|
Непрегледно пространство војвођанске равнице некада је било испарцелисано на салаше, богата сеоска газдинства која су имала све: поља жита и кукуруза, главну зграду за становање, гостинску кућу и посебне одаје за послугу, помоћне просторије, пушницу за месо, складиште, корале, амбаре, стаје, свињце и кокошињце... Одавно се, нажалост, ни у једном више не види дим из оџака и не чује шкрипа ђерма на бунару. Од свега што је преостало најснажнија је носталгија старијих и нада млађих да све опет може бити као пре, још лепше, функционалније и профитабилније.
Данас, после дуге паузе, у светлу пропагирања "нових" еколошких вредности сведоци смо својеврсне ренесансе салаша. |
 |
Сада су то салаш-ресторани и салаш-мотели са струјом и текућом водом, али и природом која стрпљиво чека да поново буде откривена. С друге стране, војвођанска сеоска туристичка понуда отвара гостинске собе старих паорских домаћинстава са старинским комадима намештаја, мирисом дуња и чисте постељине.
Реч салаш потиче од мађарске речи "szallas" (смештај, нашки). У западним земљама зову га ранч. Код нас - пољско имање с кућом и економским зградама. Све исто, само без ђерма. И душе (па га олујне кише однесу, јер нема шта за земљу да га држи).
На самом почетку настајања, половином 19. века, то су била импровизована привредна станишта сточара. Касније, преласком на ратарство, салаши су се 'претварали' у куће, сличне онима које су се градиле у селима. Првобитно, салаши су били летња станишта сељака, док су временом поједини постајали стално насељени. Даљим развојем, на многим местима долази до груписања салаша у низу, те настају шорови, групе, па чак и села. Ипак, земљорадници постају све мобилнији, нарочито откако је трактор ушао у употребу на селу, те због тога настаје потреба за поседовањем летњих станишта на њивама. То је један од разлога масовног напуштања салаша.
Настанак салаша у Војводини задире у време када су овај простор насељавали граничари на рубу Аустроугарског царства. У 15. веку салашарске пустаре напустили су угарски племићи спасавајући се од турског надирања, те су касније у 17. веку салаше добијали досељени Срби као награду за војне заслуге. Ипак, салаши највише почињу да се граде непосредно након Мајске скупштине 1848. године и настанка српских револуционарних покрета. С револуционарним покретом, наиме, јавља се тежња сељака да живи на својој земљи и да подстиче развитак привреде. И друго, замисао сељака је била да станују што даље од велепоседника и жупанијске власти.
|
|
У то време салаши су обично подизани на крају земље салашара, према друму и "ленији". Ако је било више земље у комаду, салаш се налазио на средини имања, поред путева, увучен од друма до 400 метара, ради заштите од непознатих 'гостију'. Касније, раздаљина од друма смањила се на око 100 метара.
У већини случајева салаше су подизали по једна фамилија и то један поред другог. С временом, салаш се или куповао заједно с поседом, или подизао на новокупљеном имању. Због тога за последицу имамо да се на више места јављају групе салаша с власницима истог презимена.
Уобичајен салаш имао је велику собу, пространу кухињу и шпајз. Иза кухиње, под истим кровом, обично се налази штала за коње и говеда.
Вода, као услов за опстанак људи и стоке на салашу, вадила се искључиво из копаних бунара. |
Налазили су се углавном на средини дворишта, дубине од 8 до 10 метара и пречника два метра. За извлачење велике количине воде користио се систем ђерма, док се крупна стока напајала из валова изграђеног уз бунар.
Код свих салаша, жита су се смештала на таван, а кукуруз у котаркама испод којих су били живинарник и/или свињац. Штала је углавном прављена од набоја, с таваном, и била је покривена црепом. Ограда дворишта, као и тора, изграђена је од прућа. У дворишту се садило воће и винова лоза, а у делу дворишта које је служило за испашу, сађени су дуд и багрем – дуд за ракију а багрем за огрев.
|
После Другог светског рата, у име индустријализације, извршене национализације и експропријације, спроведене комасације, срушено је на хиљаде салаша у Војводини. Рушењем салаша рушен је не само традиционалан начин живота него и праве мале фабрике хране, јер је свако такво домаћинство могло да храни бар педесетак градских породица. Нестало је деце, позатваране су школе...
Ова аутентична сеоска домаћинства сада поново оживљавају у Војводини, у чијој туристичкој понуди данас има више места на којима се може уживати у специфичном амбијенту и народној кухињи, чија је трпеза најукуснија када се понуди уз звуке тамбурица и шаролик фолклорни сплет игара. У реконструкцију салаша уложен је велики труд и власници су се углавном трудили да што верније дочарају њихов некадашњи изглед. |
|
На том плану највише је урађено на "Салашу 84", петнаестак километара од Новог Сада, власништву Димчета Кулевског који га је реконструисао пре четири године направивши од њега луксузан туристичко угоститељски објекат. О каквом је објекту реч најбоље показује податак да је награђен Златним туристичким срцем, титулом Бизнис партнер СЦГ, а званично је проглашен за једно од десет најлепших места у Србији.
На простору од око 970 квадратних метара изграђен је ресторан и два апартмана. Поред тога, салаш тренутно поседује и језеро с рибњаком, мини зоо-врт, терене за мали фудбал, бадминтон и бичволеј, а од осталих туристичких атрактивности које се нуде посетиоцима, ту су јахање атаром, вожња картингом на картинг-стази, вожња чезама, као и моторним или запрежним санкама. Капацитет ресторана је 160 гостију унутра и исто толико на тераси која је опремљена на старински, војвођански начин. У истом духу рађени су и апартмани. Материјали који су коришћени у изградњи су дрво, трска и цигла. За грејање свих објеката користе се искључиво каљеве пећи старе од 104 до 173 године. Кухиња, урађена такође у војвођанском стилу, са старом пећи за припремање хране, нуди искључиво традиционална војвођанска јела. Ту је и камин сала. У "баџама" ресторана – само небо, равница без краја, силоси и црквени торањ. На десетак метара одатле "мала кућа" како засад домаћини зову објект у којем су смештена и потпуно опремљена два апартмана, сачињена од спаваће собе, купатила и мањег салона. У собама – дрвени под што шкрипи под ногама, дрвени плакари, "старе" крпаре, кревети дрвене конструкције, осмоделни романтични прозори са завесама и каљеве пећи на дрва. За описивање онога што се пружа напољу требало би у помоћ позвати неког старог, рецимо руског, романсијера. Језеро неправилног облика, приближних димензија 130 м са 40 м, које је богато шаранима, сомовима и осталом рибом. Уз обалу чамац, а на средини језера – острво са лабудовима. У наставку ресторана, старом капијом одељено, неколико помоћних објеката за складиштење сламе, шапурика, дрва и свега што један салаш треба да има. А ту су и коњушница, кокошарник, обори за свиње, који из разумљивих разлога нису у функцији. Да све остане чисто и беспрекорно, како заиста и јесте - около трава испресецана црвеним цигланим стазама, а поред цвеће и воћњак. Комплекс се снабдева струјом из агрегата дубоко укопаног у земљу, а вода се добија са два извора дубока по 35 метара.
Но, иако их има на десетине, треба поменути још неколико веома репрезентативних и високог сеоског туризма достојних туристичких објеката: "Салаш 137" на Ченеју, "Катић салаш" код Сенте, "Габрић салаши" на Палићу, "Чика Николин салаш" у Нарадину, салаш "Врбић" код Бачке Паланке...
Речју – салаши поново постају стварност Војводине, туристичка мека и атракција коју треба походити!
|
