За редитеља Срдана Голубовића то значи да још увек црпи производе свог рада, али нема однос према свом филму и не може да говори о томе како га публика на фестивалима у иностранству доживљава:
– Кад прођу сви фестивали, а то је отприлике за годину дана, сешћу и још једном погледати филм и тек онда ћу, можда, имати ново виђење свог дела. Превише сам времена провео у свему томе да бих у овом тренутку имао жељу да га поново видим.
У овом тренутку су чак три америчке компаније заинтересоване да купе права на римејк филма "Клопка":
– Цела прича ми је занимљива само утолико што мислим да би тај римејк бацио једно ново светло на оригинал и дао му много већи публицитет него што га сада има у САД. У тим понудама стоји и податак да би буџет римејка филма "Клопка" износио између 12 и 18 милиона ("Клопка" је коштала милион и двеста хиљада евра), што је у америчким оквирима средњи виши буџет. У односу на причу каква је "Клопка", то је веома, веома добар буџет, што значи да подразумева и ангажовање неких веома познатих глумаца.
Од када нисте видели свој филм?
– Одавно. Нисам га гледао на премијери на ФЕСТ-у, нисам га гледао на фестивалу у Берлину... У ствари, последњи пут сам га гледао у лабораторији кад сам га завршио. Гледам делове, уђем у салу, видим парче и изађем.
Како та трагична прича о пропасти средње класе у нас и немоћ једне данашње грађанске породице да нађе двадесет шест хиљада евра за операцију свог болесног детета, делује на публику у иностранству?
– Мислим да су главна одлика и највећа снага филма у чињеници да је та прича универзална и самим тим препознатљива. Негде та операција на срцу кошта 26, негде 50, а негде 300.000 евра, али суштина те несреће је увек иста. Само патња мало другачије кошта. Оно што је у почетку био хендикеп филма – да је то остварење које Запад не очекује, јер није прича о нама онаква како они мисле да је исправно – сада се полако претвара у квалитет. "Клопка" није филм који на било који начин додворавањем покушава да освоји западну публику. Напротив. То је филм са сликом о нама која је њима на Западу непозната. За мене је то највећи комплимент.
Каква је слика о нама коју Запад очекује, или чак прижељкује у једном уметничком делу као што је филм?
|
– То вам је исто као што и ми имамо слику о некоме какву очекујемо. Када кажемо ирански филм, ми видимо сиромашно село и, ако није тако, то на неки начин злоупотреби наше стрпљење и наше виђење те кинематографије. Као што готово да не очекујемо из Казахстана урбану младалачку причу... Кад смо ми у питању, при том мислим ми са простора бивше Југославије, на Берлинском фестивалу су у последњи десетак-петнаест година добро пролазили филмови који су се искључиво бавили политичким актуелностима. То је оно што се од нас очекује. Био је филм Љубише Самарџића "Небеска удица" који говори о бомбардовању, хрватски филм "Свједоци" Винка Брешана, "Грбавица" – филм који је победио... то су филмови који се баве политичким темама, а тога у мом филму нема. |
 |
Нема буквално и директно, али суштински и те како има?
– Да, има у бекграунду, али се филм не бави тим политичким аспектом. и веома сам срећан што се на фестивалу у Берлину и на осталим фестивалима после пројекције није говорило о политици, већ о филму. Чак је један немачки новинар на конференцији за штампу рекао да се први пут после петнаест година о једном филму из Србије и са простора бивше Југославије у Берлину не говори као о филму који се бави политичком актуелности, већ се говори о естетици, говори се о глуми, режији, сценарију... То ми је био велики комплимент.
Као што вам је, претпостављам, велики комплимент и чињеница да у Америци постоји велико занимање за вас, посебно за снимање римејка вашег филма?
– У овом тренутку су чак три америчке компаније заинтересоване да купе права на римејк филма "Клопка", а пошто се ми у то не разумемо ("ми" је продуцентска кућа Срдана Голубовића "Баш Челик", прим. Р. С.), ангажовали смо једну агенцију из Лос Анђелеса која преговара у наше име. Иста агенција почиње и мене да заступа у Америци. Једна од те три понуде је по мом мишљењу веома занимљива, јер је реч о продуцентској кући која се искључиво бави радом филмова који су прављени као римејк по неком оригиналу. Што се мене тиче, цела ти прича ми је занимљива само утолико што мислим да би тај римејк бацио једно ново светло на оригинал и дао му много већи публицитет него што га сада има у САД. У тим понудама стоји и податак да би буџет римејка филма "Клопка" износио између 12 и 18 милиона ("Клопка" је коштала милион и двеста хиљада евра), што је у америчким оквирима средњи виши буџет. У односу на причу каква је "Клопка", то је веома, веома добар буџет, што значи да подразумева и ангажовање неких веома познатих глумаца.
Мене као редитеља римејк "Клопке" не занима и не значи да би ми они и понудили да ја то режирам. А и када би ми понудили, не бих је радио јер сам једном радио ту причу и не видим потребу да је радим два пута.
"Клопка" је филм у којем се и те како види ваш став спрам онога што се догађа у Србији последњих година. Како бисте дефинисали тај свој, условно да кажем, ипак, политички кредо?
 |
- Ако живите у Србији, а бавите се уметношћу, немогуће је да немате и политички став. Можда је то могуће у Норвешкој или Швајцарској, али у Србији је једноставно немогуће. Мој први филм, "Апсолутних сто", био је став. То је био крик, бес, у односу на време у којем смо живели. И једна младалачка енергија која се противила систему у којем смо живели. Мислим да је "Клопка" једна зрелија емоција, једно разочарање. Моје лично разочарење зато што шест и по година после петог октобра 2000. године ми не живимо боље у овој земљи, али не зато што нисмо богатији, већ зато што нисмо бољи људи. И то је највећа трагедија која нам се као друштву догодила, јер нисмо признали себи да смо чинили неке лоше ствари. Пут ка признању је пут ка катарзи, а пут кроз катарзу је пут унапред. |
Реформа друштва није само реформа социјално економског система, већ пре свега реформа моралних и суштинских вредности у једном друштву. Ако се то не догоди, друштво не може да иде напред. "Клопка" је моје велико разочарање због онога што се до данас није догодило у Србији и у том смислу мој филм је и мој политички став. Или, тачније речено, мој људски став. Нисам сигуран да напољу то виде баш на такав начин.
У "Холивуд рипортеру" је објављен списак десет најбољих филмова овогодишњег фестивала у Берлину међу којима је и ваш филм. То је створило прву слику у Америци о вама, тако да сада постоји велико занимање и за вас као редитеља?
– Не желим да имам превелика очекивања од тога, јер моја суштинска амбиција јесте да живим у Београду и да радим филмове у Србији. Мој сан је био одувек овде, а не у Америци. Иначе, почели су да ми стижу сценарији од једне веома познате продуцентске куће, можда и највеће у Америци. Шаље ми их и агенција коју сам ангажовао. Читам те сценарије који су веома добро професионално написани, али већина њих ме уопште не дотиче. Мислим да је управо тактика тих продуцената да ми шаљу најразличитије сценарије да би видели на шта ја реагујем. Трудим се да им искрено кажем шта мислим о тим сценаријима како би им што пре било јасно шта ме занима, а шта не. Читање сценарија и моји коментари на њих су управо врста упознавања са мном и са сензибилитетом који мене интересује. Зато ми и шаљу толико текстова, јер је то једини начин да се разумемо шта бих ја волео.
Иначе, о том свету не знам много, али знам да редитељи у тој индустрији нису звезде и ја бих у Америку евентуално отишао као редитељ који није прва лига, који нема Златну палму и нема репутацију награђиваног редитеља у Кану или Венецији... Ја сам њима занимљив зато што су у филмовима "Клопка" и "Апсолутних сто", који су сада видели, препознали један ауторски дух и, како су ми казали, то што беспрекорно владам филмским занатом. То њих, у ствари, највише занима. А немам никакву заблуду да моја позиција њима тамо нешто значи. Једино што та врста признања прија и човек не може да буде равнодушан. И без обзира на моју реченицу да желим да живим у Београду и радим филмове у Србији, постоји и чувена реченица Џона Ленона: "Живот се дешава и ако ми имамо и неке друге планове."
|
Срдан Голубовић и Небојша Глоговац |
Размишљате ли шта би, да је жив, рекао ваш отац Предраг Голубовић о вашем филму?
– О томе сам доста размишљао. Мислим да би био веома поносан. Јер, без обзира на све, мој филм показује људску зрелост и зрелост као уметника, и мислим да би он на то био веома поносан. Од тренутка када ми је отац умро, а тада сам имао 22 године, бежао сам од утицаја који је он имао на мене, што је потпуно природно, и покушавао сам да изградим свој сензибилитет и свој стил. Сада, како улазим у зрелије године, осећам да се на неки начин враћам утицају који сам примао од њега. То је нормалан процес да се природно враћаш утицају од којег си некада бежао. Следећи филм који припремам мислим да је још више враћање том утицају који је мој отац имао на мене. Природно је и нормално да је највише што сам научио, било од њега.
Значи ли то да нови филм радите по властитом сценарију?
– У овом тренутку то је још увек прављење структуре приче, односно синопсиса који се базира на истинитом догађају.
Из блиске или даље прошлости?
– Из релативно блиске прошлости. | 
