За редитеља Срдана Голубовића то значи да још увек црпи производе свог рада, али нема однос према свом филму и не може да говори о томе како га публика на фестивалима у иностранству доживљава:
– Кад прођу сви фестивали, а то је отприлике за годину дана, сешћу и још једном погледати филм и тек онда ћу, можда, имати ново виђење свог дела. Превише сам времена провео у свему томе да бих у овом тренутку имао жељу да га поново видим.
У овом тренутку су чак три америчке компаније заинтересоване да купе права на римејк филма "Клопка":
– Цела прича ми је занимљива само утолико што мислим да би тај римејк бацио једно ново светло на оригинал и дао му много већи публицитет него што га сада има у САД. У тим понудама стоји и податак да би буџет римејка филма "Клопка" износио између 12 и 18 милиона ("Клопка" је коштала милион и двеста хиљада евра), што је у америчким оквирима средњи виши буџет. У односу на причу каква је "Клопка", то је веома, веома добар буџет, што значи да подразумева и ангажовање неких веома познатих глумаца.
Од када нисте видели свој филм?
– Одавно. Нисам га гледао на премијери на ФЕСТ-у, нисам га гледао на фестивалу у Берлину... У ствари, последњи пут сам га гледао у лабораторији кад сам га завршио. Гледам делове, уђем у салу, видим парче и изађем.
Како та трагична прича о пропасти средње класе у нас и немоћ једне данашње грађанске породице да нађе двадесет шест хиљада евра за операцију свог болесног детета, делује на публику у иностранству?
– Мислим да су главна одлика и највећа снага филма у чињеници да је та прича универзална и самим тим препознатљива. Негде та операција на срцу кошта 26, негде 50, а негде 300.000 евра, али суштина те несреће је увек иста. Само патња мало другачије кошта. Оно што је у почетку био хендикеп филма – да је то остварење које Запад не очекује, јер није прича о нама онаква како они мисле да је исправно – сада се полако претвара у квалитет. "Клопка" није филм који на било који начин додворавањем покушава да освоји западну публику. Напротив. То је филм са сликом о нама која је њима на Западу непозната. За мене је то највећи комплимент.
Каква је слика о нама коју Запад очекује, или чак прижељкује у једном уметничком делу као што је филм?
|
– То вам је исто као што и ми имамо слику о некоме какву очекујемо. Када кажемо ирански филм, ми видимо сиромашно село и, ако није тако, то на неки начин злоупотреби наше стрпљење и наше виђење те кинематографије. Као што готово да не очекујемо из Казахстана урбану младалачку причу... Кад смо ми у питању, при том мислим ми са простора бивше Југославије, на Берлинском фестивалу су у последњи десетак-петнаест година добро пролазили филмови који су се искључиво бавили политичким актуелностима. То је оно што се од нас очекује. Био је филм Љубише Самарџића "Небеска удица" који говори о бомбардовању, хрватски филм "Свједоци" Винка Брешана, "Грбавица" – филм који је победио... то су филмови који се баве политичким темама, а тога у мом филму нема. |
 |
Нема буквално и директно, али суштински и те како има?
– Да, има у бекграунду, али се филм не бави тим политичким аспектом. и веома сам срећан што се на фестивалу у Берлину и на осталим фестивалима после пројекције није говорило о политици, већ о филму. Чак је један немачки новинар на конференцији за штампу рекао да се први пут после петнаест година о једном филму из Србије и са простора бивше Југославије у Берлину не говори као о филму који се бави политичком актуел | 
