Подземни бисер Србије

Потпећка пећина, спелеолошки и туристички драгуљ Србије налази се на 14 километара од Ужица, изнад села Потпећ, које је по њој и добило име.

Текст: Ивана Кладарин Панић
Фотографије: Милан Мелка

Невидљива с пута, Потпећка пећина је грандиозан споменик природе и најзначајнији спелеолошки локалитет западне Србије. Једна је од свега пет пећина у Србији уређених за туристичку посету.

Убраја се у пећине изворског типа. Њу су сачиниле воде река понорница које пониру у Дрезничкој котлини. Понорнице након подземног тока избијају из пећине и врела испред ње градећи реку Петницу која наставља пут дуг 1.200 метара до ушћа у реку Ђетињу.

Улаз у Потпећку пећину, један од највећих пећинских улаза на Балкану, плени својом монументалношћу. Џиновски портал у облику потковице, издубљен у кречњачкој литици, висок је педесет, а широк дванаест метара при дну и двадесет два метра при врху. Посетиоци могу видети 555 метара истражене и уређене пећине, а узлазно-силазно степениште броји више од 700 стрмих степеника.

Овај подземни бисер Србије је, по свом геолошком саставу, изграђен у средњетријарском кречњаку, који је беличасте боје, фине мозаичне структуре и карактерише га пукотинска порозност. Постоје два главна спрата пећинских канала: старији – горња пећина и млађи – доња пећина. Горњим делом је некада ишла река и правила водопад, док је доњи део био насељен. Када је тај зид између спратова урушен под теретом воде, река је потекла доњим делом, а људи су се уз окрутну свакодневну борбу са стенама преселили у горњи ниво. Због тешког приступа уз оштре и стрме литице, било је немогуће допремати храну и воду па су горњу пећину њени становници убрзо напустили.

Богатство пећинског накита спада у ред веома ретких у крашким пећинама. Потпећка пећина у својим дворанама и ходницима скрива фасцинантно благо – раскошне сталактитске фигуре носе називе "Јован Цвијић и спелеолози", "Калем", "Палма", "Снежана и седам патуљака", "Октопод"; бела сталагмитска провидна драперија носи назив "Невестински вео"; стуб висок 3,5 м зове се "Дон Кихот", а у пећини се налазе и "Сала макарона", "Змајева дворана"; "Пролаз слепих мишева"... Слепи мишеви су имали нарочито магијско дејство у старим народним веровањима. Постоји народно веровање да девојка може опчинити момка ако самеље крило слепог миша који борави у дубинама пећине, змијску кошуљицу и цвет оман који расте у близини пећине и ако, потом, дуне у свог изабраника, изговарајући бајалицу.

Осамдесетих година ужичка општина је обезбедила новац за уређење пешачких стаза и постављање расвете. Подаци из тог времена указују да је овај природни драгуљ годишње посећивало и до десет хиљада туриста.

У пећини постоје два археолошка локалитета, која још нису до краја истражена. Први, на самом улазу у пећинску дворану, открива живот људи у пећини кроз историју, а други, дубоко у њеној унутрашњости, интересантан је за проучавање старости земље.

Поред изузетно богатог и веома ретког накита, пронађени су докази да су у овој пећини још од неолита живели људи. Приликом истраживања пећине, пре тридесетак година, пронађено је обиље керамике, јеленски рогови, разно оруђе, оружје и други вредни докази, који су упућени на експертизу у Сарајево и никада нису враћени.

Није познато да су први становници обављали ритуалне обреде у пећинским тунелима, али чести посетиоци данас радо остављају "за срећу" ситан новац у необичном удубљењу на главном ходнику.

О овом споменику природе писао је 1893. један од најистакнутијих српских спелеолога и истраживача Јован Жујовић, али и чувени Јован Цвијић, по коме је и названа једна пећинска дворана. У новије време детаљно истраживање је понудио професор Раденко Лазаревић, означавајући Потпећку пећину као највреднији спелеолошки бисер западне Србије.

Средња годишња температура ваздуха у шпиљи износи 9,5 степени Целзијуса. Благотворност пећинске климе осећа се и у непосредној околини.

Сеоски туризам је веома развијен у овом крају. Река Петница, која напушта пећину, пуни рибњаке у којима мештани гаје пастрмке. Први рибњак у низу бројних и живописна кафана налази се на самом излазу из пећине. Пећински свод готово да наткриљује негован травњак, рибњаке и ресторан у етно стилу у коме је специјалитет, наравно, свежа пастрмка. Изузетна гостољубивост, здрава храна, лепе простране куће и бајковито окружење чине да Потпећ постаје све чешћи циљ многих туриста. А пећина изнад села има нарочитог удела у томе.