|
Занимљиво је да је роман Тонија Парсонса "Моја омиљена супруга" београдска издавачка кућа Лагуна објавила одмах после енглеског оригинала, а да је промоција исте књиге у Србији уследила одмах након лондонске. Будући да је како светској тако и српској читалачкој публици Парсонс добро познат по ранијим бестселерима – "Човек и дечак", "За моју малу" – и овога пута као и приликом његовог доласка пре неколико година у Београду, Новом Саду и Нишу овог писца дочекали су редови читалаца.
Господине Парсонс, радњу вашег романа сместили сте у Кину, Шангај. Откуд такав географско - литерарни искорак?
– Сматрам да је Шангај средиште свега што се дешава у Кини, а да је Кина средиште многих економских и политичких промена у свету, значи промене равнотеже сила. Шангај данас у великој мери подсећа на Лондон, који је описао Чарлс Дикенс, велики град препун неједнакости и супротности. Ту постоје они који се боре да преживе и они који су веома богати. Мада се тај град чини местом у којем се може лако живети, он је свакако занимљив за романописце.
Шта вас је подстакло да напишете једну овакву књигу?
– Често посећујем тај део света. Мој најбољи пријатељ живи и ради у Хонгконгу као адвокат. Њега више од двадесет година посећујем четири пута годишње. Све време сам трагао за причом која се дешава у том делу света. Пронашао сам управо у Шангају ту тему љубавног троугла и осетио сам да је то прича за мене. То је заправо моја животна, тачније љубавна прича. То је прича о љубави између мене и моје жене. Роман обилује емоцијама, живим ликовима који су актери мог садашњег живота.
Рекло би се да сте овде "на мушкој страни".
– Пошто сам и ја сам мушкарац, мени је било лакше да покажем мушки поглед на проблем, али сам се чудио да у овој књизи сва три централна лика имају своју тежину. Неки су стали на страну љубавнице и сматрају да он треба да напусти жену. Неки су стали на страну жене, а мушкарци су се, наравно, идентификовали са главним мушким ликом у том љубавном троуглу и у том роману а ја сам се све време трудио да они носе исту тежину због њихове важности и важности улога у тој причи.
Шта је било пресудно да ваш роман "Човек и дечак" достигне толику популарност, да освоји срца милиона читалаца широм света?
– Нисам рачунао на ту популарност. Једноставно, латио сам се једне обичне животне приче, приче налик многим животним причама. Свако може да напише такву књигу. Мој јунак Хари се у једном животном добу, које је негде на граници младости и средњих година, суочава са два крупна животна догађаја – смрћу оца и разводом. Замислите колико се људи препознало и идентификовало са мојим јунаком, колико њих је стекло утисак да се ради о њиховим породицама, да је то њихова лична прича.
Моје приче свако може да разуме зато што на ситуације и стања о којима ја пишем нико није имун. То су обичне, свакодневне ствари које свако преживљава, када гледате своје родитеље како старе или се борите да сачувате своју љубавну везу или да будете добар родитељ или се борите да будете добри у свом послу. То су универзалне теме које окупирају сваког у свету.
Занимљиво је да сте одмах после промоције вашег романа у Лондону, у Енглеској дошли у Србију да промовишете свој роман.
– Србија је прва земља у којој је књига изашла после Енглеске. Изашла је свега дванаест дана после енглеске премијере и било је логично да започнем светску турнеју управо овде. Обично је размак између лондонске и светске турнеје нешто већи, али, пошто је Србија прва земља у којој је књига објављена, дошао сам прво ту. Логично је да прво дођем овде.
Са српским читаоцима сусрели сте се поново после две године. Како је изгледао тај сусрет?
– Исто као приликом мог доласка за београдски Међународни сајам књига, читаоци су ме дочекали веома топло. Био је то дирљив сусрет. Лепо је за сваког писца кад доживи да види редове људи који чекају да им потпише књигу. То се догодило у Новом Саду и у Београду. Веома сам срећан због тога што људи овде воле моје књиге.
На чему радите тренутно?
– Моје теме и даље остају теме из непосредног живота. То су љубав, породица, брак... Наравно, свака нова прича изискује оригиналност и свежину исказа, и свака моја књига је оригинална на свој начин. Управо пишем роман који ће се звати "У облику срца". Главни лик је мушкарац средњих година који доживљава срчани удар и обављају му пресађивање срца. Том операцијом он добија срце једног деветнаестогодишњака, што потпуно мења његову будућу животну филозофију. Овде се бавим темом мушке зрелости, сазревања.
Ваши романи одишу снажним, искреним емоцијама, са ликовима толико вешто изграђеним, готово изнад сваке књижевне фикције. Немогуће је отети се утиску аутобиографског печата који обележава Вашу прозу. Колико заправо аутобиографског има у Вашим романима?
– Могао бих да кажем да је у мојој књижевности једна половина аутобиографског, оног што се темељи на стварним ситуацијама из мог живота, да говори о људима који ме окружују, са којима делим живот, док је друга половина измишљена. Сматрам да измишљени елементи морају бити исто снажни и стварни, тако да се и сам понекад питам где је у граница која је често нејасна или можда и не постоји.
Поред тога што сте досегли светску популарност у свету литературе, нисте оставили новинарство. И даље имате колумне у престижним енглеским часописима.
– Одлука да наставим да пишем за новине доноси ми вишеструку корист. Наравно, не мислим ту на материјалну страну, већ пре свега на чињеницу да је за једног писца добро да се дисциплинује кроз новинарство, где увек имате неке рокове, где сте условљени временски. Једноставно не можете да прекорачите ту црвену линију. Морате да радите и кад сте болесни, и кад вам баш и није до писања. То ме као писца такође упућује да кад почнем да радим на роману, пишем и завршавам га у неком разумном року који себи поставим. Не пуштам да мој рад иде у недоглед. Даље, новинарство вас бруси, обавезује вас на квалитет писања. Ако не пишете добро нико неће хтети ни да вас чита, тако је и са књижевношћу. С друге стране имајте у виду да је писање веома усамљенички посао. Док пишете књигу, ви сте потпуно сами. Не волим самоћу, волим да будем део тима. Тако, кроз новинарство задовољавам ту своју људску потребу за дружењем с људима, за тимским радом, делимо успехе и неуспехе. Као писац, све то подносим сам.
|
Рођен у источном делу Лондона, Тони Парсонс је седамдесетих радио као музички новинар, пишући чланке о новом таласу и експлозији панк рока. Редовно је радио и за програм BBC-ја, "Лејт ривју", а тренутно пише ауторску колумну за "Дејли мирор".
Тони је објавио неколико књига, осим осталог "Брбљивац поново напада", колекцију новинарских текстова "Огољено", а учествовао је и у писању биографије Џорџа Мајкла. Након романа "Човек и дечак" постаје бестселер писац. Ова књига је само у Великој Британији продата у више од милион примерака и преведена је у четрдесет земаља. Судбину овог романа поделиле су и књиге које су уследиле: "Човек и жена", "Права породица", "Човек и дечак". Биле су месецима на првим местима најпродаванијих књига у свету и код нас. Његова последња књига "Моја омиљена супруга" појавила се код нас у издању Лагуне одмах после енглеског издања. | | 
