| Ову престижну награду која је установљена 1998. године са циљем да подржи развој политичког позоришта у свету, примила су многа славна имена светске театарске сцене попут Лори Андерсон, Боба Вилсона, Јозефа Чајкина, трупа "Ел театро Кампесино", и чувени "Ливинг театар".
Какав је осећај добити овако значајно признање и наћи се раме уз раме са драмским уметницима који су обележили театар ХХ века, питамо редитељке Дијану Милошевић и Јадранку Анђелић:
– Уметници који су пре нас добили ову награду јесу људи који су и нас инспирисали у раду, и заиста је велика част наћи се с њима у друштву. С друге стране, надамо се да ће ова награда провоцирати одговорне институције у нашем граду да размисле о важности постојања нашег театра и помоћи нам да коначно решимо проблем нашег простора за рад на дужи период. |
Прича о чају
(Фото: Ђорђе Томић) |
|
Дијана Милошевић
(Фото: Д. Димитријевић) |
Јадранка Анђелић
(Фото: Д. Димитријевић) |
Обе сте завршиле Факултет драмских уметности, високу институционалну образовну уметничку академију. Због чега сте основале сопствену позоришну трупу коју сте назвале "истраживачка лабораторија"?
– Из потребе за константним уметничким и личним развојем који би трајао током нашег целог живота. Такође из потребе за креирањем простора утопије или активног сна који би делили са другим људима. Из врло конкретне потребе да не зависимо од диктата тржишта, дневне политике и великих кућа које су заборавиле да је уметност "света" као што је рекао чувени Гротовски, и да без уметника друштво не може да опстане. У основи један од најважнијих разлога креирања нашег театра, Центра за позоришна истраживање, било је омогућити нама и нашим колегама ВРЕМЕ за стварање, саморазвој, преиспитивања себе и друштва у којем живимо.
По чему се ваш театар разликује од других професионалних позоришта у Београду?
– Наш театар се базира на константном развијању вештина. Глумачких и редитељских, као и на истраживачком раду који подразумева темељан приступ темама којима се бавимо, где користимо материјале из различитих области и извора. Наш рад се не завршава или не почиње искључиво радом на представи, већ је то константан процес, чији је један од најважнијих резултата представа, али свакако то није једини резултат. Наш театар реагује на време и простор у којем живимо и радимо. Због тога је то ангажовани театар, који има живу комуникацију са временом у којем настаје. Он носи велику одговорност. Сматрамо да уметници морају да буду свесни времена у којем живе и своје одговорности у односу на време. Да морају да се изборе за глас који ће се чути. У том смислу наш театар је и политички. али не дневнополитички, памфлетски, већ театар који се бави узроцима и последицама. Он отвара и поставља међу осталим и веома незгодна питања. Наш театар разликује се од осталих, институционалних, по врсти посвећености.
| Ми у њега заиста уграђујемо свој живот и реализујемо независна мишљења за разлику од институционалних позоришта где уметничко мишљење често бива корумпирано због различитих интереса.Сматрамо да припадамо традицији савременог театра који је започео Станиславски, а затим наставили авангардни уметници ХХ века, Мејерхољд, европска авангарда, немачки експресионисти. Пресудни утицај на нас оставио је Гротовски, а иницирао нас је "Один Театар" и рад Еуђенија Барбе. |
Трагачи
(Фото: Бранко Брандајс) |
Да ли сте наступали у иностранству на међународним фестивалима или пројектима са сличним трупама и како вас је примила страна публика и критика?
– Радили смо неколико копродукција са театром "7 Stages" из Атланте и Театром Номад из Шпаније. Критике које смо добили су заиста сјајне. Управо нам је стигла критика из Њу Орлеанса из листа "The Time Picayune" где наводе да би "фестивал био вредан и само због могућности да се доживи дубоко потресна 'Прича о чају' Дах Театра". О нама је пуно писано и код нас и у иностранству. Прикази наших представа излазили су и у угледном "Њујорк тајмсу", британском "Тајмсу", многим другим дневним новинама, стручним часописима из области театра, а можемо да се похвалимо де је неколико дипломских и магистарских радова урађено на тему Дах Театра.
Поред гостовања у нашој земљи, наступали смо на многим фестивалима. држали радионице и предавања у иностранству: у Аустралији, Бразилу, Бугарској, Црној Гори, Филипинима, Грчкој, Данској, Италији, Словенији, Босни и Херцеговини, Мађарској, Македонији, Монголији, Мароку, Новом Зеланду, Немачкој. Норвешкој, Пољској, Румунији, Русији, САД, Шпанији, Сингапуру, Шведској, Великој Британији.
|
Свечаност доделе награда
у Њујорку |
Посебно нам је било драго гостовање у "Ла МаМа", легендарном театру у Њујорку 2006. године са представом "Трагачи" која је добила добре критике. Гостовања су за нас могућност упознавања са другим културама. Представе често играмо на више језика и због тога оне одлично комуницирају са публиком из целога света. Критика истиче моћ наших слика које стварају глумци својим акцијама које снажно делују и ван домена језика. |
Колико су ваше представе разумљиве гледаоцу који је навикао да призоре са сцене гледа са дистанце? Да ли га својом игром увлачите да сам постане актер, и на који начин?
– Наше представе траже ангажованог гледаоца, који активно учествује својим размишљањем и емоцијама. За нас је важно да многи гледаоци гледају наше представе срцем, у шта смо се уверили безброј пута. Многи гледаоци долазе поново да гледају исту представу, и за нас је то велики комплимент, али такође и доказ да наше представе имају пуно слојева и да је гледалац тај који такође учитава своја значења и прави своју монтажу. Ми волимо да су нам гледаоци близу, пошто на тај начин заправо делују најстарији принципи и магија позоришне игре, а то је глумац – приповедач – шаман, и око њега у кругу гледаоци тј. саучесници. У нашим представама тело преноси пуно информација, не само покретом и гласом већ и унутрашњим процесом који је скривен, али и енергијом коју емитује кроз игру. У мањем простору и блискошћу са гледаоцем то се боље осећа и брже допире до гледаоца.
|
Мапе забрањеног
памћења |
Плес са тамом
(Фото: Антонела Диана) |
Колико театар данас, пре свега ваш начин уметничког израза, може политички деловати на свест посматрача и да ли је у стању нешто да промени?
– Ми увек говоримо да театар има моћ да пре свега утиче на личну промену оних који га раде. Он такође има моћ да осветли једну тему или феномен из више углова. Има моћ исцељења, трансформације и на тај начин је убојито средство и за политичке промене. Наш театар не нуди лаке одговоре, често поставља тзв. незгодна питања, узнемирава и на тај начин подстиче неопходне процесе суочавања, памћења, преиспитивања. Видела сам људе у публици, који не деле наше политичке ставове, како излазе другачији, помиренији, после тог чина бдења на крају представе. За време НАТО агресије 1999. године ми смо се питали шта је смисао театра у том тренутку? Шта театар може да учини? Шта уметност може да учини? Може да присуством глумца на сцени да пример духовног, освешћеног бића, да пружи енергију живота која превазилази страх, које се манифестује у телу које игра, и може да уметношћу театра покаже оно што је неуништиво. Може да снажно делује на публику и без политичког притиска, пропаганде и бомби. Може да одговори на духовну потребу људи да схвате моменат у којем живе, да освесте страх, бес, бол и патњу. Може да подсети на патње других сада, пре и после нас.
Континуитет трајања и аутори "Дах Театра"
"Трајемо шеснаест година и извели смо 23 премијере до сада. Основали смо Дах Театар 1991. год. Дах Театар је 1993. године прерастао у Центар за позоришно истраживање. Од 2003. године у оквиру Центра делује "Дах Театар трупа", "Јадранка Анђелић Пројекат". програми за младе и Интернационална школа. У трупи раде глумице Маја Митић, Сања Крсмановић-Тасић, Александра Јелић и Југослав Хаџић. Наши стални незаменљиви сарадници су Неша Париповић, наш познати концептуални уметник као и музичари Небојша Игњатовић и Александра Дамњановић" | |
