 Позоришна редитељка, песникиња и драматург Тања Мандић Ригонат један је од селектора 53. Стеријиног позорја, нашег најпрестижнијег позоришног фестивала, који се од 26. маја до 5. јуна одржава у Новом Саду. Овај ласкави, а због превртљиве позоришне чаршије често и незахвални задатак, добила је после десетак година рада у позоришту и двадесетак представа које је најчешће постављала у Атељеу 212, Југословенском драмском и Народном позоришту у Београду. У потоњем је 30. априла ове године, на сцeни "Раша Плаовић", премијерно изведен комад младог швајцарског писца Лукаса Барфуса "Сексуалне неурозе наших родитеља" са изванредном Вањом Ејдус у улози социјално необавештене Доре, а у Тањиној инвентивној режији.
Зашто сте изабрали овај наслов?
– Зато што мислим да је то јако добра драма, са добром темом и добром причом. Постављена је тако да ме је навела и да се бавим позоришном формом, а то волим да радим. Односно, волим експериментално, истраживачко позориште, желим да свака моја наредна представа буде померање у освајању тог позоришног језика у односу на оно што сам пре тога радила. Исто тако, волим позориште које ме привлачи путем емоција и интелекта, а не волим позориште у односу на које сам посматрачки супериорна и у којем је све на први поглед јасно, заправо позориште које је рециклажа већ виђеног, било на филму било у позоришту. Значи занима ме могућност формалног истраживања и изразито добра тема, прича која је вишезначна и метафорична.
Судећи по насловима које сте у последње време радили занимају вас савремене теме и проблеми данашњег друштва?
– Јесте. Ја себе као редитеља посматрам од времена када сам урадила "Лолиту", давне 96–97. године и од тада до данас се уочава линија мог интересовања. У том периоду режирала сам "Човека случајности", "Бергманову сонату", "Кисеоник, "Хитлер и Хитлер".... Последњих година сам нарочито била инспирисана савременом руском драмом као најзанимљивијом и најзначајнијом појавом у оквиру савремене европске драматургије. Руски млади писци на духовит и парадоксалан начин спајају велика морална питања која је поставио још роман 19. века руске књижевности, мислим пре свега на Достојевског, са истраживањем позоришног израза совјетске позоришне авангарде, мислим на Хармса и Ваведенског. У таквом једном споју, а у судару са руском реалношћу, добили смо драгоцену драматургију која је за мене нешто најзначајније што постоји на савременој европској сцени.
Којим се моралним проблемима данашњег друштва бави комад "Сексуалне неурозе наших родитеља"?
 – У овом комаду је веома наглашен сукоб између другачијег појединца и његове околине. Под лупом нашег проучавања су односи између мајке и кћерке, оца и мајке, оца и кћерке, односно начин на који функционише једна неуротична породица и механизми којим родитељи гуше аутентичност детета да би преко њега иживели нешто своје. Бавимо се појмовима љубави и еротске привлачности у данашњем свету нељубави. Јер ми не живимо у свету љубави и сексуалности него у порно свету и то на свим нивоима – политичком, културном, друштвеном... У данашњој цивилизацији љубав је одвојена од сексуалности. А сексуалност је у ствари читав један свемир који припада богу Еросу који је носилац животне енергије. Када то гасите, гасите саму идеју живота. Та врста еротског присутна је у развијању талента, у развијању особености, развијању другачијег. А бити личност заправо значи бити другачији, бити свој, а не прилагођен по неком конзументском моделу. То је била и тема "Кисеоника", а у блиској је в
| 
