио и другу молитву и подарио питку воду па је она ту проживела још много година проповедајући јеванђеље и лечећи болесне. Света Текла је била прва жена мученица у хришћанству и због својих чудотворних дела и исцељења, стена и пећине у којој је живела, сматрају се светим местом. Још у четвртом веку овде бива саграђена црква у којој се до данас чувају светитељкине мошти. Ту се и сада налазе два извора питке воде коју мештани сматрају чудотворном и лековитом. У једном од њих, које је смештено у малом удубљењу у стени, ниво воде се никад не мења, ма колику количину захватили. У новије време изграђен је манастирски комплекс који се налази нешто ниже, на самом улазу у пролаз којим је побегла света Текла. Стара црква и манастир данас су главно место ходочашћа припадника обе конфесије.

На брду изнад Малуле налази се још један манастир. Посвећен је светим Сергију и Вакху, сиријским великашима који су страдали због вере у Христа у доба цара Максимијана. Претпоставља се да манастир датира с почетка четвртог века, јер се у њему налази јединствен полукружни олтар паганског типа какви су забрањени одлуком Првог васељенског сабора у Никеји 325. године. Интересантно је напоменути да смо у манастирској продавници сувенира имали прилике да слушамо траку са снимљеном беседом о прошлости овога места на чистом српском језику. Такође, једино је нашој делегацији дозвољено да изблиза погледа и сними остатке првих хришћанских насеобина који се налазе у оквиру манастирског поседа, а на самом рубу литице што се надноси над Малулом.

На крају, одлазећи из Малуле били смо убеђени у једно: необична лепота самог места, старост и духовност манастира, али пре свега пожртвованост у вери и очувању идентитета овдашњих људи, ретко кога могу оставити равнодушним. За сваку похвалу је и програм сиријске владе да подржи културно наслеђе својих становника, којој год конфесији да припадају.