Сличности нису случајне

Писац чији је роман "Хамам Балканија" проглашен најбољим на Балкану за протекле две године, директор издавачке куће "Геопоетика" и потпредседник српског ПЕН центра Владислав Бајац, сматра да је неминовно да се све 'овде' и 'тамо', у нама неминовно преплиће и заборавља и зато и понавља.

Текст: Вања Савић
Фотографије: Милан Мелка

Купатило из "Хамама Балканије" можда неће бити довољно да бисмо постали чистији и лепши, иако је вероватно управо због тога и створено. Нарочито то неће бити могуће ако се зна да се и даље, и све више, читају најсвежије вести и "лаки текстови", гледају телевизијске слике и интернет презентације, пишу и шаљу поруке, фотографије и филмови мобилним апаратима који нас, хтели ми то или не, полако поробљавају. Јер, забога, савремени човек нема ни времена за садржаје у које се треба удубити. Чак и турска кафа, симбол слатког времена доколице и малих церемонија, полако нестаје са ових простора. Више се пије она инстант, која се брже прави.

Своју прву књигу песама "Који пут до људи води" (1972), Владислав Бајац је написао и објавио са осамнаест година.

– По томе што сам у тинејџерским годинама почео да пишем песме, вероватно се много не разликујем од тадашње већине младих људи. Оно по чему сам био можда храбрији, али и непромишљенији јесте што сам се усудио да пристанем на понуду да са својих осамнаест година објавим књигу песама. (Можда и зато што ми је отац у то време био издавач, још смелији од мене и колико и ја непромишљен – чим се није одупро мом младалачком ентузијазму). И, наравно, зажалио сам. Схвативши да сам поранио са јавним објављивањем, читавих шеснаест година чекао сам до следеће књиге.

Ваша прва књижевна награда била је она која Вам је додељена за хаику поезију и то у постојбини хаикуа. Шта Вас је привукло овој јапанској форми?

– Као прво, ја сам и у својој јавној тишини наставио да пишем поезију, али сам објављивао поезију других светских песника које сам преводио на српски језик. Била је то својеврсна стална креативна вежба. Хаику поезија је стигла заједно са мојим занимањем за зен будизам. Фасцинирала ме је привидна лакоћа којом се преко ове поезије стизало до савршенства. И, заправо, мене је у њој привлачила тежина достизања циља; хаику вас, наиме, изазива да у само три стиха од седамнаест слогова, дакле да само са тих неколико речи испуните читав низ формалних и поетичких захтева. Краће речено, да можда читаву животну филозофију ставите у тако мало словног простора. То је на самој граници остваривог. Но, замислите могућност успеха! Каква је то, ипак домашива, величанствена лепота! Осим тога, уређивао сам и часопис за хаику поезију (заједно са легендарним проф. Владимиром Девидеом и другима), писао текстове на теме из те области и преводио туђе. Отуд се и десило да сам два пута у Јапану добио важне награде за ову поезију. После објављивања збирке своје хаику поезије, и тај се круг затворио. Барем кад је о јавном објављивању реч.

"Сваки симбол извргне се у хероја", гласи једна реченица у тексту "Заробљена писаћа машина" из Ваше књиге "Европа Експрес". Колико књижевна награда представља, симболише истинску књижевну вредност награђеног дела, а колико од самог писца чини хероја међу књижевницима и читаоцима?

– Па, чини га можда херојем једино пред читаоцима. Фокус пажње јавности учини га присутним и доступним. Колеге писци најчешће нису претерано склони да вас тим поводом уздижу; и из добрих и из оних других разлога. А сам писац, ако је суштински зрео и мудар, не даје много на награде. Наравно да признања помажу књизи, али она дођу и прођу. Неке награде су задржале своје високе естетске критеријуме, али многе од њих су с временом постале друштвено-политички компромиси, награде са закашњењем, одраз подела итд. Известан број награда погоди правог добитника, али већина постаје поље различитих калкулација. Но, на писцу је да пише догод има шта значајно да каже, а не да се превише бави наградама.

"Хамам Балканија" има два приповедна тока, један је у прошлом, а један у садашњем времену. Шта је био разлог, а шта циљ овакве композиције књиге?

– Разлог је био да се опробам у физичкој одвојености два времена. Ја сам написао неколико романа који се баве прошлошћу – оном сасвим далеком и нешто ближом – па ме понекад погрешно сврставају међу писце такозваних историјских романа. Ја сам, међутим, написао исто толико књига које не припадају прошлости. Овом књигом желео сам да покажем како су неке теме вечне и у свим временима актуелне. Једна од тема овог романа јесте проблем двоструког или, тачније, многоструког идентитета. Одабрао сам да ликови из балканске прошлости углавном буду историјске личности које су из једне вере прешле у другу и одлучиле да, овако или онако, живе у обе истовремено. Приповедним током везаним уз модерно, садашње доба, доминирају стварни људи из целога света који су, сваки на свој начин, живели, или живе своје вишеструке идентитете. То су позната имена (од Герија Снајдера, Ленарда Коена, Алана Стивела до Гамала Гитанија, Орхана Памука и др.), иако их аутор ове књиге потписан мојим именом обзнањује као измишљене ликове са "непознатим" именима. Дакле, посматрајући историју по дубини и географију по ширини, било је могуће показати (без жеље да се ишта докаже, јер то није посао књижевности) како у свету постоје заједнички именитељи и међу проблемима и међу решењима. На формалном плану, занимало ме је како ће у истој књизи заједно функционисати класичније исписана континуирана романескна прича датирана у шеснаести век и модерније исписана дискурзивна проза са већим бројем мањих примера из двадесетог и двадесет првог века.

Сличности... У историји и у свакодневици, на различитим временским и просторним тачкама има их пуно. У роману признајете да вас оне снажно привлаче. Зашто?

– Свет је сачињен од својих локалних специфичности, али стубови филозофичности, потом психолошке равни појединца и животна правила свуда су слични. Те мале разлике чине уметност. Или теме за уметност. А она себе испробава на испиту је ли у стању да од малих разлика створи велику вредност по себи.

Колико је Андрићев Мехмед-паша Соколовић био пресудан за Ваше понирање у истог јунака, а колико је књижевна сличност нашег нобеловца и Орхана Памука утицала на ваше писање о "балканском купатилу"?

– Изазовно је ослањати се на дело великана Иве Андрића. С друге стране, преузимање штафете у било којој сличности с њим веома је рискантно. Али, ја ризик волим: без опасности, нема ни успеха. Чак сам се усудио (а на други начин, видим, и мој колега Радослав Петковић) да се наглас упитам због којих је разлога наш нобеловац у свом роману "На Дрини ћуприја" прерушио у лик из легенде једног од два главна јунака у мом роману: православног Грка Јосипа, највећег архитекту Османског царства, у исламу знаног под именом Коџа Мимар Синан? А он је био велики неимар, пројектант и идејни творац тог чувеног вишеградског моста, задужбине, турским именом Мехмед-паше Соколу, то јест по православно-српски, Баје/Бајице Соколовића. И да одговорим на ваше питање, да се ја бавим Соколовићем пресудило је то његово двојство. Занимљиво је што сте и ви запазили сличности између два нобеловца! Орхан Памук веома цени дело Иве Андрића. Када је био мој гост у Београду, сате је провео бележећи сваки детаљ о њему при посети Музеју нашег нобеловца, некадашњем Андрићевом дому. Не бих желео да звучи претенциозно, али мислио сам да и после њих има још нешто да се дода на тему балканског купатила (и лонца, симболички), па сам то и учинио. На свој начин.

Каква је то духовна или материјална структура, која постоји на Балкану, а која тражи стално, а данас поготово, купање и испирање чистом водом?

– Тешко је на такво питање одговорити и читавом књигом, а камоли једном реченицом. Очигледно је да су мале разлике на малом простору понекад биле окидач недаћа, а ти исти разлози и повод уједињењима. Том бурету барута често је фитиљ био негде сасвим далеко. Када се тој потпали дода неразумна ирационалност људи Руританије, ето несреће. Руританија је, иначе, назив измишљен у Западној Европи, као што је и Балканија измишљен назив – али мој. Али, ти исти људи често су били предводници авангардних идеја, од политичких до уметничких: сетимо се мага Димитрија Митриновића (о којем сам написао књигу "Црна кутија"), космополите који је још почетком двадесетог века загрејао највеће умове света за идеју стварања Европске уније и Уједињених нација. Или српских надреалиста који су неке кораке направили и пре француских! Чини се да је проблем Балкана каналисање енергије. У зависности од околности, њоме се могло и може манипулисати у невероватним екстремима.

Колико политичка или религиозна уверења и животна судбинска одређеност утичу на подвојеност и усамљеност ликова у Вашем роману, а колико у животу уопште?

– Живот се креће путањом коју диктирају наслеђе, политика, религија, али и случајност. Тај сплет непредвиђених околности уме и те како да изненади живот. Када се људи нађу у таквим непредвиђеним ситуацијама, често их прозову – судбином. Усамљеност је посебна категорија; иако осама, самоћа и усамљеност имају хиљаду облика и лица, оне су дубока интима сваког појединца и не би их ваљало мешати са подвојеношћу личности. Мислим да се оне не сусрећу и не утичу суштински једна на другу.

У роману стоји податак да је прва београдска књига штампана 15. августа 1552. Мехмед-паша који је то одобрио, као румелијски беглербег, овим је, поред осталог, учинио Београд не само центром писмености и културе, већ и трговачким центром Балкана у шеснаестом веку. На том Дорћолу мешали су се људи из свих крајева па и Дубровника, из којег је и донета прва штампарија. Ваш коментар у односу на савремена дешавања и позицију културе у Србији?

– Ја сам описао Београд шеснаестог века – као и Истанбул, уосталом – као космополитски град. Београд је то увек био. Уз све турбуленције, националистичка пребројавања, сукобе унутар и око нас, он је то и даље. Потребно му је спољашње залечење, али суштина му је сачувана. Треба порадити на њеној количини. Нарочито је култура овога града отпорна и, да употребим праву реч – жилава. Но, у складу с временом, култура се више не сме оставити само на тој самоимпровизацији и појединачним полетима. Врло брзо тако може да склизне у аматеризам. Држава мора уметност да подржи дугорочном стратегијом, новцем и сваком врстом логистике. Српска књижевност можда није међу најбољима у свету, али је међу најразноврснијим. Зар то није довољно за нови почетак?

Савремена култура, уметност и наши животи постали су и сувише синкретични. Филм, музика, интернет, позориште, роман, поезија, као да добијају заједничку поетику. Шта се тиме добија, а шта губи?

– Проблем новог доба јесте проблем дајџестиране, "сажвакане" културе. Време више није само новац, већ оно постаје невидљива материја. Никада толико људи није било без довољно времена, и, природно, толико површно. Сада су најатрактивнија занимања она која су заправо заслужила да буду само сервис уметности: маркетинг, ПР, менаџерство. Реч је о полупостојећим професијама у реалности које у вредносном систему само стварају додатну забуну тако што хоће да кажу како је слика о уметничком делу важнија од дела самог.

Часопис Хаику, који сте уређивали, у свом последњем роману оцењујете као прави кохезиони понос бивше Југославије. Зашто?

– Па, зато што је редакција била састављена од људи из целе бивше Југославије, а часопис је објављивао радове из те земље и додиривао места на земаљској кугли која је ретко који други успевао. Уз то, био је врло скромног изгледа а врхунског квалитета; један од најбољих на свету у својој области.

Као потпредседник српског ПЕН центра и директор издавачке куће "Геопоетика", шта мислите, да ли су српске књижевне институције довољно отворене за улазак нових књижевника и нове поетске енергије?

– Неке, попут Српског књижевног друштва, Удружења књижевних преводилаца и ПЕН-а, и те како јесу. Али, укупна културна клима није довољно добра јер је култура дозволила да јој политика уђе у скоро све поре. А политика јесте лукава појава која уме да се увуче људима и у спаваће собе. Но, без писаца и добре књижевности, ниједна институција није довољно важна. Зато све те институције (укључујући и државу – уз наду да ће се реализовати идеја о стварању Националног центра за књигу) морају да стварају што боље услове како би се појавили нови таленти који ће превазићи претходне.

Из Ваших дела сазнајемо да сте пуно путовали. То чините и даље. Шта Вас на тим путовањима, на којима срећете цењене писце различитих култура спаја, а шта одваја од Београда, Новог Сада, Србије, Балкана, самог себе и Ваших дела?

– Спајају ме сазнања да је суштина културе свима заједничка и да утопизам културе покреће свет. Без тог духовног порива који је основни мотор за напредак, неће радити ни оне техничке, праве машине нити ће економија бити мотивисана. Та духовна страна света ни дан-данас није довољно објашњена, што и јесте њена лепота. Можда управо зато, као скривена или само наслућена лепота, и јесте главна снага света. Иначе, никада нисам прихватао гласни патриотизам. Оно што ми је примереније, то је скромни локал-патриотизам. А за мене то је тиха љубав према Београду. А, као што знамо (не само са транспарената), Београд је Свет. Са друге стране, путовања су као огледало самога себе и сопствене културе: путник се огледа у Другоме, његова земља у Другој, његова култура у Туђој. Тако се поредимо, тако се такмичимо, тако напредујемо. Не зарад победе, већ због Лепоте.