Нетакнуте пешчане плаже, тиркизно море и бујне кишне шуме, и данас очаравају многобројне туристе из свих крајева света. У таквом идиличном окружењу, на месту где се некада завршавао чувени "Пут злата", налази се колонијални градић Парати, који плени својим архитектонским складом и романтичном атмосфером прохујалих времена.
"Vamo cavalo!", узвикну Жоао, мршави, тамнопути кочијаш и пуцну уздама по леђима погуреног коњића. Животиња се намах тргну и зачу се ритмички топот копита по калдрмом поплочаној улици. Удобно заваљена на задњем седишту кочије, упорно сам махала лепезом израђеном од перја тропских птица, покушавајући да бар мало ублажим жар подневног сунца. Пролазили смо поред барокних цркава и палата, у чијим су скривеним двориштима расле егзотичне биљке и редова дугачких, белих зграда са живо офарбаним прозорима и вратима. Жоао је непрестано показивао на стара здања и говорио о познатим људима и богатим трговцима који су ту живели. С времена на време би нас мимоишао покоји бициклиста, носећи корпе препуне свеже рибе, ракова и шкољки. Прошавши низ узаних уличица избисмо на обалу одакле се пружао најлепши поглед на панораму града. Сликар са штафелајем стрпљиво се трудио да овековечи барке које су се лагано љуљушкале на мирној површини мора. На суседној плажи, три босонога дечака пуштала су змаја који се високо вијорио на загасито плавом небу. Помислих да се налазим у неком другом времену, а асфалтна џунгла Сао Паола, који сам напустила претходне вечери учини ми се као ружан сан. Тако започе мој сусрет са Паратијем, једним од најшармантнијих градића на 7.500 km дугој обали Бразила.
Званично, град су основали португалски колонисти 1667. године, али његова историја почиње читав век раније и препуна је мистериозних прича о злату, гусарима, масонима и робовима. Пре доласка Португалаца ово узано парче обале, стешњено између планинског венца Сијера де Мар и залива Иља Гранде, насељавали су Индиоси из племена Гвајана. Они су читаву ову област називали Парати, што на језику Тупи значи "Река риба". Чак и данас, бразилски ципал (Mugil Brasiliensis) долази да се мрести у околним рекама које се уливају у залив Паратија.
За Парати кажу да је место на којем се сусрећу путеви копна и мора. Подигнут је на почетку стазе, коју су најпре утабали тапири још пре неких десетак хиљада година, а затим вековима користили Индиоси за прелаз преко практично несавладивог зида приморских планина о | 
