Уметност је вредна само ако има карактер и ако се не поводи за оним што се од ње очекује. Сликајући, ја се чувам од свих утицаја, и трагам за оним што волим. Трудим се да користим интуитивну интелигенцију и да не будем жртва околности које могу да ме ометају у тражењу саме себе, каже Јармила Вешовић, позната српска и црногорска сликарка.
 |
Рођена на Цетињу и школована у Београду, Јармила је постдипломске студије сликарства наставила у Паризу као стипендиста француске владе. Настанивши се у Француској, она је своје стваралаштво усмерила ка врло специфичним лирским медитацијама. Спојивши своју медитеранску културу, византијско наслеђе и савремени израз, она ствара нове светове у непрекидном кретању. |
Јармилин сликарски рукопис је мешавина ваздушасте и фине калиграфије, налик паучини, и снажних потеза пуних енергије. Употребљавајући материју и разломљену светлост, она слаже планове, таложи текстуре и преплиће густе нити бојене материје. Згушњавање боје и материје није само потреба за одређеним композиционим средиштем, него и психолошким. "Рукопис је веома важан за уметника. Он мора да припада времену и да на неки начин буде одсјај друштва, али и да задржи нешто лично. Волим да моје слике буду нека врста интиме, затвореног света. Свака од њих има четири стране света, небо и земљу, координате у којима се одвија унутрашњи свет и доживљај. Тај затворени свет је за мене једно парче космоса коме стремим. Иначе, слика која не носи у себи лични доживљај јесте као песма без поезије."
|
|
Избегавајући једнозначност, Јармила се труди да сваки елемент који учествује у изградњи њене слике, поседује више ослонаца. На пример, златна боја која се често појављује на њеним платнима њен је лични симбол који асоцира на злато са икона. Истовремено, злато са икона указује на њено духовно и уметничко наслеђе, али и на њено дугогодишње искуство у рестаурацији средњовековне уметности. "Мој приступ раду је врло рационална и конструисана архитектура, не само емоцијама већ и једном врстом фигурације, структуре и материје која одише искуством стеченим при рестаурацији наших фрески и икона. Та технологија је дала нови звук мојим сликама. Трудим се да свака слика у себи садржи треперење и светлосни простор дефинисан архитектуром и геометријом."
| Јармилине слике наликују ониричким пејзажима у којима се мешају природни елементи, микрокозам и макрокосмос. Имена циклуса јасно говоре о њеним опредељењима: "Велики тераријум", "Акваријум", "Музичке кутије", "Предели", "Анђеоски трагови"... Гледајући њен уметнички свет, може се поставити питање – где је човек? "Моје сликарство се управо обраћа човеку који гледа слике и људској души, најнепроученијем делу човека. Човек је најважнији део космоса, људска душа је највећа тајна, а ја покушавам да успоставим односе између различитих елемената. Као што рече један астролог – научник је уметник који разрешава тајну нових односа у природи. Можда је уметничка креација баш у томе да се пронађу нови односи између материја." |
 | Тражећи нове односе, Јармила Вешовић је стигла и до поезије. Њена прва збирка "L'Ombre d'heures secretes" ("Сенка тајних часова") објављена 2001. године на француском језику, изненадила је многе познаваоце њеног ликовног стваралаштва. "Писање поезије пошло је од наслова слика за које ми је муж рекао да су као песме. Охрабрио ме је да пишем, јер моји стихови лепо звуче, а на интернету је уз моје слике поставио и моје прве поеме. Занимљиво је да је публика више реаговала на песме, него на слике."
|
| Одбијање компромиса је морална, интелектуална и стваралачка обавеза сваког уметника. Но, тако може да се изгуби наклоност широке публике и клијентеле. Непредвидљивост која окружује сликара понекад може да делује застрашујуће, али може и да постане снажан покретач. "Сликарски живот је тежак и доноси мноштво непредвиђених околности. У другим пословима, када је неко опробан, лекар на пример, нико му не каже шта и како да ради. Сликарима се, међутим, непрекидно одређује – жири бира, жири одбија... Потом, нова времена доносе нове технологије и нову врсту изражавања. Неки сматрају да су савремене тенденције много боље од наслеђа, али, оно што ми данас сматрамо наслеђем, то је некада било модерно. Тако су данашње нове технологије пролазне и из њих треба узети оно што снажи човека, што га чини садржајнијим и лепшим. Андреа Соларио, ренесансни сликар, написао је да је лепота управо у промени."
|
Колорит као крвна слика
"Ренесансни сфумато је колорит емоционалне вредности, што не значи да извођење "сфумата" није била рационална акција. Између рација и емоција треба да постоји равнотежа. Да би осмислили оно што знамо и познајемо, треба да га трансформишемо емоцијама. Кјеркегор је говорио да постоји емоционална интелигенција, која је можда најснажнија и која даје најлепше поимање живота. Зато сматрам да су моје слике одређене животом којим живим и да је њихов колорит моја крвна слика. Ја нисам одабрала мој колорит, него је он одабрао мене, као ехо прве љубави, првих утисака и детињства. Понекад помислим да светлост коју тражимо није она коју видимо, него она с којом смо рођени." |
ЈЕДАН ЦРТЕЖ ВАН ГОГА
У ишчекивању да један бол
упали средиште света
ја сам у твом наручју
и смрт је алеја кипариса између нас
кућа ништавила
добија тај бесповратни облик
излазеће сунце кваси усне
у цртежу,
судија украса
дах, силни талас.
Јармила Вешовић,
"L'Ombre d'heures secretes", 2001 |
