Представити Дејана Медаковића није нимало лако, јер је, зацело, реч о ерудити, књижевнику, историчару, научнику светског гласа, омиљеном професору Београдског универзитета, академику и једном од најугледнијих и највећих српских историчара и историчара уметности. Дејан Медаковић председава Вуковом задужбином, угледном културном институцијом, био је председник САНУ, имао значајне функције на Београдском универзитету и у бројним домаћим и страним научним и културним институцијама... На питање како и којим редом све њих треба набрајати Дејан Медаковић каже: "Волим да сам први почасни грађанин Карловаца, волим да сам имао добре пријатеље, али већина њих, нажалост, није више међу живима, Мића Поповић, Михиз, Воја Ђурић. "
Господине Медаковићу шта вама лично представља недавно појављивање књиге "Света гора фрушкогорска" будући да иза овог дела стоје деценије вашег рада и истинске, дубоке посвећености манастирима Фрушке горе?
– Пишући ову књигу кроз дуге две деценије искуства приказао сам неке кључне моменте из живота фрушкогорских манастира. Желео сам да дам један историографски преглед, да обележим главне носиоце њихове историје, истраживаче који су ту радили, да означим историју, проблеме школског типа и лако сам могао да уочим празнину између оног што се учило у школи и оног што је стварност. Показао сам да могу да пребродим тај раскорак и да покажем како је било, како јесте и како ће бити.
|
Може ли се ово дело назвати неком врстом ваше духовне задужбине?
– То је тачно. Морам да нагласим да сам прво зближавање са фрушкогорским манастирима доживео као ђак Карловачке гимназије, јер смо их кроз школске екскурзије обилазили два пута годишње. Мој први утисак о фрушкогорским манастирима касније сам поткрепљивао редовним одласцима и проучавањем литературе, затим из личних контаката, тако да се та слика стално надограђивала. После Другог светског рата, са својим пријатељима сам практично похитао у манастире Фрушке горе да видимо у каквом су стању. Били смо запрепашћени количином мржње усмерене на сатирање трагова наше присутности вековима на овој земљи.
Какав је био тај призор?
– Сви манастири су били осакаћени, полуразорени. |
 |
 |
Изгледало је да је успело усташама и усташкој творевини да уништи те трагове српске културе и духовности. Вратили смо се са дубоким импресијама, ојађени и увређени и нисмо могли до краја да верујемо да је то могуће. Било је то као ружан сан. После тих жалосних утисака враћали смо се и уочавали, пратили будно све промене па и најмање – да ли се нешто поправило и закрпило, а нарочито да ли се у те манастире вратио живот. То "враћање живота" било је кључно када је дошло до процеса ревитализације.
Како се одвијао тај процес?
– Он има више фаза. То је као кад покушавате да помогнете унесрећеном човеку кога је ударио ауто. Прво му зауставите крварење, затим га пребаците у болницу, следи лечење и спасавање живота. Тако је и са споменицима. Имате пре свега неколико ургентних фаза да се нешто спасе, а потом следе архитектонске интервенције. Већина манастира била је урушена и требало је утврдити њихово право стање. Тек после ових интервенција манастири добијају други лик, не делују више тако безнадежно. Тек после ове интервенције можемо да размишљамо о наредној фази, а то је враћање живота у манастире. Јер ништа не вреди ако све интервенције које сте поменули изведемо, а у манастирима нема живота, ако су празни.
 |
Како је текао процес враћања монаха у опустеле манастире Фрушке горе?
– Све је ишло споро. Могу да кажем да је почетак оживљавања монашких заједница запо- чео повратком монахиња. Оне су биле те које су начиниле први корак, ушле у манастире и почеле да им враћају живот. То је био случај са Оповом, Крушедолом, Беочином. Чак су многи манастири који су раније били мушки постали женски. |
Иначе, ово је фаза чији су плодови врло брзо виђени. А затим су почели да долазе и монаси. Рекао бих да је то епоха патријарха Германа. Његова највећа заслуга је у томе што је успео да у рату и у првим деценијама после рата стабилизује и развије монашко језгро. Друго, што је успоставио контакт са властима које су почеле да схватају значај манастира и културе коју они имају. Губио се онај ригидни став. Успостављен је градски, републички, покрајински завод за заштиту споменика културе, многи локалног профила. У Сремској Митровици и другим градовима у Србији формирале су се такве институције.
Који бисте пример посебно издвојили?
– Најбољи и најуочљивији пример је бачки манастир Ковиљ, који је имао само једног монаха и то из Ковиља. То је један манастир који је био у акутној агонији. Данас тамо има двадесет пет монаха и сви су образовани. Има ту људи различитих професија, професора, лекара. То је једно цветајуће братство, по угледу и по свему. Једно ново насељење монаха не може и не сме да буде испод нивоа моралних вредности које монаси морају да имају у свом окружењу. Са дивљењем бих споменуо манастир "Ђурђеви ступови". То је храм који је био скоро срушен, а сад је то манастир који је јако узнапредовао. Знате, један монашки живот који иде по типику, правилу које је исписано за монахе и то иде добро. Ускоро ће се рестаурирати и други звоник. То је значајан Немањин споменик који ће бити важан културни и духовни центар и који ће бити од користи целој једној регији. Исто се може рећи и за манастир Студеницу. Недавно је завршена њихова гостинска кућа која је прелепа, подсећа на бољи хотел, постоји могућност коначења што раније није било могуће. Ја сам својевремено тамо водио своје студенте, спавали смо на слами; јесте да је нестао део неке романтике, али овако је много боље.
Како ви, као историчар гледате на прошлост, историју, па и традицију, данас када је човечанство пред вратима ере глобализације?
– По моме схватању, прошлост је једна креативна снага а не сентиментално окретање и губљење везе са стварношћу. Данас се сугерише заборав и тражи да се прошлост што пре избрише из свести. По мом мишљењу нема никакве будућности без савлађивања историјског искуства. Шта је традиција – збир народног вековног искуства. Дакле, оно што је ушло у колективну свест као порука коју су проверили векови. У име чега бих се ја одрекао тога? Зашто бих себе претворио у убогаљеног путника без пртљага? Сви ми на овој планети носимо један пртљаг, били тога свесни или не, одрицали га се или га поштовали. По мени, наслеђе не треба да се претвори у неки терет који треба одбацити, већ у нешто што нас тера на виши ниво духовности. Стално се враћам духовности, јер је то један од највећих проблема савременог човечанства. Данас, у процесу глобализације, постоји велика несразмера између духовних и материјалних вредности. Човек је усредсређен на такозвани материјални бољитак, а заборавља се његова духовност и како ће то он опстајати пред великим истинама које ће се и даље наметати. Просто се питам куда ми то идемо?!
Колико ту помаже вера?
– Човеку без вере и духовности преостају само празнина и прашина. Од прашине си и у прашину ћеш се вратити. Ту празнину треба испунити. Јер, није лако поднети сазнањеда сте сада и овде а да већ сутра нећете бити. Све религије имају своју рецептуру коју нуде како би човек лакше поднео сазнање о свом нестајању. С једне стране стоји прича о рају, док се с друге човек суочава са пустошима свакодневнице. А ту празнину треба некако надвладати.
Како превладавате ту празнину?
– За мене је водиља пре свега оно што је преда мном, што бих назвао постизавањем. Никако у постигнутом. Увек мора да постоји нешто што је испред мене, чему могу да тежим и да својим чињењем и духовним напорима савлађујем темпо живота. За себе мислим оно што је моја драга пријатељица Исидора Секулић говорила: "Ја сам креативни песимиста." Увиђам теорију нестанка, али сваки појединац својим делањем може да смањи апсурд живота. Треба се ослонити на веру која осмишљава живот човека, његове напоре и жртве. Савремени човек бежи од жртве. Уши су нам напуњене само бољитком и могућностима уживања. А ми нисмо створени само да уживамо, морамо одрадити сам живот. Рођење детета је највећа награда коју је Бог могао да измисли да би човечанство опстајало. Дакле, треба поштовати то искуство и примењивати га кад год можете, и увек бити на страни живота. | 
