|
Стешњена између старије жене са огромном корпом препуном кржљавог воћа и поврћа и веселе дечице у плавим школским униформама, која су се непрестано дошаптавала, гуркала и кикотала, нестрпљиво сам чекала да започне моје дуго ишчекивано путовање по Зеленортским острвима. Била сам једина бела особа међу тамнопутим путницима "хајејса", популарног Тојотиног комбија који служи као главно превозно средство у земљи. Арлиндо, лепушкасти возач са косом уплетеном у кикице украшене разнобојним перлицама, по ко зна који пут обилазио је главни трг и дословно отимао путнике од својих конкурената. Најзад, када се упаковасмо као сардине у конзерви и већ почесмо да губимо наду да ћемо икада кренути, Арлиндо укључи радио, а гласна, заразна музика у трен ока разгали душу уморних путника. Нестадоше разлике између богатих и сиромашних, младих и старих, странаца и староседелаца, ми постадосмо једно тело које се њише уз звуке те чудне мешавине радости и туге, афричких ритмова и сетног португалског фада. Веровали или не, никада нисам лепше путовала!
Да није фантастичне музике и чувене "босоноге диве" Сезарије Еворе, мало ко би чуо за Зеленортска острва, вулкански архипелаг у Атлантском океану, недалеко од обале Сенегала. Није ни чудо ако се зна да је ова млада земља, некадашња португласка колонија, своју независност стекла тек пре неких тридесетак година.
Од првог тренутка, кад сам из авиона угледала обрисе острвља, нисам могла да се отмем утиску да се неко горко нашалио назвавши их "зеленим". Црвена, пустињска земља, пешчане дине, голи планински венци над којима доминира црна купа још активног вулкана, били су једино што сам могла да видим док сам слетала на аеродром у главном граду Праја на острву Сантјаго. Од зеленила није било ни трага! Због сурових климатских услова острва су била ненастањена све до доласка Португалаца 1462. године, иако су на свега 450 км од западне обале Африке. Убрзо након открића она постају главна успутна станица за превоз робова до Новог света, што им је дало значај и донело краткотрајан просперитет. Честе суше и глад, међутим, које су погађале острва током 400 година дуге португалске колонизације, као и премалена улагања у развој земље, исцрпљивање њених иначе незнатних природних ресурса, довели су до великог таласа исељавања у деветнаестом и почетком двадесетог века, тако да данас више становника Зеленортских острва живи у дијаспори него у самој земљи.
И дан-данас се на острвима производи једва десетак одсто потребне хране, а пијаћа вода се неретко добија десалинизацијом морске. Због тога су цене у овој афричкој земљи европске, или чак више, што неретко збуњује туристе који долазе у све већем броју. У зависности од брошуре коју имате, ова острва се називају "новим Бахамима" или "португалском верзијом Канара", али тешко да би и једна од ове две тврдње прошла озбиљнију проверу због недовољно развијене инфраструктуре, односно релативно малих смештајних капацитета ван главног туристичког центра Санта Марија на острву Сал. Влада, међутим, полаже велике наде у развој туризма, који полако али сигурно израста у главну привредну грану земље.
За три и по недеље мог боравка на Зеленортским острвима, обишла сам шест од укупно десет острва. Свако је прича за себе. Разликују се не само по географским и климатским карактеристикама, већ и по становништву, дијалектима којима се говори, музици која се свира.
Сал и његов сусед Боа Виста, главни су туристички центри земље. Нуде различите врсте туристичких атракција, претежно прелепе пешчане плаже, а константна ваздушна струјања идеална су за једрење на дасци. Иако масовни туризам и неконтролисана градња прете да у скоријој будућности униште осетљиве екосистеме ових острва, још увек су морске дубине који их окружују препуне разноврсног подводног света и прави су рај за рониоце.
Санто Антао, најзападније у ланцу острва, неодољиво подсећа на перуанске Анде са својим терасастим, зеленим долинама и оштрим базалтним врховима. Испресецано је уским, вијугавим планинским путевима саграђеним од ручно тесаних вулканских стена који сликовито говоре о градитељским способностима домородаца. Острво је одредиште љубитеља пешачења и добре капљице, јер се на њему налазе бројне дестилерије грога, надалеко чувеног националног пића које се добија из шећерне трске.
Културна престоница земље, живописни колонијални градић Миндело на острву Сао Висенте, незаобилазно је стециште поклоника добре музике и бурног ноћног живота. У току мог боравка на острву одржавао се карневал те је читав град плесао уз звуке самбе до раних јутарњих часова. Највеће изненађење, за мене лично, био је сусрет са власником најпопуларнијег клуба на острву који је рођени Београђанин.
Најснажније утиске сам понела са острва Фого (Ватра) које је име добило по још активном вулкану чија се последња ерупција догодила 1995. године. Црна вулканска купа која се издиже изнад нивоа мора до висине од скоро 3000 метара не импонује само својом грандиозношћу већ и суровом лепотом. У његовом подножју смештена су два насеља чијих 900 становника пркоси сталној опасности од изненадне ерупције вулкана. Најбројнији становници ових места су деца што потврђује податак да је чак 42 одсто популације Зеленортских острва млађе од 14 година. Иако живе у изразито сиромашним условима, без електричне струје и текуће воде, ови невероватно лепи малишани са карактеристичним зеленим очима очарали су ме својим непосредношћу и ведрим духом.
 |
У градићу Сао Филипе, последње вечери мог боравка, имала сам прилике да присуствујем незаборавној свирци локалних музичара који су не само по својој виртуозности, спонтаним импровизацијама, већ и физичком изгледу невероватно подсећали на кубанске. Певали су о својој земљи, о сиромаштву, љубави и губитку, о сунцу и киши која никад не долази. И тада сам први пут схватила шта је заправо "saudade", основно осећање које прожима музику "зелених острва". Реч за коју нема правог превода, реч у којој је садржана љубав и бол за неким ко нам недостаје, и страх да нам се заправо никад неће вратити.
Сао Николау, Мајо и Браву нисам стигла да обиђем. Она су остала као разлог за неку следећу посету, као одговор на питање "шта ћеш опет тамо"? Јер, онима који то нису доживели, тешко је дочарати енергију црне вулканске земље, звуке коладејире и морне, сунце и сузе у очима зеленортске деце…, велико моје "saudade"! | 
