 Приче Михајла Пантића сврставају се у београдску прозну традицију, али се називају "новобеоградским". Не само због тога што се одвијају у становима, улазима бетонских зграда и широким осветљеним булеварима, мрачним заборављеним улицама и обалама града на левој обали Саве и њеном ушћу у Дунав, већ зато што у себи носе судбине и тајне Новобеограђана.
Награђена збирка зове се "Овога пута о болу". У свакој од дванаест прича доминира мотив бола, али свако дружење са њима доноси катарзу; прочишћење кроз читање редова о монотоним промишљањима и интимним успоменама испуњеним новобеоградском свакодневицом.
Приповедање Михајла Пантића у овој књизи "доживело је свој врхунац... надилазећи локалне оквире простора и времена", записао је жири за доделу овогодишње Награде града Београда за књижевност. Жиријем је председавао један од најцењенијих српских писаца и члан Српске Академије Наука, Драгослав Михаиловић, а награда је Михаилу Пантићу додељена 19. априла 2008. у Свечаној сали Скупштине града.
Још једно признање у Вашој готово три деценије дугој списатељској каријери, али, рекло би се, посебно, јер долази од града у ком живите…
– Онај кога Београд као свог становника уважи и награди, може рећи да је нешто у животу урадио. То није никаква идеализација, то је тако. Београд је, иначе, као и сваки други велики град, као и свако друго место на ком се по сили судбине живи, пун противречности. И као такав, врло је подстицајан за писање. Понекад мислим да можда уопште не бих писао да се нисам родио у њему.
Колико историја и свакодневица једног града, у овом случају Новог Београда, његова архитектура, ритам и географски положај, одређују живот његових становника?
– О томе углавном и пишем, покушавајући да за себе, полазећи од сопственог случаја, докучим одговор. Већ сам више пута написао да је трагички, али и радосни интензитет живота могућ свуда, па и на Новом Београду, само ми се ту, будући да у њему живим малтене од рођења, открива пуном снагом, у пуном облику. Нови Београд поравнава разлике, он укида хијерархије, претапа у њега донете навике, у њему нема елите, нити се у њему живот одвија по сценарију старијих градских средина. Он је град склопљен од више градова, динамичан, простран и прозрачан. У њему се, што сматрам срећним, осећам блажено анонимним. Све је то више него добра тема за писање, те судбине људи мени налик, судбине нехероичних хероја градске свакодневице. То нису нимало лаке, нимало једноставне драме, то је живот који нам је дат, са свим својим лудостима и мудростима.
Колико дуго је настајала збирка прича "Овога пута о болу", Ваша осма приповедачка књига?
– Четири године. Толико ми је, по правилу које сам нехотично усвојио, потребно да смислим о чему ћу писати. И толико ми треба да, живећи, у себи нађем подстицај и оправдање да напишем онолико тематски сродних прича колико је потребно за једну збирку.
Колики је ниво бола који сте морали превазићи као писац, да би свака од прича добила жељену структуру?
– Писање јесте облик прочишћења, понекад и анестезије. Али, о болу се не може писати док га подносите, бол не пати од форме, што би рекао један италијански песник. Бол мора бар мало да умине или да буде потиснут негде дубље, да би се о њему говорило. Јачина бола нема никакве везе са квалитетом приче, доживљена патња није никаква гаранција уметничке вредности. Али је, такође, истина да бол и патња подстичу приповедање. Имамо потребу да себи олакшамо тако што ћемо о томе говорити. Наравно, на уметнички обликован начин. Као и сви други људи, подносио сам бол од ове или од оне врсте и пожелео да то књижевно промислим. То је јасан и јак подстицај.
 У једној од прича ваш
| 
