Дај нам сунца!

Позоришна сезона је још у замаху, а већ би се могло рећи да ју је обележио Кокан Младеновић, позоришни редитељ и од летос управник Атељеа 212, који је у "Атеље" увео револуцију, у медије пометњу а, у међувремену, на сценама од Суботице до Крушевца поставио хит представе.

Текст: Весна Кнежевић Балетић

Кокан Младеновић (1970) дипломирао је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића и од тада широм Србије и бивше Југославије режирао више десетина запажених и награђиваних представа. Био је уметнички директор позоришта "Дадов", уметнички директор Народног позоришта у Сомбору и директор драме Народног позоришта у Београду. Лауреат је значајних позоришних награда. На овогодишњем Стеријином позорју које ће се од 26. маја до 4. јуна одржати у Новом Саду, биће приказане чак три његове представе.

Да ли се у Атељеу 212 ове сезоне дешава револуција?

– Атеље 212 је основан да буде револуционаран и храбар. Све што се дешава у нашој сезони под називом "Револуција", природни је наставак једног позоришта у коме су Мира Траиловић и Јован Ћирилов основали БИТЕФ, позоришта у коме се, одмах после бродвејске премијере, играла чувена Коса, у коме је Бекет био на репертоару док се велики свет тек учио авангарди, у коме је Љубомир Муци Драшкић својим Ибијем исмевао лудило власти, а Радованом Трећим свеприсутну малограђанштину, у коме се бушила рупа у Берлинском зиду, довољно велика да се кроз њу пролази с Истока на Запад, и обрнуто. Ове сезоне, покушавамо да, радећи десетак наслова који из различитих аспеката третирају феномен револуције и преврата, одговоримо на нимало угодно питање – шта се то с нама догодило од петооктобарске револуције којом је свргнут Милошевићев режим, до данас. Је ли то још једна промашена деценија наших живота, "јесмо ли се", како би то рекли наши стари "за то борили" и куда и зашто идемо?

Поводом револуционарног назива текуће сезоне Атељеа 212 и поводом комплетног дешавања око представе Коса, у јавности постоје коментари да сте ви више вешт позоришни менаџер него револуционар. Да ли то примате као комплимент или као клевету и да ли су та два појма нужно контрадикторна?

– Каква је то револуција, ако за њу не зна нико? Револуција се и прави громогласно, на сав глас, са жељом да се ствари суштински промене. Да ли ћемо имати више публике ако сакријемо своје представе од јавности? Да ли ћемо користећи застареле моделе пласмана представа моћи да утичемо на стварност око себе више него ако их суштински променимо и схватимо у ком времену живимо и коме се обраћамо? Позоришта морају да се боре за публику, да је производе и задрже. Распадом бивше Југославије која је, свиђало нам се то или не, била земља са квалитетнијом културном политиком од земље у којој ми данас живимо, наступило је време систематског улагања у примитивизам, време естраде и стимулисање осредњости. Данас је, више него икада раније, важно да позоришта буду пуна и да се оно што се са сцене саопштава, и формом и садржином, тиче публике, да је интригира, провоцира и узбуђује. Представа Коса је, очигледно, једној новој генерацији позоришних гледалаца успела да понуди наду у промене, веру да је побуна још могућа. У рекордно кратком року, за свега неколико месеци, успели смо да скоро десет хиљада пре свега младих људи види представу и на ногама дочека песму "Дај нам сунца" на крају представе. Маркетинг постоји да гледаоца заинтересује за представу, али нема тог маркетинга који ће вам подвалити позоришну сплачину као укусно јело у коме ћете уживати!

Да ли је данашња позоришна сцена у Србији смела и провокативна или удворичка?

– Позориште је, како то Шекспир каже "огледало друштва". Наше је позориште, нужно, огледало друштва у коме настаје, а то друштво је, сложићемо се, дезоријентисано транзиционом јаловошћу, обесмишљено политичким трговинама и претворено, да се послужимо баналним метафорама, у фарму коју надгледа велики брат. Тешко је очекивати да позориште остане имуно на суноврат система вредности у друштву, али је наш театар, уверен сам, упркос свим својим проблемима, бољи и смелији од друштва у којем настаје.

Док се плету приче око управника Кокана Младеновића, редитељ Младеновић жање успехе пред препуним дворанама и арбитрима позоришних фестивала (поменимо само Дунда Мароја и Косу) и има чак три представе у две селекције овогодишњег Стеријиног позорја. Колико вам то значи?

– Ја сам, пре свега, позоришни редитељ. Убеђен сам да је сцена једино важно место у позоришту и дубоко верујем да све остало у позоришту постоји да би опслужило ту чаролију која настаје на сцени и због које већ неколико хиљада година људи хрле у театар. Свој мандат управника схватам као четворогодишњу режију једног театра, његовог специфичног језика и улоге у друштву. Што се мојих последњих режија тиче, Дундо Мароје Марина Држића, постављен у Крушевачком позоришту, представља ову сјајну дубровачку комедију у мушкој изведби, онако како би је изводили штићеници Казненог завода у Крушевцу, скупљени са разних страна наше домовине, обједињени у жељи да надрасту свој глумачки аматеризам и оскудност средстава које су им на располагању за приказивање ренесансне раскоши. О Коси смо већ говорили, а трећа представа којом ћу се представити на овогодишњем Стеријином позорју јесте Поморанџина кора Маје Пелевић, комад који сам режирао са сјајним глумцима Новосадског позоришта и који говори о нашој немогућности да се одупремо ултимативним захтевима времена у коме живимо.

Много сте радили у позориштима ван Београда и полазећи одатле освајали највеће награде. Каква је позоришна сцена у Србији ван престонице?

– Београд је град са тржиштем глумаца и сарадника достојним озбиљне европске метрополе. Он вам омогућава сјајну глумачку екипу, али вас, истог трена, суочи са презаузетошћу актера, обавезама снимања, гостовања и процес настајања представе претвори у стихију коју је тешко контролисати. С друге стране, мањи градови, попут Сомбора или Крушевца, без обзира на местимичне осцилације у квалитету глумачког ансамбла, омогућавају да процес настајања позоришне представе буде достојан позоришне уметности. Позоришта у унутрашњости плаћају прескуп данак уљуљкивању у локалне аршине и честим променама управа. Недостатак континуитета и аутономије позоришних кућа, као мора притискају театре широм Србије.

Шта (као редитељ) тренутно радите, шта планирате, а шта прижељкујете?

– Управо сам у Ујвидеки синхазу у Новом Саду завршио рад на Човековој трагедији Имреа Мадача, једном од капиталних дела европске литературе, свакако највећем штиву написаном на мађарском језику и једном од оних комада који, попут Ибзеновог Пер Гинта покушавају да обухвате историју људског живота, са свим њеним блиставим тренуцима и невероватним понорима.

Шта нам до краја сезоне предстоји у Атељеу 212?

– Пазарни дан Александра Поповића у режији Егона Савина, комад који кроз специфични језик Александра Поповића разобличава наше менталитетске заблуде помешане са историјским странпутицама, затим Фајнманова Расправа са Че Геваром у режији Душана Петровића и Револуција – мастер клас комад који настаје у сарадњи Атељеа са славним Бацачима сјенки из Загреба.

Најавили сте нову позоришну манифестацију у Београду: "Муцијеве дане". Кажите нам, молим вас, нешто више о томе.

– "Муцијеви дани" су фестивал који оснивамо у славу сјајног редитеља и управника Атељеа 212 Љубомира Муција Драшкића. Фестивал није такмичарског карактера, његова сврха је размена искустава, сарадња и креативно дружење позоришних људи из некадашње Југославије, првенствено из градова у којима је Муци Драшкић оставио значајан редитељскитраг. Тако ће нам се на овогодишњем, првом фестивалу представити позоришта из Загреба, Сарајева, Новог Сада, Сомбора, Крушевца и, наравно, Атеље 212.

И на крају, да се вратимо на почетак. Да ли је тачно да ће тема следеће сезоне у вашем позоришту бити СФРЈ. Зашто?

– Следећа сезона нашег театра ће протећи под слоганом nEXt YUGOSLAVIA. EX – јер је то реално и NEXT – јер се ја лично надам да би могло бити реално.