Доба светлости – српска уметност тринаестог века

"У једном времену међу Србима су стварали најбољи сликари цивилизованог света. Било је то у деценијама око средине тринаестог века, када су на престолу земље седели син и унуци Немањића. Шта се то десило да се Србија, можда једини пут, нашла на челу сликарског стварања у Европи?" (Проф. Војислав Ђурић)

Текст: Драгана Тасић

Пуне две године (2006–2008) институције културе и уметности у Србији обележавају велики национални јубилеј – "Осам векова трајања манастира Жиче", прве српске архиепископије, крунидбеног места и саборног српског храма. Изванредна изложба под називом "Доба светлости", симболом времена настанка велике уметности рашке школе у Србији и симболом читаве византијске естетике, после Краљева, Новог Сада, Лесковца, стигла је и у Београд, где је у организацији Народног музеја из Краљева и Галерије САНУ крајем фебруара отворила врата бројним посетиоцима, љубитељима историје, науке и уметности.

Према речима аутора изложбе Сузане Новчић и Татјане Михаиловић назив "Доба светлости" симболише време настанка непроцењиве српске уметности тринаестог века, али симболише и читаву византијску естетику. Идеја водиља била је ,,да се настанак манастира Жиче прикаже у контексту времена када је настајала и развијала се ова велика уметност, у науци названа рашка школа".

"Време је простору српске земље и њеним уметницима у тринаестом веку наменило предводничко место", наводи познати византолог и историчар српске уметности средњег века професор Војислав Ђурић и пита се "како су се баш на обалама Милешевке, под стењем Ругова, у клисурама Мораче, на изворишту Рашке и на пропланцима над Ибром, обрели највећи мајстори боја, удружени са даровитим градитељима и вајарима?"

Историјски музеј у Београду омогућио је да се изложе драгоцени цртежи архитектуре и сликарства манастира Жиче, двојице великих истраживача деветнаестога века Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића. Они су међу првима обилазили терене и оставили непроцењиве документе о више од четрдесет споменика, отргнувши од неизбежног заборава и мноштво споменика којих данас нема.

Велики јубилеј Жиче био је прилика да Народни музеј из Краљева на изложби прикаже јавности богату колекцију копија фресака – детаља или фреско ансамбала живописа тринаестог века из манастира Студенице, Жиче, Сопоћана, Ариља, Св. Апостола из Пећи, Мораче, Греца, Милешеве. Драгоцена колекција копија настала је шездесетих година прошлога века, у сарадњи са Галеријом фресака из Београда. То су дела чувених рестауратора и конзерватора, кописта-сликара Зденке и Бранислава Живковића, Данице и Миодрага Младеновића, Драгомира Јашовића, Александра Томашевића... Врхунским професионализмом и тананом вокацијом за препознавање сликарске палете старих мајстора, аутори педесетак копија бисера историјскоуметничке српске и светске баштине, на најлепши начин су на овој изложби испричали причу о "добу светлости". Осим фресака, пројекат је обухватао и одливке студеничке пластике, копије средњовековних рукописа, макете и карту манастира, као и дијапозитиве са најпознатијим делима средњовековне уметности.

Раритет изложбе представљају фрагменти првобитног жичког сликарства, први пут изложени очима јавности. Током археолошких истраживања манастира Жиче (1988–1991) у храму су откривени "сахрањени" остаци фресака најстаријег живописа цркве Св. Спаса, отпали са зидова приликом најезде Кумана у четрнаестом веку. Неколико стотина фреско фрагмената са највећим је пијететом положено на ситан песак или растреситу земљу да би се сачували, те су, заједно са деловима камене пластике, сликарским посудама и другим оштећеним предметима, након протеклих столећа стигли до нас. И овако уситњени, ови делићи фресака сведеоче о раскоши и лепоти сликарске палете српског сликарства тринаестог века века. У овом контексту изложене су и основне врсте природних минерала (хематит, цинобарит, малахит, лазурит, азурит, лимонит) од којих су се, у средњем веку, добијали најквалитетнији сликарски пигменти.

Поред копија чувеног скулптуралног каменог украса манастира Студенице, изложени су и мањи делови оригинала, пронађени приликом археолошких истраживања ове Немањине задужбине. Ексклузивне експонате представља колекција од седам алатки за глачање мермера, пронађених у самој Богородичиној цркви. У посебној витрини сија једна од малог броја копија чувеног златног прстена краља Стефана Првовенчаног (дванаести / тринаести век век), а који се чува у Ризници манастира Студенице.

Текстуалне легенде дају посебан квалитет и кохерентност поставци, јер представљају изводе из радова еминентних византолога, истраживача српске средњовековне уметности, научника, професора Универзитета и академика неколико генерација: Светозара Радојчића, Војислава Ђурића, Гордане Бабић.

Концепцију изложбе употпуњују и два наменски снимљена филма: један је посвећен раду познате иконописачке школе из манастира Жиче, док други представља разговор са Зденком Живковић, која је цео свој радни век посветила чувању, заштити и копирању српских средњовековних фресака.

Након Београда "Доба Светлости" наставиће свој пут по градовима Србије – Чачку, Крушевцу, Лозници... да би потом постала део сталне поставке Краљевачког музеја.