Читање града на води

Михајло Пантић, писац, књижевни критичар, професор на Филолошком факултету у Београду, добитник је овогодишње Награде града Београда за књижевност за књигу "Овога пута о болу" објављену 2007. у издању Стубова културе.

Текст: Вања Савић
Фотографије: Милан Мелка

Приче Михајла Пантића сврставају се у београдску прозну традицију, али се називају "новобеоградским". Не само због тога што се одвијају у становима, улазима бетонских зграда и широким осветљеним булеварима, мрачним заборављеним улицама и обалама града на левој обали Саве и њеном ушћу у Дунав, већ зато што у себи носе судбине и тајне Новобеограђана.

Награђена збирка зове се "Овога пута о болу". У свакој од дванаест прича доминира мотив бола, али свако дружење са њима доноси катарзу; прочишћење кроз читање редова о монотоним промишљањима и интимним успоменама испуњеним новобеоградском свакодневицом.

Приповедање Михајла Пантића у овој књизи "доживело је свој врхунац... надилазећи локалне оквире простора и времена", записао је жири за доделу овогодишње Награде града Београда за књижевност. Жиријем је председавао један од најцењенијих српских писаца и члан Српске Академије Наука, Драгослав Михаиловић, а награда је Михаилу Пантићу додељена 19. априла 2008. у Свечаној сали Скупштине града.

Још једно признање у Вашој готово три деценије дугој списатељској каријери, али, рекло би се, посебно, јер долази од града у ком живите…

– Онај кога Београд као свог становника уважи и награди, може рећи да је нешто у животу урадио. То није никаква идеализација, то је тако. Београд је, иначе, као и сваки други велики град, као и свако друго место на ком се по сили судбине живи, пун противречности. И као такав, врло је подстицајан за писање. Понекад мислим да можда уопште не бих писао да се нисам родио у њему.

Колико историја и свакодневица једног града, у овом случају Новог Београда, његова архитектура, ритам и географски положај, одређују живот његових становника?

– О томе углавном и пишем, покушавајући да за себе, полазећи од сопственог случаја, докучим одговор. Већ сам више пута написао да је трагички, али и радосни интензитет живота могућ свуда, па и на Новом Београду, само ми се ту, будући да у њему живим малтене од рођења, открива пуном снагом, у пуном облику. Нови Београд поравнава разлике, он укида хијерархије, претапа у њега донете навике, у њему нема елите, нити се у њему живот одвија по сценарију старијих градских средина. Он је град склопљен од више градова, динамичан, простран и прозрачан. У њему се, што сматрам срећним, осећам блажено анонимним. Све је то више него добра тема за писање, те судбине људи мени налик, судбине нехероичних хероја градске свакодневице. То нису нимало лаке, нимало једноставне драме, то је живот који нам је дат, са свим својим лудостима и мудростима.

Колико дуго је настајала збирка прича "Овога пута о болу", Ваша осма приповедачка књига?

– Четири године. Толико ми је, по правилу које сам нехотично усвојио, потребно да смислим о чему ћу писати. И толико ми треба да, живећи, у себи нађем подстицај и оправдање да напишем онолико тематски сродних прича колико је потребно за једну збирку.

Колики је ниво бола који сте морали превазићи као писац, да би свака од прича добила жељену структуру?

– Писање јесте облик прочишћења, понекад и анестезије. Али, о болу се не може писати док га подносите, бол не пати од форме, што би рекао један италијански песник. Бол мора бар мало да умине или да буде потиснут негде дубље, да би се о њему говорило. Јачина бола нема никакве везе са квалитетом приче, доживљена патња није никаква гаранција уметничке вредности. Али је, такође, истина да бол и патња подстичу приповедање. Имамо потребу да себи олакшамо тако што ћемо о томе говорити. Наравно, на уметнички обликован начин. Као и сви други људи, подносио сам бол од ове или од оне врсте и пожелео да то књижевно промислим. То је јасан и јак подстицај.

У једној од прича ваш приповедач напустио је Нови Београд и отпутовао на једнодневно путовање ка неком медитеранском острву, у потрази за причом. Је ли барем он успео да побегне од бола?

– Како гласи она стара изрека: "нужно је пловити, а живети баш и не". Путовање је добар начин да се одмакнемо од себе, да бисмо се видели другим очима, у другом амбијенту. Путовање је и начин да се сретнемо са самим собом, али и са другима, да разумемо узрок бола и да се прочистимо. Али, рационализација бола не смањује бол. Напротив, рекао бих да нас води још туробнијем закључку да разум не поништава бол, него га понекад и појачава, нарочито кад се сусретнемо са апсурдом, са безразложношћу и нехотичним наношењем бола. О томе размишља тај мој јунак, а помаже ми да и ја сам о томе мислим. Јер је и живот врста путовања кроз бол, од станице до станице бола, од мање до веће трауме. И, што је најтеже од свега, углавном то и памтимо.

Понекад, као у причи "Украј ватре", нарацији дајете форму дневничког записа, а некада, као у причи "Три", поигравате се са свезнајућим приповедачем. Стално мењате начин на који причате причу. Да ли савремени српски писци следе идеју да читаоцу све треба приказати на длану?

– Савремена проза се разликује од традиционалне. Та разлика понекад изазива тешкоће код читалаца који нису спремни да мењају навике. Као млад писац више сам експериментисао формом, али ефекат тог експеримента није био бог зна какав. Понеком би се то и допало, и на томе би се све и завршило. Онда сам почео да пишем чвршће и конкретније постављене приче, тежећи да оне личе на стварни или барем на неки могући живот, и читаоци су почели да се одазивају, да се препознају. Ако циљ писања постоји, он је управо у томе, да речи које изговарате истински одјекну у другом, да их неко прими као своје мисли. Али, нисам престао да се играм. Сваку нову причу пишем као да је прва, као да пре ње нисам написао ни једну једину реч. Не питајте ме откуд ми то, једноставно, тако се догодило и тако мора бити.

Људи све мање читају. Нови медији преузели су улогу уметности у креирању колективне културе и начина размишљања. Има ли места за писану реч или се све свело на гледање филмова са срећним завршетком?

– На срећу, читалаца ипак има. Некако опстају, јер оно што се добија из књижевности не може се добити ни на један други начин. Нови медији једу наше време, али читање и даље остаје једна од најсабранијих и најсмисленијих човекових радњи.

Колико има аутобиографског у Вашим причама? Колико је непосредно животно искуство важно за Ваше писање, а колико за писање уопште?

– Сваки писац је прича за себе. Неко пише да би уобличио сопствено искуство, да би га упоредио и поделио са неким себи блиским или сличним, да би рекао нешто за шта мисли да је важно другим људима. Неко пише да би убегао од свакидашњице, да би је превазишао, да би се разликовао, да би важио у некој заједници, да би се потврдио и остварио. Ја пишем зато што ничег другог нисам успео да се сетим, пишем да бих осмислио сопствени живот, да бих се ослободио. Искуство ми је ту свакако важно. У ствари, што сам старији, све ми је важније. Могао бих рећи да у причама изнова измишљам оно што сам на овај или онај начин проживео, дајем му нову форму, која са стварно доживљеним и јесте и није у непосредној вези. Искуство је битно, јер се однекуд мора кренути. Крај је ионако неизвестан, писање је за мене право тек уколико не престаје да ме изненађује.

У књизи "Овога пута о болу" наводите, као мото, стих Милана Младеновића: "Ти си сав мој бол". Да ли је то случајност?

– Наравно да није. У књижевности нема случајности. Једна од особина добре приче или песме управо је у томе што успева да повеже удаљене појмове, и да тако образује неко виђење живота. Све је повезано на овај или на онај начин. У тај језгровити Миланов стих стало је понешто од онога о чему у књизи приповедам. Рецимо, о томе како љубав зна понекад да буде извориште бола, који узме цело човеково биће. Што већа љубав, већа је и бол. То је тешка истина. У "Екатерини Великој” свирали су, иначе, људи из моје генерације, и та музика ми је и по томе блиска. Једну реченицу Маргите Стефановић узео сам за мото "Новобеоградских прича".

У међуљудским односима највећи је "страх од остављања", а најјача "жеља за припадањем". Је ли то због усамљености или нечег другог? У новој збирци додали сте свом стваралаштву нови квалитет, свест о истрошености људског бића. Исто тако, записали сте да су "само неостварене љубави трајне". Да ли онда уопште има љубави на свету?

– Да љубави нема, требало би је измислити. Јер се једино у љубави човек јавља у пуноћи сопственог постојања, ослобођен таштине. Бол немања љубави нас разједа и троши, чини од нас оно што не желимо да будемо, несрећни и себи непознати. Љубав је постојање у другом, кроз другог и са другим. Љубав укида самоћу. А жеља да неком припадамо, да волимо и да будемо вољени, најприроднија је од свих људских жеља.

Михајло Пантић рођен је 1957. у Београду. Поред више књига критика студија, есеја и антологија објавио је и збирке прича: "Хроника собе" (1984), награда "Седам секретара СКОЈ-а", "Вондер у Берлину" (1987), "Песници, писци и остала менажерија" (1992), "Не могу да се сетим једне реченице" (1993), награда Издавачког предузећа "Октоих" 2000, "Новобеоградске приче" (1994), награда листа "Борба" за књигу године, "Седми дан кошаве”, награда "Бранко Ћопић" 1999, "Јутро после – изабране и нове приче" (2001), "Ако је то љубав", Андрићева награда, награда "Карољ Сирмаи", Златни бестселер 2003, "Све приче Михајла Пантића I-IV", (2007), "Овога пута о болу", награда града Београда за књижевност и преводну књижевност 2008. Приче су му превођене на двадесетак језика и заступљене у српским и светским антологијама.