Фрагменти сећања на Мому Капора

"Момо је написао колико једно удружење књижевника и насликао колико цела ликовна академија", речи су књижевника и академика Матије Бећковића.

Текст: Коста Ракић
Фотографије: Милан Мелка

Нестао је с нашег обзорја Момо Капор – посебна, непоновљива личност, шармер, џентлмен, шмекер, господин у фармеркама - како су га неки звали. Сарадња дуга четврт века оставила је неизбрисив траг у свима нама, који смо свих ових година били укључени у рад Јат Ревије.

Сећам се да је са Ревијом Момо одлучио да сарађује негде средином девете деценије прошлог века. Једног топлог предвечерја позне јесени отишао сам с пријатељем на вечеру код Иве, у ресторан Клуба књижевника. Тамо наиђосмо на повеће друштво. Још у предворју зачух Момин смех. Поред њега су седели Зуко Џумхур, Паја Вујисић, Богдан Тирнанић и још неколико познатих ноћобдија. Момо и ја често смо се сретали на разним местима и у различитим миљеима. Ти сусрети били су обасјани Моминим заразним смехом, његовом раздраганошћу, врцавошћу духа и речитошћу, који су откривали пуно богатство његовог бића. После вечере, на његово инсистирање, издвојисмо се из друштва и он ми рече да је видео последњи број Јат Ревије, да му се допада по садржини и квалитету, и да би желео да се сам укључи писањем текстова из београдског миљеа.

Тако је почела Момина сарадња са Јат Ревијом, у почетку спорадична, а после све интензивнија. Током двадесет пет година његове сарадње с нашим часописом било је много лепих дана. Сећам се његове радости због учешћа на аукцији "Галерија над Атлантиком", на Јатовој линији Београд– Њујорк. Био је одушевљен што ће поново, бар за кратко боравити у том граду. А имао је и разлога за то. Кад год би му неко, као космополити, поставио питање у ком граду би највише волео да живи, одговор је увек био Београд, али ако би икада морао да га напусти, једино друго место живљења био би Њујорк.

Јануара 2004. Момо је започео, као колумниста, сталну сарадњу са Јат Ревијом. Објављивањем свог првог чланка у рубрици "Водич кроз менталитет" из броја у број, до краја живота, бележио је своја луцидна запажања и размишљања о земљи и граду у ком је одрастао и који је толико волео. Били су то текстови истанчаног укуса пуни живота и стваралачке страсти, у којима су приказане све врлине, али и мане српског менталитета. Посебна вредност те рубрике јесте што је била илустрована препознатљивим вансеријским Моминим цртежима.

Средином 2006. позвао ме је телефоном да га посетим ради договора око припреме његове нове књиге. Из те сарадње изникла је књига Водич кроз српски менталитет, у којој је место нашла већина текстова и цртежа који су објављивани у Ревији. Занимљиво је то да је издавач прихватио да се књига штампа само на енглеском језику, што се показало као успешан издавачки подухват, јер је књига веома добро прихваћена и доживела је и друго издање.

Однос Моме Капора према Јат Ревији најбоље се види у причи под насловом "Кo некад у осам" објављеној у последњем броју нашег магазина и нек тим речима буду, барем за сада, завршени фрагменти мојих сећања на Мому Капора.

"Да сам нешто преспавао последње пола века и да су ме пробудили у улици у којој сам провео младост, сигуран сам да је не бих препознао. Уместо трошних, приземних кућа или оних са једним спратом, кочопере се вишеспратнице од црвене цигле са сателитским антенама и клима уређајима, као Марсовцима, по фасадама. Уместо јединог, сиротог 'гранапа', у којем би вам за све што затражите одговарали са: 'Нема', блештаво осветљени драгстори раде по целу ноћ. Деца су морала да буду код куће најкасније до десет увече, управо у оно време када данас излазе из њих. У улици су била само два аутомобила и могли смо се играти на голиће и санкати до миле воље. Данас се једва провлачим између паркираних кола и све то само за пола века! Када сам био дечак, излазила су само два листа – Борба и Политика. Поред сваког киоска стајао је изјутра локални цинкарош и записивао ко купује једне, а ко друге новине. Говорило се да је живот борба, а да Борба кошта један динар. У то време живот је често знао да буде јефтинији. И један и други лист писали су углавном исто о свему, сем што је Политика имала рубрику 'Да ли знате?' и читуље. Излазио је још један лист – Гролова Демократија, коју су напредни омладинци, спонтано, чим изађе, отимали од колпортера, поливали бензином и палили на лицу места, често и са рукама оних који су је продавали.

Данас имамо бог те пита колико дневних новина и ко зна колико шарених, недељних, а реч 'нема' одавно је изашла из употребе, сем када се говори о парама.

Како одлучити које новине читати, ипак је лакше него за које писати!

Одлучујем се, дакле, за Ревију, због тога што се може наћи на три континента, тако да могу да прочитам шта сам написао кад се нађем негде у свету."

Момо Капор, сликар, књижевник и новинар рођен је у Сарајеву 1937. Дипломирао је сликарство 1961. на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велики број наслова, велики број романа и збирки прича међу којима се истичу: Фолиранти, Провинцијалац, Уна, Белешке једне Ане, Скитам и причам: путописни дневник, Зелена чоја Монтенегра, Последњи лет за Сарајево, 011, Исток-Запад и многи други. Аутор је низа документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова. Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Његова последња књига Како постати писац, објављена је овог пролећа. Превођен је на француски, немачки, енглески, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.