У Музеју савремене уметности Војводине, у Новом Саду, до краја године, Добри Стојановић представиће се својеврсном ретроспективом од 120 слика, уља на платну различитих формата.
Биће то први значајнији сусрет овог аутора с публиком, после његове самосталне изложбе одржане у Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић" на Калемегдану у Београду, 2002. године, кад је изложивши 90 слика, предочио јавности свој четрнаестогодишњи рад на пољу сликарства.
 |
|
 |
"... На овим Добријевим сликама дата је динамична интеракција женског и мушког акта у првом плану и они су протагонисти и антагонисти сложених мизансцена неког ритуала, паганских узвитланих страсти, просто кипте животном енергијом.
Окружени су симболичким етно-атрибутима воћа, цвећа, главом козорога, птица, огледалом као магијском чаролијом, али и симболом моралне чистоте..." – запажа Коста Васиљковић, уметнички критичар, члан Међународног удружења критичара AICA, поводом нових Стојановићевих слика, што важи и за цео његов опус. |
Сам уметник за своје сликарство, за "Јатову ревију", каже да би се оно, можда, могло дефинисати као "експресионизована постмодернистичка фигурална фантастика", у којој мистичност има великог удела.
"Док сликам, никад не тежим савршенству, али сам ретко кад задовољан својим радом" – напомиње наш саговорник. У своје сликарство он уноси светлост, као најважнији чинилац слике, затим материју, ритам... Сви ти елементи, као и простор "који даје смисао и физиономију", подређени су идеји коју треба спровести до краја.
Та идеја уско је повезана са сновима, суштинским аспектима живота сваког човека, и са детињством које је, по Добрију и многим другим уметницима, стварни извор рада. Стога га наш аутор настоји да чува, како каже, као молитвеник. Човек му је главна инспирација, чести мотиви су и митолошка бића (животиње, птице...) а све је дато у необичним ситуацијама, без фиксираности у физичком смислу. Ништа није доречено, а опет све има свој смисао. Мешају се елементи фантастике са елементима надреализма. "Ми не знамо поуздано где престаје мисао, где завлада сан, и кад почиње живот.... То су медитирања, унутрашњи дијалог са самим собом" – каже Стојановић, и додаје: "Мој рад је, заправо, моја интима опхођења, мој живот... Ја покушавам њоме да говорим да сам ту, да постојим."
Уопште, уметност је, сматра и Добри, једно мукотрпно трагање за некаквим другим животом. "Сваки рад подразумева мукотрпност, тешкоћу, напор, одрицање... Досезање духовног праћено је чак једном врстом физичког грча, такорећи болом" – сведочи Стојановић. Ипак, он у данашњој савременој уметности, пре свега концептуалној (инсталацијама, објектима...) "као великом изазову савести", не види често више од духовне празнине, јер је, каже, "и сама таква; краткотрајна", без трага. Ствар избора, рећи ће неко, али чини се да из ових речи, у ствари, провејава апел сликара: "Приметите слику, биће вам узвраћено!"
Раније Стојановићеве слике биле су нешто пригушеније, вероватно под утицајем графике којом се интензивније бавио, но, када је отишао у Шпанију, ‘87. године, одједном га је та медитеранска земља, која пуца, букти од топлих боја које је иначе одувек волео, једноставно отворила, вратила у детињство, у јак колорит.
Тешки услови живота и рада, по завршетку студија, и могућност да, у просторијама Академије ликовних уметности, изводи графику, били су одлучујући да се Стојановић, као млад, посвети графици и цртежу. Посрећило му се – добитник је два гран прија за цртеж (у Тузли, на Бијеналу цртежа и графике са темом портрета) и два за графику (у Ла Коруњи и Сеулу). Држао је предавања у Лијежу, на Краљевској академији, као и у Бриселу, у области графике, по неколико месеци. За време боравка у Мадриду, на Академији лепих уметности, ангажовали су га да говори о цртежу. После тога, у Београду је, на Академији примењених уметности, предавао цртање и сликање.
| Добри Стојановић је рођен у Кални, на Сувој планини. Завршио је Академију примењених уметности, потом и последипломске студије на Академији ликовних уметности у Београду. Као стипендиста белгијске владе, специјализирао је графику у Бриселу, 1973. Као стипендиста шпанског Министарства културе, специјализирао је и сликарство на Академији лепих уметности у Мадриду. Учествовао је на више од 250 групних изложби у земљи и иностранству, односно на преко 80 интернационалних (Сеул, Баден-Баден, Берлин, Варна....). Излагао је тридесетак пута самостално у земљи и иностранству. О његовом делу писали су бројни страни и домаћи критичари, а заступљен је у неколико књига, као и у Енциклопедији Британика. Добитник је петнаест југословенских и шест међународних награда. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС-а) од 1970. Дела му се налазе у светским музејима и колекцијама: у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду, у Краљевској библиотеци "Алберт I" у Бриселу, Музеју лепих уметности у Лијежу, у музејима савремене уметности у Кракову, Севиљи и Сеулу, затим у Мастрихту, Токију и другде. | |
