Крајем прошле године добила је најдраже глумачко признање – Добричин прстен. Уручен јој је 18. децембра, на њен 58. рођендан и у својој краткој беседи захвалила је свима, посебно својој двојици мужева, двојици великих уметника који су обележили њен живот – глумцу Милошу Жутићу и редитељу Љубимиру-Муцију Драшкићу, којих више нема међу живима. Прошла година обележена је и њеним великим повратком у Југословенско драмско, некада њено матично позориште у које је дошла као "Бојанова беба", како су звали глумце које је још са Академије довео редитељ Бојан Ступица. По мишљењу критике и на одушевљење публике, била је изванредна у представи "Шума" Островског, где је први пут сарађивала са редитељем Егоном Савином.
Иначе, занимљиво је да је ова, данас без сумње најбоља српска глумица средње генерације, иначе и прва добитница награде "Жанка Стокић", остварила десетине великих и награђиваних улога на сценама ЈДП, Народног позоришта и Атељеа 212, али да никада није заиграла ни у једној Шекспировој драми. Каже да би данас морала да има огромно поверење у редитеља да би заиграла, рецимо, у "Антонију и Клеопатри". Од осамдесет улога колико их је накупила у ових 35 година стажа које је пре две године претворила у пензију, играла је у "Пучини", била је Елизабета од Енглеске у Шилеровој драми "Марија Стјуарт", играла у Корнејевом "Сиду", била је Хеда Габлер у истоименој Ибзеновој драми, Белиза у Молијеровим "Ученим женама", Леди Виндермир у Вајлдовој "Лепези леди Виндермир", Маша у "Три сестре"...
У тренутку када смо разговарале, спремала се да иде у Бањалуку, да би у тамошњем Народном позоришту спремала насловну улогу у Нушићевој "Госпођи министарки", у режији Милице Краљ, ћерке њеног најчешћег и најдражег колеге Петра Краља. | 
