|
Изложба "Француско-српска сарадња у области археологије" која је отворена у београдском Француском културном центру крајем марта 2008. године, јавности је приближила досадашње резултате и отворила неке нове странице у истраживању и конзервацији Царичиног града, Сирмијума и Одељења за превентивну заштиту "Диана" Народног музеја у Београду.
Жеља организатора – ФКЦ, Археолошки институт и Народни музеј у Београду, затим музеји у Сремској Митровици и Лесковцу – била је да прикаже резултате плодотворне сарадње између француских и српских стручњака у области археологије која траје већ 35 година. Под истим називом изложбе објављена је и публикација која садржи текстове Ноела Дивала, Вујадина Иванишевића Мирослава Јеремића, Бернара Бавана, Перице Шпехара, Владана Здравковића, Миле Поповић-Живанчевић, Патрика Блана, Мари Лор Курбулес, и Маје Франковић.
 |
Како нам је на самој изложби посебну пажњу привукла тродимензионална презентација могућег изгледа касноантичкoг насеља Царичин град – Јустинијана прима, односно главних грађевина овог локалитета смештеног на југу Србије, код планине Радан 28 километара од Лесковца, замолили смо аутора, архитекту Владана Здравковића да за читаоце "New Review" објасни којим је елементима био руковођен у својим реконструкцијама (реституцијама, како је на изложби назначено) ових здања, од чијег нас настанка у време цара Јустинијана I (527–565) дели више од 14 векова.
– Желим да на почетку истакнем да је моје интересовање за историју градова, заправо генезу урбаних ентитета почело још 1992. године када сам био студент Архитектонског факултета у Београду – напомиње Здравковић. |
– Тачније, професор Димитрије Младеновић, који је водио предмет Историја градова, развио је то интересовање код мене. За тему сам тада изабрао Београд, сматрајући да је довољно истражен те да ћу на основу тих података лако успети да сачиним своју реконструкцију. Није, међутим, било лако. Нисам тада знао да располажемо са тако мало релевантних података из урбане историје нашег главног града... После четрнаест година бављења израдом архитектонских студија наших средњовековних градова у графици и мултимедији основни мотив остао је исти – попуњавање празнине у визуелном представљању наше историје и наслеђа на што је могуће научно објективнији и ликовно и естетски прихватљив начин.
Кад сте се прикључили екипи која истражује Царичин град и на чему заснивате своје тродимензионалне "тврдње" да су одређена здања управо тако изгледала како их ви реконструишете?
|
– Са француско-српском екипом која истражује овај локалитет, почео сам сарадњу 2003. године. Већ те године урадио сам архитектонску студију Акропоља на овом локалитету у 3D мултимедији (ММ). Такав рад је подразумевао прибављање и анализу већ постојеће археолошке и архитектонске документације, затим увид у постојеће стање на локалитету и широк спектар личних студија о свакој грађевини. Тек после одбране идејних решења пред мешовитим научним тимом приступио сам раду у 3D. Већ на првом јавном излагању овог материјала у Београду (ФКЦ), домаћа публика је веома благонаклоно примила такву реконструкцију, а за стручњаке је такав приказ постао добра платформа за даље расправе.
Да ли је и инострана јавност видела ове предлоге реституција?
– Да, после Београда материјал је био приказан на изложби 2004. године у Бечу. Изложба се звала "Три града, три епохе", а уз Царичин град, представљен је на исти начин Београд и Петроварадин. То је заправо била пратећа манифестација Међународне конференције за примену рачунара у археологији и архитектури. У оквиру конференције одржао сам предавање управо о Царичином граду.
Како су страни стручњаци реаговали? |
 |
 |
– Било је то изузетно искуство и одлична прилика за поређење. Јер, на конференцији су били тимови научника и експерата разних профила из око 30 земаља, тако да сам имао саговорнике за проблематику сва три града која сам тамо презентовао. Мађарски и аустријски архитекти су се посебно интересовали за моју реконструкцију средњовековног Петроварадина, јер су сматрали да се реконструкција на основу дотадашњих истраживања не може урадити. Ја сам кренуо од цистерцитске архитектуре. Петроварадин је, заправо, цистерцитска опатија, коју су сазидали француски припадници тог реда за рачун угарског краља, па отуда и порекло имена Белафонс – "студенац краља Беле". На тој конференцији, ипак, највећи број питања односио се на Царичин град. И, можда је најважније истаћи, да наше резултате и образложења нико од тако великог броја научника није оспорио.
Да бисте могли да изведете овакве реконструкције, односно реституције градова како ви то помоћу рачунара постижете, морали сте сигурно да користите одређену литературу да бисте аналогијама извели своје закључке.
– За сваку грађевину изучавао сам стилски слична здања римског света и раног средњег века. Посебно сам проучавао поступак формирања и посвећења градова. Користио сам чак и неке веома ретке књиге до којих сам врло тешко дошао. И, мислим да је овакав мултидисциплинарни поступак, који сам применио, изнедрио сасвим ново поимање античке архитектонско-планерске школе.
За ове реконструкције у 3D имали сте и сараднике чија су имена на приказима тих виртуелних представа грађевина које су некада чиниле Царичин град. Да ли су они били задужени за одређене сегменте тих реконструкција?
– За пројекат Акропољ који сам извео 2003. године, велику помоћ у дигитализацији и 3D обради материјала пружио ми је Милош Урошевић. У следећем пројекту "Архитектура Јустинијаника" који је рађен за ЕАР (Европска агенција за реконструкцију) 2006. уз Урошевића, који је радио 3D архитектуру, учествовао је још и Миљан Новчић, који је реализовао 3D скулптуру. Моје задужење се односило на израду идејних решења за све моделоване структуре.
Да ли ће материјал приказан у Француском културном центру видети и публика изван граница наше земље?
– Да, овде је приказан само део, а знатно више експоната биће презентовано на светској изложби о Византији која треба да се одржи 2009. године у Бону. Свакако импонује то што се Царичин град нашао међу 10 најзначајнијих византијских урбаних целина које ће тамо бити представљене. После Бона изложба би требало да буде приказана у Берлину, Лондону и Бечу, а надам се да ће је видети и београдска публика...
| 
