Преносилац византијске тајне поруке

Михаиловићеве слике с тематиком Немањића из разних периода, сјаје симфонијом боја, а све их је он назвао једноставно: "Велике историјске приче".

Текст: Јелица Роћеновић

Незадовољан "губљењем душе" у уметности, са својим препознатљивим бунтом и слободним језиком рећи ће: "Сви градови личе један на други: спаваонице са великим америчким рекламама! Шта има ново у Паризу? Два црна коња привезана испред једне галерије. Коњи су паметнији од таквих галериста! Зато бих ја најрадије излагао у Крагујевцу, или, можда, пре у неком селу поред Крагујевца." Непредвидљив у реакцијама, овај наш чувени париски сликар важи за "чудака". Ни према пријатељима у САНУ, чији је члан, Бата није баш слаткоречив. Заправо, Бата Михаиловић слика на начин који само потврђује вечити неспоразум између света и великог уметника.

Ни Иво Андрић није умео да објасни шта то таквог ствараоца тера да из ништавила отима "комадић по комадић живота и сна људског", али ми убедљиво звучи његова мисао да стварајући неки "виши ред", сваки прави уметник ремети "нижи, видљиви".

Бата Михаиловић је, рекла бих, један од најређих стваралаца тог "вишег реда" у српској култури. Током читавих стваралачких пола века отимао је комадић по комадић историјског живота и сна свог народа да би му указао на велику драму која се за наше дане припремала под привидно мирном маском званичне стварности.

Дивне Михаиловићеве слике, с тематиком Немањића из разних периода, сјаје симфонијом боја, а све их је он назвао једноставно: "Велике историјске приче". Бата Михаиловић је осећао да би могао да издржи трагично осећање садашњости. Дубоко у души, српски немањићки свет у својој је песми и историјској причи чувао завет о победи духовног над материјалним, добра над злом. Зато Бата мисли да се сва мудрост овога света може свести на реченицу: "Љуби ближњега свога као самога себе", којом је живео тај стари свет. Данас Слике Бате Михаиловића са историјском тематиком узнемиравају можда и више него у годинама кад су настајале.

Мада деценијама живи и ствара у Паризу, за Бату је недостојно понижавање у стилу "да уђемо ако можемо у ваше друштво... у ваше сутра, у ваше јуче". У Београду је изградио кочоперан став да никада неће бити мали човек који чува свој дух! Париз је стога за Бату велики јер "пружа шансу онима који у њега долазе да остваре право на ћутање".

У својим ликовним реминисценцијама на велике српске владаре, Михаиловић се најчешће опредељује за краља Милутина. Милутин је достојан син Уроша Првог, који је подигао Сопоћане, и Јелене Анжујске, која је подигла манастир Градац, једне католикиње, дакле, и једног православца. Као таква личност он је могао да у својој државотворној политици споји високу свест о потреби јединства Европе, и Српству као "Истоку на Западу и Западу на Истоку", како је улогу Србије у хришћанској Европи предодредио Свети Сава. Стога се не треба чудити Михаиловићевој фасцинацији овим српским краљем који је и на православном и на католичком тлу подигао преко четрдесет цркава и манастира.

Михаиловићев краљ Милутин је понекад тужан, као онај светлог лика на слици из 1988. а понекад замишљен као на слици коју је завршио 2000. године, где га видимо како поглед управља ка невидљивом Христу Пантократору у куполи манастира!

Бата Михаиловић је створио један уметнички свет саткан од чисте поезије, који као и средњовековне српске епске песме (импресионирале су и Гетеа), не престаје да нас узбуђује и наводи на сањарење о некој вишој, Божјој правди, по којој ће и Срби једног дана изаћи на сунчану стазу. Има једна прекрасна Михаиловићева слика коју је он назвао: "Предак". За то мршаво лице које израња из модрикасте таме писац Добрица Ћосић је рекао: "То је мој отац!"

Склона сам, међутим, да помислим да је и тај старац са једним тамним и једним плавим оком такође грачанички Милутин. За Бату Михаиловића само краљ Милутин може бити свети Ђорђе који убија аждају, као што је Милутин заиста историјски архетип нашег идеалног претка.

Достојна јесте таквог претка Симонида, млада византијска царска принцеза – бела, свечана, каква је Милутину дошла из Цариграда. Девојчица заљубљена у старог краља Милутина, који је пред њом у Скопљу клекнуо на колена, чудесна као љубав – сва у бојама пурпура и крви – ето како је Симонидин портрет осликао Бата Михаиловић. Лепота слика Немањића Бате Михаиловића, скрива унутарње, као и Свете хришћанске тајне у које су били посвећени сви некадашњи европски краљеви. Ако и није могао до краја прочитати палимпсест средњовековног рукописа, више него било ко пре њега у историји српског сликарства, Бата Михаиловић му се приближио наслућујући дубљи смисао давно растуреног византијског мозаика.

"Велике историјске слике" Бате Михаиловића стога су слике непролазне вредности, позив на хришћанску ренесансу свих Европљана, а не само његовог народа.

Поред историјских личности српског средњег века, Михаиловић је насликао и "историјске портрете" својих пријатеља. Оцртавајући само обрисе лика нагласак је стављао на карактер. Да ли је делио зебњу са Дејаном Медаковићем када га је портретисао 1976. исказану његовим стиховима: "Ако саберем све ратнике мога рода/ да ли ћу моћи да поднесем/ неме прекоре/ што смо бестидно издали заставе/ којима су веровали/ до свога краја?" Батин "Медаковић" је палета плавог: од једва плавичастог до кобалтноплавог и тамног лица на којем блистају два плава ока као два светлоплава кристала.

Матију Бећковића је представио као замишљеног, меланхоличног песника, а Драгослава Михаиловића као човека трагичне судбине.

Сликарку Љубинку Јовановић Бата је насликао у романтичној светлости њиховог париског атељеа: са плавим шеширом, у белој блузи оивиченој чипком, тешких тамних трепавица, како нешто свечано (можда хлеб?!) спушта на сто. И Божица Ћосић светли неким узвишеним сјајем, као монахиња. Више је значајних српских сликара сликало манастир Грачаницу, али нико као Бата Михаиловић није видео тај храм у сјају зрелог жита око манастира ("Златно Косово", 1978) и ту јединствену лепоту тако пренео на платно.

А нигде човека у том небеском сјају осим једног свештеника чија црна камилавка одјекује криком у јари летњег дана.

Бата Михаиловић је и сликама Београда показао да је "чисти" Византинац!

Да је човекова Љубав, Вера, Нада већа и од њега самог.

Својим "Великим историјским причама" Бата Михаиловић ме подсећа на Ел Грековог "Дечака који распирује жеравицу". Он поштује Грека и такође је као и Ел Греко из Кандије изграђивао своју уметност као једну поруку, а такође је као и Ел Греко био под утицајем византијске традиције. За разлику, међутим, од Грека, Михаиловићеве "Историјске приче" са религиозним темама, усуђујем се да тврдим, дубље су по вери да "Љубав све превасходи".

Све слике Бате Михаиловића су Сећање.

Језик Тајне ишчезлог европског средњег века.

Бата, такође, слика као што српски сељак обделава земљу.

Природно.

Не лаже и не наседа на пропаганду.

Као велики уметник зна да сваки нови чин почиње старим сном.

Зато је историја опсесија Бате Михаиловића, а "Лоза Немањића” насликана да подсети на пурпур и време када се и у Србији и у Европи живело и дисало прослављањем Христа.

Стога је Бата Михаиловић сликар Континента.

Негде после бомбардовања Београда, 1999, овај велики савремени сликар и мислилац рекао је једну реченицу која заслужује да се памти и испуњава:

"Велика је радијација у земљи и треба много љубави да се она потре.”