Михаило Мерћеп (1864–1937), свестрани спортиста, светски путник и авантуриста; интелигентан, окретан, предузимљив и успешан пословни човек; глава многобројне породице, на самом је челу листе пионира авијације са простора овог дела Европе.

Текст: Јово Симишић
Фотографије љубазношћу Музеја ваздухопловства у Београду

Михаило Мерћеп, Србин по националности, пореклом из Билећа у Херцеговини, живео је у Загребу, у Хрватској, која је као и већина јужнословенских земаља на крају 19. и почетком 20. века била у саставу Аустроугарске монархије. Имао је фотографску радњу и за оно доба праву реткост: путнички аутомобил.

Све је почело од бицикла, за који се рано заинтересовао и као такмичар учествовао у неколико међународних бициклистичких трка. Остаће запамћен његов несвакидашњи подухват: у 29. години живота (1893) упутио се бициклом – у Америку, где, по свему судећи, и почиње његово интересовање за летењем. Сава Микић у првој, обимној "Историји југословенског ваздухопловства", објављеној 1933. године, пише да је Мерћеп након повратка из Америке (1897) са одушевљењем пратио развитак авијатике и разумљиво је да се, као свестрани спортиста који је познавао све врсте возила, бацио у наручје авијације. Имао је богату литературу и доста добро је познавао тадашње врсте мотора и био је стручно упућен у њихово функционисање.

У свет авијације, Мерћеп на велика врата улази пред половином 1910. године након сусрета са тада већ искусним конструкторима и градитељима авиона, браћом Едвардом и Јошком Русјаном из Словенске Горице. Едвард Русјан је први пилот из Средње Европе који је авионом сопствене конструкције летео још новембра 1909. године. Приликом прве посете Словенским Горицама, Мерћеп је предложио да наставе заједно да раде, што су браћа Русјан радо прихватила и преселила се у Загреб.

Први задатак је био да у Паризу набаве одговарајући авиомотор; избор је био "гном", од 50 КС (37 kW) и да у светском центру авијације виде шта има ново на пољу "авијатике".

Одмах након повратка почели су са градњом моноплана типа Мерћеп-Русјан. Урадили су нацрт авиона прилагођен новом мотору и пропелеру марке "Интеграл", набавили сав преостали материјал и журно се бацили на изградњу. У међувремену су изградили и сопствени хангар, у ком је завршена монтажа авиона.

Први пробни летови успешно су изведени средином новембра док је први јавни лет обављен другог дана Божића (27. децембра). Мерћепова одлука је била да се 14. дана након тога, за православни Божић, обави и јавни лет у Београду. Приликом тог лета, 9. јануара 1911. по новом календару, Едвард Русјан је погинуо. На слетању је снажан ветар поломио крило авиона који се срушио на бедем Калемегданске тврђаве поред Саве.

Вративши се у Загреб Мерћеп је наставио започети рад, сада уз помоћ Јошке Русјана, и почео израду новог сопственог апарата. Авион, који се знатно разликовао од оног којим је летео и погинуо Русијан, довршен је крајем лета 1911, а новембра исте године са успехом је извршено пробно летење.

Први пилот који је летео на новом авиону био је Драгутин Новак, који је јула 1912. године приредио јавно летење у Загребу и пред великом масом света показао могућности авиона и сопствену вештину и смелост у пилотирању.

Те исте године Мерћеп је саградио још један, сасвим нови тип авиона, који је био нешто мањи од претходног, исте тежине, али масивнији и једноставнији, а са естетског гледишта много савршенији. Августа 1912. на Другом Угарском авијатичарском митингу у Будимпешти, Мерћепов авион, односно пилот Драгутин Новак, освојио је прву награду у конкуренцији петнаест авиона.

Почетком 1914. године Мерћеп је завршио свој најбољи и последњи авион, који се знатно разликовао у савршенству од свих до тада саграђених авиона. Светски рат, међутим, који је започео нападом Аустроугарске монархије на Србију, прекинуо је све његове активности. Умро је 1937. године у Београду, где је провео последње године живота.

Уз Мерћепово име везан је један интересантан догађај али и важна историјска чињеница: испорука првог авиона Србији.

Све је потекло од група младих Београђана, на челу са Драгишом Стојадиновићем, који су од Мерћепа наручили авион типа "блерио", који је испоручен маја 1912. године.

Конструктор Мерћеп дошао је лично с апаратом и довео пилота и два помоћника за склапање аероплана. Склапање је трајало два дана, а трећи дан је био одређен за пробу летења и предају апарата.

Тога дана на Бањици, где је било заказано летење, окупила се гомила света. Био је ту и један кинооператер, који је желео да овековечи овај догађај. Убрзо се, међутим, показало да радозналом свету предстоји крупно разочарање. Пилот је одбио да лети, јер терен није био подесан.

И док је трајало убеђивање хоће ли и ко ће да лети, апарат је извучен из хангара и, с времена на време, стартован је мотор. Ангажовани су и присутни гледаоци који су енергично држали за точкове и реп апарата да не полети.

После мале препирке у авион се попео Драгиша Стојадиновић и наредио да се упали мотор. Тек када је сео за управљач саопштио је Мерћепу: "Ја ћу да летим када други неће..." Мерћеп и његов пилот довикивали су нешто Стојадиновићу, покушавали да му објасне... Усред те буке и халабуке неко је дао знак да се аероплан пусти и он је јурнуо преко пољане у огромним скоковима, заносећи се десно и лево.

Касније је Стојадиновић овај догађаја овако описао.

"Када сам видео да не могу да измолим Мерћепа и његовог пилота да лете, наљутио сам се и решио да сам покушам лет, па шта било. Жао ми је било оног света што је изашао узалуд, а и сам сам желео да видим шта сам купио, пошто је и погодба била таква. Зато сам се попео у апарат и казао Мерћепу да ћу летети. Он ми је почео објашњавати да то није проста ствар, да је апарат удешен да одмах узлети тридесет метара у висину, да се не треба играти итд. Наравно да ме је било тешко убедити, и ја сам му казао да се не плаши, јер ћу само пробати."

И, млади г. Стојадиновић је пробао.Вероватно ни њему није никада било јасно како је полетео, како је избегао да удари у постављене трибине, и како је, на крају, "атерирао" у оближњи поток. На сву срећу, без људских жртава. Мада, авион више није био за летење. Остављен је у хангару на Бањици, где је и уништен у току Балканског рата, који је почео те године.