Градови су слободнији него људи

Некада један од водећих песника пољског шездесетосмашког новог таласа, данас један од најцењенијих и најпревођенијих савремених светских књижевника, Адам Загајевски, посетио је овог пролећа Србију.

Текст: Вања Савић
Фотографија: Милан Мелка

Књигу песама "Антене", песника и есејисте Адама Загајевског на српском језику објавила је Издавачка кућа "Архипелаг" у преводу Бисерке Рајчић. Био је то повод за петодневно дружење Загајевског са писцима и љубитељима књижевности, Српским ПЕН центром, Српским књижевним друштвом и Културним центром Београда.

Дугогодишњи кандидат за Нобелову награду добитник је највиших пољских и европских књижевних признања, а његови есеји и песме објављивани су у свим значајнијим часописима и новинама света.

Председник Српског ПЕН центра, Вида Огњеновић представила га је новинарима београдских медија као једног од највећих песника света.

– Његово гостовање покренуће књижевни живот овога града и ове земље, рекла је госпођа Огњеновић рецитујући песму "Слушање музике", Загајевског, коју је, како сама каже, при првом читању научила напамет.

Загајевски данас предаје креативно писање на Универзитету у Хјустону и коиздавач је "Литерарне ревије" у Паризу. Шездесеттрогодишњи господин, још од времена познатих пољских нереда осамдесете, живи и ствара на релацији Париз–Њујорк–Хјустон. После пада Берлинског зида, понекад се врати и Кракову, граду у којем је завршио студије и био професор Филозофије и психологије. Током боравка у Србији, поред Београда, посетио је и Нови Сад и Сремске Карловце.

Господине Загајевски, први пут сте у Београду. Изнесите нам свој песнички утисак?

– Дошао сам из радозналости. Долазећи, размишљао сам о парадоксалности сусретања нас писаца из Средње Европе. Писце из Београда нисам сусретао овде или у Пољској, већ у неким другим градовима на Западу. У Паризу сам упознао Данила Киша, коме сам се дивио као писцу и волео га као човека. Иако се сусрећемо негде тамо, у другим деловима света, сви ми у ствари пишемо о својим земљама. Живим путујући на Запад, пишући о овом овде. Ако читате Данила Киша, Иву Андрића или неке нове мађарске писце осећате болну историју овог региона, који као да више верује у уметност него остали делови Европе. Али, то не помаже пуно у некој историјској свакодневици, а вера у уметност није успела да се преведе на социјални контекст. Ипак, у првом сусрету осећам да је Београд отворен град. Улицеу центру Београда подсетиле су ме на улице Мадрида. Овде пулсира један нормалан живот без изолације, јер она је најгоре што би могло да се догоди.

У једној од својих песама написали сте да су "градови слободни, неупоредиво слободнији него људи". Да ли тај стих још увек сматрате својим или је он постао нешто више, део истоимене песме која слободно путује светом?

– Тешко је сетити се, јер има линија у том стиху које изражавају несвестан проблем. Пишући ту песму мислио сам на велику драму свог живота и губитак родног града Лавова. Мало је песама које сам написао о том граду, али су све оне мени лично веома важне. Нису носталгичне нити повезане с политиком. Пољска је донедавно била пољопривредна земља, а ја изгледа изражавам процес урбанизације. Свако од нас мора да поседује неки свој лични поглед на свет, а ја га стварам управо изражавањем љубави према градовима. Јер, мислим да управо у њима најбоље настаје тај јединствени микрокосмос у сваком од нас.

Свет и градови су се променили у односу на период када сте били део новог таласа, а онда постали "путник који не путује"?

– Ја сам путник који не воли да путује. Мој идеал је да никуда не путујем. Али, живот ме неким чудним низом случајности натерао да већи део живота проводим по градовима Француске, Америке ... у Берлину. Најважније је што сам у путовањима открио оно најбитније, пронашао изразе универзалног и одређено заједништво свих људских судбина.

По вашем мишљењу, какве су актуелност и позиција поезије и песника у 21. веку?

– Велики европски песници покушавају да схвате егзистенцију и због тога, у трагању за неким другим привлачним темама, одустају од критичности која је била својствена песницима седамдесетих. Свако од нас, чак иако није хришћанин, жели спасење душе. Она се спасава чувањем личног, а то се свакако губи свакодневним гледањем телевизијских канала. Поезија данас више је вођена модом и књижевност се преводи на друге језике не због вредности већ због популарности. Због тога једна Русија у последње време, после Бродског, не даје велике песнике. Тако је и са Француском у којој је евидентна велика криза поезије. С друге стране, Ирска већ дуго нуди свету изврсну поезију.

Интернет и поезија?

– Немам ништа против интернета. Много ми помаже у раду и ако пишем неки есеј, а треба ми неки цитат, пронађем га на интернету. Ипак, он није књига. Нема корице и нема ореол књиге у којој оловком можете подвлачити делове текста који вам се допадну. Једино што сматрам лошим јесте искључиво свођење човека на интернет информацију, без додатног читања књига.

Поезија дакле још увек постоји?

– На гостовањима по другим земљама често доживљавам узбудљиве сусрете. На једном америчком универзитету пришла ми је млада, лепа девојка и рекла да јој је једна моја песма спасила живот. Не могу да верујем у њену причу до краја, али можда се управо у том сусрету скрива прави смисао поезије који је већи од свих нас. Моја путовања откривају постојање дивних читалаца широм света. Иако је то мали круг људи, они су ипак со друштва у којем живе.

Библиографија Адама Загајевског: књиге песама, "Саопштења" (1972), "Месарнице" (1975), "Писмо" (1982), "Ода множини" (1983), "Путовати у Лавов" (1985), "Платно" (1990), "Огњена земља" (1994), "Жеђ" (1999) и "Антене" (2005); романи "Топло је, хладно је" (1975), "Апсолутно ослушкивање" (1982), "Танка линија" (1983), аутобиографска проза "Друга лепота" (2000) и књиге есеја, "Солидарност и самоћа" (1990), "Два града" (1995), "Мали Ларус" (1991), "Одбрана ватрености" (2002)...