Све је по заслугама

"Своје право да се јавно буним морала сам да заслужим још у основној школи. Морала сам да будем најбољи ђак, професори нису могли ништа да ми пребаце, па сам могла да им се супротставим. Тако је и данас кад мислим да министар финансија у влади Војислава Коштунице није у праву и да не разуме шта су самостални уметници у Србији." - Светлана Бојковић

Текст: Радмила Станковић, Фотографије: Вукица Микача

Крајем прошле године добила је најдраже глумачко признање – Добричин прстен. Уручен јој је 18. децембра, на њен 58. рођендан и у својој краткој беседи захвалила је свима, посебно својој двојици мужева, двојици великих уметника који су обележили њен живот – глумцу Милошу Жутићу и редитељу Љубимиру-Муцију Драшкићу, којих више нема међу живима. Прошла година обележена је и њеним великим повратком у Југословенско драмско, некада њено матично позориште у које је дошла као "Бојанова беба", како су звали глумце које је још са Академије довео редитељ Бојан Ступица. По мишљењу критике и на одушевљење публике, била је изванредна у представи "Шума" Островског, где је први пут сарађивала са редитељем Егоном Савином.

Иначе, занимљиво је да је ова, данас без сумње најбоља српска глумица средње генерације, иначе и прва добитница награде "Жанка Стокић", остварила десетине великих и награђиваних улога на сценама ЈДП, Народног позоришта и Атељеа 212, али да никада није заиграла ни у једној Шекспировој драми. Каже да би данас морала да има огромно поверење у редитеља да би заиграла, рецимо, у "Антонију и Клеопатри". Од осамдесет улога колико их је накупила у ових 35 година стажа које је пре две године претворила у пензију, играла је у "Пучини", била је Елизабета од Енглеске у Шилеровој драми "Марија Стјуарт", играла у Корнејевом "Сиду", била је Хеда Габлер у истоименој Ибзеновој драми, Белиза у Молијеровим "Ученим женама", Леди Виндермир у Вајлдовој "Лепези леди Виндермир", Маша у "Три сестре"...

У тренутку када смо разговарале, спремала се да иде у Бањалуку, да би у тамошњем Народном позоришту спремала насловну улогу у Нушићевој "Госпођи министарки", у режији Милице Краљ, ћерке њеног најчешћег и најдражег колеге Петра Краља.

О Светлани Бојковић се углавном зна да је била веома добар ђак и да и данас они који је познају кажу како је прави штребер, строга према себи, па тако и према другима. Данас је задовољна што је њена кћи из брака са Милошем Жутићем, Катарина Жутић, нашла свој пут, да је више не препознају као кћер двоје великих глумаца и да је, како каже Светлана, "изграђена личност која не пристаје на бедне компромисе". За своје васпитање, ова глумица ће рећи да је представљало стереотип патријархалног васпитања оног времена, где женско дете не треба да нађе момка нити да бира, већ он њу да нађе, да она буде изабрана. Отац је, у породици, Светлани представљан као заштитник. Још док није постала мајка, Светлана се зарицала да ће своје дете васпитавати у свему супротно од онога како су њу васпитавали. И тако је касније радила. Никада није терала Кају да буде одличан ђак, мада је увек волела да има бар мало боље оцене у дневнику. Није јој ограничавала изласке, Катарина је своје момке слободно доводила у кућу, ишла с њима на летовање... Уверена је да се све то исплатило и да је њена кћи много раније дошла до неких сазнања него она:

- У животу сам имала силне инхибиције, па и дан-данас их имам, због васпитања којим се од мене очекивало да будем пасивна у односу младић–девојка и да свака иницијатива треба да потекне од мушкарца. Иако сам потпуно свесна да су то tempi passatti, у мени је и дан данас остало нешто од тог васпитања у коме је мушкарац био тај од кога потиче иницијатива за све. Ја сам одгојена тако да је искључиво мушка реченица: "Када се видимо сутра?" То мени, за све ове године живота, преко уста није прешло.

Колико се Милош Жутић, ваша љубав из аматерског позоришта Дадов, уклапао у ту слику?

- Када сам се заљубила у њега, он је имао свој посао, био је заштитник десет година старији од мене, имао је иницијативу и ја сам се рано удала за њега. Додуше, можда бих се мало дуже забављала с њим, али мени је и као студенткињи било ограничено време доласка кући. Најкасније до 11 увече морала сам да се појавим на вратима. У време моје младости и забављања, девојке су ретко ишле с момцима на летовање. И да бих била слободна и са човеком кога сам волела, једино решење било је – удаја.

Никада нисте престали да осећате неку врсту грижње због развода са Милошем. Је ли и то последица васпитања које сте понели из куће? - И васпитања и мог личног односа према тој интими. Брак, а потом и развод који сам имала, у суштини су дубоко интимне ствари уколико су људи озбиљни а нису површни и хохштаплери. Споља гледано, ја сам најпре шокирала своје родитеље чињеницом да сам се одлучила на развод, као што је то био емотиван шок и за Мишу и мене. Мени је све то било веома болно, иако је морало да се догоди. Има нешто недостојно у разводу. Неко с киме си делио све, од трпезе до постеље да тако кажем, одједном ти постане странац. То је страшно. Али, и то је боље него живети са вечним ожиљком који ће кад-тад да се пробуди у било ком од партнера. Међутим, ако погледате добру страну тог васпитања које сам понела из куће, онда остаје једно међусобно поштовање партнера које смо Миша и ја задржали после развода. Можда сам ја мало old fashion девојка, али ја волим да оно што је женски део посла у кући и остане мој део посла. Наравно, да се зна, ја нисам никаква феминисткиња. Ја волим, да цитирам Душка Радовића, да мушкарац пре свега буде мушко. Дакле, мужевност је оно што ме привуче мушкарцу, али морам да признам како се та појава данас некако проредила. Тај мушко-женски однос много се променио.

Сцена из представе "Сабране приче" Д. Маргулиса

Прошло је две године од смрти Муција Драшкића. Како живите први пут сами?

- Тешко ми је да о томе мислим. Још немам дистанцу у односу на Муција, још увек то негде "затурам". Све што се десило смештам у неку готово филозофску раван: цео живот је стално учење, па и кроз бол и губитак. А ја се трудим да будем добра ученица.

Иако сте пуно путовали по свету, па и прошлог лета сте крстарили Волгом, занимљиво је ваше објашњење да је Београд заправо ваш животни круг? - То је последица моје тврдње да је простор заправо у човеку а не у физичком простору. И то илуструјем чињеницом да се Карл Мај није померио из своје радне собе, а написао је "Винетуа", једну од најлепших авантуристичких књига за децу. С друге стране, сматрам да на својим путовањима обогаћујем свој унутарњи простор. Само путовање, осим осталог и летење авионом, нешто је што ме у тренутку измести из свакодневне ситуације и неке ствари постави на право место. Кад имам проблеме туге и кризе, измештање из простора код мене те проблеме релативизује.

Спадате у ређе глумице које су одласке у иностранство пре свега користиле да виде нову позоришну продукцију, а не да заглаве у радњама са одећом и ципелама?

- Београд је од педесетих година прошлог века имао додире са светом и после је Београдски интернационални театарски фестивал, у свету одавно познат као БИТЕФ, то само потврдио. Овде су играли Лоренс Оливије и Вивијен Ли, ја сам овде гледала Пола Скофилда и Дајану Риг, младу Џули Кристи која је овде играла у "Краљу Лиру"и "Комедији забуне". Као девојчица овде сам слушала Марија дел Монака који је певао у "Кармен" и "Пајацима" у Народном позоришту, на Коларцу сам слушала Артура Рубинштајна и Давида Ојстраха, Јехуди Мењухина... Данас, кад год сам негде у свету, а посебно у Енглеској, користим прилику да одем у позориште. Тако сам гледала и Ингрид Бергман у Лондону, Ралфа Ричардсона... а последњи пут сам пре годину дана гледала Џуди Денч у Шекспировом комаду "Конац дело краси", или "Све је добро што се добро сврши" као и Дајану Риг, после неколико деценија, у "Изненада прошлог лета", Тенесија Вилијамса. Ова некадашња Бондова девојка има данас ваљда седамдесет година, али је сјајна глумица. Гледала сам и "Хенрика ИВ" са Ијаном Меклахлином и Франческом Анис, волим да гледам врхунске мјузикле јер ме фасцинира та чудесна техника кад гледате у Њујорку или Лондону "Лепотицу и звер", или "Краља лавова". Мене то не баца ни у какав очај, што видим нешто тако лепо, а код нас нема ничег налик томе, већ ме баш охрабрује то што увек постоји нешто боље и боље.

Својевремено сте ишли код тадашњег председника Србије Слободана Милошевића да тражите да смени министра културе Миодрага Ђукића, што се касније и догодило. Бескомпромисни сте борац за права самосталних уметника, што вас је довело у сукоб са данашњим министром финансија Млађаном Динкићем према коме сте веома оштри у јавности. Откуда вам толика потреба да се свакој неправди кад је о уметницима реч, противите јавно и жестоко? - Морам најпре да вам кажем да ја никада нисам била ни у једној партији већ сам увек била слободан стрелац. И вероватно се стога и бавим глумом као сталном потрагом за истином и чистотом става. У жељи да све буде што боље, што праведније, што људскије, не могу да не приметим оно што не ваља и имам сталну потребу да указујем на то. Мислим да је то моја позитивна особина, ма како то неки људи тумачили. С друге стране, можда је то у мени и наследно, јер је мој деда по мајци био адвокат, који је најпре био судија. Због своје бунџијске нарави, због своје лајавости, у време Краљевине Југославије, био је прогнан у Македонију. После је поверовао у идеју левице, учествовао је у организовању 27. марта 1941. године, али када је схватио ко стоји иза тога окренуо је леђа својим друговима комунистима, па су га они стрпали после Другог светског рата у затвор, па је провео годину дана у Забели. Данас због таквих ствари не шаљу у затвор, али могу да те убију кад си из њиховог круга. Мени се догађа да ми људи на улици, на пијаци, у продавници, прилазе и честитају за оно што јавно говорим. Али, то ми се догађало и у школи. И тада сам се борила за права ђака, али сам увек сматрала да то право могу да заслужим само чињеницом што сам најбољи ђак и да нико од професора не може ништа да ми замери. Тако је и данас. Мада, у последње време се шалим да би ми било боље да уместо Живку Поповић у "Госпођи министарки", играм њеног сина Раку који стално виче: Доле влада!

Са Петром Краљем у представи "Брачна игра" Е. Олбија