Српска пирамида

Ртањ својим обликом подсећа на мирног лежећег хрта, чему дугује име. Необичним изгледом падина, које се купасто спуштају с највишег врха формирајући скоро правилну пирамиду, побуђује знатижељу и позива у авантуру.

Текст: Розана Саздић
Фотографије: Драган Боснић

Називају га српском пирамидом због купастог изгледа, као и због тајновитих прича које о њему круже. Простире се усред широке Црноречке долине доминирајући пределом с највиших врхом који се у облику правилне пирамиде завршава на висини од 1.561 м. Шиљак, препознатљив врх Ртња, видљив је из свих праваца и крајева источне Србије. "Дижући се са преломима, напрасно изнад околине, изолован, он влада околином и изгледа као њен вођа и знамење", записао је Јован Цвијић.

Ртањ је одувек привлачио путописце, природњаке и поклонике лепоте. Плени карактеристичним изгледом, специфичним рељефом с комбинацијом стеновитих масива, шума и пашњака у којима живи разноврстан биљни и животињски свет. Постоје стазе за шетњу и рекреацију, може се уживати у зеленилу, лепим пределима и здравом ваздуху, али највише узбуђења доноси успон на врх Ртња. Планинари, пењачи (фриклајмбери) љубитељи природе, авантуристи, ловци, риболовци и сви посетиоци не пропуштају прилику да се попну на Шиљак. Одатле се, када је лепо време, види Авала, Дунав, Копаоник, Јастребац, Кучајске планине, Стара планина... Сви кажу да је успон на врх Ртња у ствари излазак на кров Србије. Јединствена атракција је ноћни успон на Ртањ. То је традиција за планинаре који се већ сто година пењу у јулу, у ноћи када је пун месец, излазећи на врх у тренутку када пуца зора и појављује се сунце. Тихо пењање колоне осветљене месечевом светлошћу има своју магију, али величанственост призора на врху планине и видика који пуцају пред очима обасјани сунчевим зрацима и руменим небом, остави сваког без даха.

Планина своју мистичност може да захвали и легендама које се о њој приповедају. По једној, пирамидалне падине је направило врело злато сливајући се с врха планине. По тој причи, тамо је живео богати чаробњак у дворцу од злата и драгуља, који је ватра запалила па се из препуних одаја излило истопљено благо. Приче о ватри, лоптастим муњама, као и јахачима на летећим коњима, не могу промаћи пажљивом слушаоцу. Старине приповедају да чудна светла и ватрене лопте крстаре планином. Неки верују да траже вандале који су оскрнавили капелу светог Ђорђа која се ту налази. Постоје и приче да на ово место често слећу неиндентификовани летећи објекти. И да непознате цивилизиције одавно посећују ову планину. Приче има, има очевидаца, чак и неког страхопоштовања житеља из околине према планини. Доказа нема.

Но доказ да је нешто дошло са неба ипак постоји. На Ртањ је пре 150 година пао метеор. То је званично регистрован метеор и први који је пао на тло Србије. Киша метеора, али и громада тешких по педесетак килограма засула је простор од Ртња до Сокобање. Забележили су је научници, а један од тих метеора налази се и у Америци. Занимљиво је да од камења са неба тада нико није страдао.

Сигурно је још нешто. Посебном ову планину чини и велики број лековитих трава (80 одсто укупне количине лековитог биља, скупљеног у Србији) међу којима је најпознатија ендемска ртањска љубичица од које се прави чувени ртањски чај, коме се приписују исцелитељска, па чак и афродизијачка својства. Налази се само у средишњем појасу планине, на јужној падини, и бере се у августу када се овде традиционално окупе травари и берачи из целе Европе. Треба истаћи и постојање неколико врста орхидеја на овом простору.

Ртањ је највиша планина карпатске Србије. Због геолошких изузетности Ртањ је уврштен у објекат геонаслеђа Србије. И његова јужна и северна страна се разликују. На северним падинама, које су веома стрме, расту прелепе букове шуме и заједнице букве и јеле. Јужне падине су нешто блажих нагиба и претворене су у пашњаке и цветне ливаде. Виши делови планине су прекривени камењарима и жбуњем са понеком травнатом висоравни. Кречњак преовлађује па има пуно прерасти, пећина и јама. Ртањ нема воде и није насељен – али је подножје планине веома живо и богато обдарено водом. Осим врела Црног Тимока, ту је и врело Лозица и Бук, Луковско врело, Врело Радовањске реке која се улива у Тимок. Воде су богате поточном пастрмком, кленом и рај су за риболовце. Овде живи преко 100 врста птица. Змијар, сури орао и сиви соко се гнезде на Ртњу, као и још деведесетак других врста, а у селима уз Црни Тимок гнезди се неколико парова белих рода. Богатство је и бројна дивљач, од којих су неке угрожене врсте. На Ртњу се налази и познато ловиште на површини од 6.300 хектара. И стада оваца "настањују" планину, додуше, не у оноликом броју као некада. А сви услови за испашу постоје.

У подножју се налази више насеља од којих су највећа Ртањ, Мирово, Луково, Криви Вир и Шарбановац. Криви Вир је старо насеље, познато и по томе што је ту у јесен 1883. против деспотског режима српског краља Милана Обреновића подигнута такозвана Тимочка буна. Има неколико извора топле воде, као и већи број извора планинске воде. На крају насеља је комплекс изворишта Пећура, где из једне пећине извире Црни Тимок. Извор је испод једне огромне стене преко које треба прећи да би се видело одакле тече црна вода. Међу стенама, обраслим маховином и прекривеним растињем, тек понегде се пробије зрачак сунца.

Војислав Илић "Млађи" најбоље је описао чудни амбијент: "Горе сјај сунца, чар зеленог крша – доле отргнут Тимок бруји и искаче из дна хладне мемљиве пећине", стоји запис на плочи поред извора. Даље Тимок тече питомо покрај села Криви Вир и даље кроз равницу Црноречја. У овом селу је пет година својевремено учитељевала чувена списатељица Мирјана Јаковљевић. Да ли је овде написала или замислила неке од својих јунака не зна се са извесношћу? Неки од старијих мештана је се сећају и причају да се дописивала с неким авијатичарем. Да ли је то била љубав? Не знају. Знају да је волела да пешачи околином. Криви Вир је некада било богато и велико село, надалеко чувено по кривовирском сиру и кривовирском јагњету. Још увек је познато по отворености и гостољубивости.

Илино је најстарије село у подножју Ртња. Било је својевремено седиште управе рудника чији је власник била породица Минх. Илино је родно место познате вајарке Љубинке Савић Граси. Према њеној последњој жељи, њена родна кућа треба да буде претворена у етно-музеј и галерију, а ту би се одржавале и вајарске колоније.

Минхови су направили и Парк шуму која је јединствена у Европи и која се налази поред данашњег туристичког насеља Ртањ. Стручњаци су идентификовали преко сто педесет врста различитог дрвећа и растиња које су они засадили. Унутар парка постоје шетне стазе, клупе, чесме, степеништа, стаклена башта и занимљив розаријум са водоскоком. Доласком "Милениjум групе" почиње нови живот овог насеља – одмаралишта Ртањ, које је сада потпуно реновирано. Изронио је туристичко – угоститељски комплекс са квалитетним и савремено опремљеним смештајним капацитетима, одличном угоститељском понудом и са пратећим садржајима. У току су обимни радови на рашчишћавању три хектара некад предивног парка и изградња стаза за посетиоце. Осим овог објекта, за смештај туриста на располагању је и Мотел "Балашевић" са занимљивим архитектонским решењем екстеријера уклопљеног у овај простор, као и сеоска домаћинства у окружењу Бољевца.

Планински оквир, који уз Ртањ чине и други планински венци, даје утисак да је је Црноречка долина један од најлепших предела на Балкану. Простор око планине Ртањ насељен је током Велике сеобе становницима из Старе Србије и влашких крајева. Прича се да су новоселци прво дошли у Добрујевац где је било добро, а потом су стигли у Бољевац где је, ипак, било боље. С временом су се прожимала искуства и обичаји оних који су били ту и оних који су дошли, што је створило јединствене обичаје и фолклор на том месту. Бољевац је централно место Црноречја, а манифестација "Црноречје у песми и игри", која се овде одржава сваког јуна, права је слика живописности нашег фолклора и нарави и традиције. Не треба је пропустити, јер се ове године одржава по четрдесети пут.

Треба посетити и манастир Лапушњу, који се налази у атару Кривог Вира. Монументална грађевина тролисне основе са високим кубетом рађена је по узору на сакралне грађевине моравске школе. Манастир је био активан до краја XVIII века. Данас је полусрушен, а према доступним подацима спомиње се у турским пописима 1455. и у њему је била епископска столица. Други сакрални објекат, у подножју Ртња, јесте црква Лозица посвећена Светом Арханђелу. Не зна се тачно време настанка, али се спомиње у турском дефтеру. Живописана је. Треба видети и споменик природе Боговинску пећину која је у близини и која има пет километара ходника доступних посетиоцима. Лако је доћи до Ртња. Повезан је асфалтним путевима са Београдом - 200 км, Зајечаром 49, Бором 43, Сокобањом 18 и Нишом 90 км.