Уметност је бескрајна божанствена слобода

Сликар Владимир Влада Величковић изабран је за члана француске Академије уметности 7. децембра 2005. године, на место које је припадало Бернару Бифеу, сликару егзистенцијалисти. Декретом Жака Ширака, избор је потврђен 31. јануара ове године.

Текст и фотографије: Александар Манић

Већ десетак година убеђују ме да приступим француској Академији уметности. Институција стара скоро четири века и ја у њој. Све те седе главе – па како је и моја поседела, нисам одолео последњем "нападу" чији ме је интензитет осигурао да ћу бити изабран. Морам да признам да не волим да губим. А, тицало се и угледа наше земље. Није нас било под куполом до сада, па ево и то се догодило - каже Влада Величковић, српски сликар и први Србин с титулом француског академика.

После студија архитектуре, Величковић се посветио сликарству, а убрзо, већ 1966. године, напустио је родни Београд и настанио се у Паризу. Његово стваралаштво, значајно за покрет фигуративне нарације, никога није оставило равнодушним. Покушај да проникне у тајну људске драме, одвео је Величковићево сликарство, изражајно и прецизно, ка обради једне велике теме – пролазности материјалног света. Људско тело, слабо и осуђено на нестајање, мучено је, разапињано, жртвовано и осуђено на физичку смрт. Поред успешне сликарске каријере, Влада Величковић је од 1983. до 2000. године био професор на париској Високој школи сликарства, изводећи бројне генерације младих уметника. "Боравак на париској сликарској академији био је за мене непрекидно богаћење. Радио сам пуном енергијом, нисам се штедео, био сам ангажован до краја, оставио сам им део себе и свог искуства. Сигуран сам да је моја порука остала дубоко урезана у сваком појединцу с којим сам био у додиру. За осамнаест година професоровања нисам имао ниједан неуспех на дипломским одбранама. Бескрајно ми недостају" – каже Влада о својим студентима на почетку разговора.

Ваше слике, налик хришћанским живописима, истовремено указују на људску снагу и слабост, физичку и моралну. Зашто на њима преовладава мрачна, земна страна човекових тежњи? - У питању је избор заснован на мом сензибилитету. Моје занимање за одређену тематику, кажете мрачну, земну, било је зацртано већ на самом почетку, давних педесетих. Храњен сам догађањима, информацијама и илустрацијама, сложеним и добро сачуваним у сећању, упамћеним до те мере да ми и данас представљају једну врсту подлоге на којој градим уз помоћ веома прецизних симбола. Прикази на вашим сликама понекад изгледају као да су преузети из уџбеника за судску медицину – без догађаја, само с последицама. Ви сте само сведок. Ко је судија?

- На самом почетку служио сам се документима те врсте, али много више онима који су пратили све могуће догађаје са трагичним последицама. Видно поље нам је преоптерећено свеприсутним ужасом, а свест и савест су на тешком, скоро непремостивом испиту. Сведок јесам, а и себе и вас позивам да будете судија. Не треба да се ослањамо на време које чини да се много тога заборави; а ни на историју, која се често заварава чињеницама које то нису. Као пример споменућу све оно што нам се догодило ових последњих година.

Историја се понавља   "Ова наша планета није с временом сазревала нити је за собом оставила прошлост. Нажалост, ништа се није променило. Историја се понавља. Човеку не треба много разлога да делује агресивно, рушилачки, геноцидно... Пола века сам се рвао с једном једином тематиком и свакодневне информације ми дају пуно право, а на известан начин и задатак. Осећам се дужним, можда и ангажованим, мада ту реч не волим, да издржим и не одступим. Увек помислим на Брехтове речи да се смеје само онај који не слуша дневне вести. Истовремено бих у помоћ позвао и Бретона који каже да ће уметност бити грчевита и драматична, или је неће бити. Како ствари стоје у овој нашој данашњици, биће још много тога да се саопшти савременицима и онима после нас."

У вашим делима нема загонетки и мистерија, него се осећа жеља да у духу посматрача оставите ожиљак. Да ли тиме постављате питања или дајете одговоре? Неопходан је дијалог између гледаоца и гледаног. Прихватање или одбијање тог дијалога једнако је важно. Индиферентност је поразна. Дубина остављеног ожиљка јесте мерило ефикасности онога што вам је понуђено да погледате. Независно да ли питање одбијете или прихватите, ожиљак постоји, мање или више болан. Неопходан је. Ја само покушавам, а не знам да ли и успевам, да прикажем шта је човек способан у свом лудилу, националистичком, фанатичном и религиозном, да учини истом том човеку. Значи, мој задатак и циљ је да постављам питања. На вама је да одговорите или бар покушате да одговорите. Живите и стварате четири деценије у земљи у којој нисте ни рођени, а ни одрасли. Како сте сачували сопствени идентитет и остали оно што јесте?

Једна средина, као што је ова, са свим оним што поседује – историјом, традицијом и митологијом, не прима вас ни лако, ни безболно. Ако она у вама не препозна извесну различитост, нешто ново, другачије, она покушава да вас упије и тражи од вас да ви упијете пружено и постанете, брже или спорије, потпуни део ње, њеног понашања, начина живота, обичаја, културе. Када постанете свесни те "опасности", морате се снабдети штитом који ће пропустити оно на шта пристајете, а одбити остало. Морате се исправити у једном непоколебљивом ставу, бранећи свој идентитет и интегритет, под условом да их имате. Морате веровати, без страха, у своју различитост. Она је ваше највеће богатство. Понекад је то повезано с тешкоћама, али не гради ли се једна личност баш на тешкоћама? Искушења су многобројна, сумња вас прогони и када установите да сте остали на ногама, задовољство је још веће.

Две деценије сте радили као професор на париској ликовној академији. Образујући младе, да ли сте им саветовали да се ускладе са својим временом или да стварају независно од друштвено-економских законитости ? - Саветовао сам им, пре свега, да буду своји, да ослушкују себе, да имају поверења у оно што раде, али и да сумњају у свој рад, да се суоче са неистомишљеницима, да граде интегритет који је у почетку једна крхка грађевина, кроз коју продувавају сви могући ветрови, тенденције и искушења. Из свега тога треба издвојити све што може да послужи у формирању и никада не напустити оно изворно, лично. Кад би уметност и креативност функционисали по друштвено-економским законитостима, па њих једноставно не би ни било! Уметност је, како је ја схватам и покушавам да је живим, бескрајна божанствена слобода. Треба је искористити потпуно, препустити јој се и отићи са вером, чак и веома скромном, да сте оставили мали траг онима који ће га препознати.

Постићи више са мањим   "Треба имати жељу, амбицију и мотивацију да уз с временом стечено искуство, доградите и надградите већ урађено, да коракнете напред, па чак и искорачите у непознато. Ликовни језик то омогућује. Безброј је примера и могућности. Ништа није поразније за једног аутора него да се дави и да вас дави истоветним садржајем и ликовним рукописом. Ја осећам да могу и да желим, за ово време што ми преостаје, да будем једноставнији, ефикаснији, да постигнем више са мањим, како је говорио чувени архитект Мис ван дер Рое. Свести дејство слике на оно што је битно, не расплињавајући се и не избегавајући суштину. Мењати се, еволуирати, у извесном континуитету, требало би да буде мотор свакога ко се бави овим послом."

Да ли данашње генерације студената уметности носе у себи стваралачки бес и жељу да се нешто докаже и заузме? - Без беса, амбиције и жеље не вреди се бавити овим послом. Он јесте авантура, пре свега вама неопходна. То је лавиринт у који улетите главом без обзира и једино од вас зависи да ли ћете наћи излаз. Рад је битна карика која може да покрене ту паклену стваралачку машину. Истовремено рачунајте на самоћу, јер сте ужасно и божанствено усамљени, са погледом упртим на свет, време и себе. Да ли су млади неангажовани јер немају веру у будућност или се превише брину за сопствену сигурност? - Вера у будућност пре свега је вера у самог себе. Ништа вам неће пасти са неба. Са својих десет прстију морате све урадити. Не треба веровати у чудо, случајности или у срећне звезде. Понекад се нешто од свега тога деси, али...

Рекли сте једном да није довољно бити сликар, него је потребно бити добар сликар. Како бисте посаветовали младе да успеју, да остану на ногама и постану "бесмртни"?

- Да, важно је бити добар сликар, али што више време пролази, чврсто верујем да треба бити и добар човек. Па ако је све тако, можда вас ни "бесмртност" неће мимоићи. Али овога пута се нећемо бавити метафизиком. Летимо спокојно Јатом!