|
Током средњовековног развоја српске државе само на Косову и Метохији изграђено је преко 1500 хришћанских цркава и манастира.
Један од тих споменика и најлепших примера европског средњег века јесте и манастир Грачаница, који је недалеко од места где се 28. јуна 1389. одиграла чувена Косовска битка. Срби су у походу Османлија доживели пораз, али ће их та увреда претопљена у поезију највишег реда вековима одржавати у вери да "Господ не одбацује за свагда."
Грачаницу је подигао српски краљ Милутин између 1315. и 1321. године као последњу од четрдесет две цркве које је изградио широм европског света између Београда, Барија, Солуна, Цариграда и Јерусалима за четрдесет две године своје владавине.
Многи европски интелектуалци који су прошли кроз Грачаницу, слажу се у оцени да се она по својој спољашњој архитектури и унутрашњој хармонији може поредити са чувеном катедралом у Шартру.
 |
Читалац ће логично закључити да се Шартр не подиже на туђој земљи.
Краљ Милутин није Грачаницу подигао на неком скровитом месту у брдима широм своје земље српске и приморске, већ усред богатог косовског житног поља, на темељима порушене ранохришћанске базилике из IV века, али је на крстоликој основи квадратног облика зато у висину винуо сводове и куполе на начин до тада непознат у византијској уметности. |
Чим крочите у Грачаницу осетићете мистичну атмосферу старе верујуће Европе!
Како заносно блиста Христ у плаветнилу Милутинове задужбине!
Подигавши лагано очи ка средишњој куполи манастира срешћемо се са Христовим строгим погледом; његов лик, као и читава "Небеска литургија" којом је окружен, блистају у благој светлости. Спуштајући поглед наниже у свечану пригушену магличасту светлост златног и плавог међу безбројне јеванђеоске ликове и композиције, као да чујемо давни, тајанствени пој векова.
Па ипак сву ту истанчану префињеност духа, док задржавате дах од лепоте, ту страсну веру у Христа и вредност доброте као закона свемира, тешко можете да спојите са сазнањима да је овај српски краљ просто саблажњавао свет поступцима према својим женама.
| Прву жену, тесалску принцезу која му је родила сина Константина, једноставно је вратио кући. Други пут се оженио сестром жене свога брата Драгутина – Јелисаветом коју је завео као калуђерицу. Са њом је добио ћерку коју је назвао чудним именом – Царица. Убрзо је и Јелисавету одбацио да би се 1284. венчао са Аном, ћерком бугарског цара Ђорђа Тертера. Из ове везе рођен је Стефан Дечански. |
 |
Да се не би оженио ћерком византијског цара Андроника Другог, Симонидом, ташта његовог сина Стефана, удовица бугарског цара Смилца – остао је запис – моли Милутина да се ожени њоме, уз обећање да ће добити у посед целу бугарску царевину!
Милутин је, међутим, сам отишао у Скопље да на обали Вардара дочека Симониду, девојчицу за коју историчари претпостављају да није имала више од девет година, а неки чак наводе да није имала ни пуних шест. Кад је Милутин изненада умро, Симонида се замонашила у једном манастиру у Цариграду.
На самом улазу у наос дочекаће нас краљ лично, са моделом Грачанице у рукама. Према њему, насликана је Симонида: са висина их обоје благосиља Христ, док им анђели с неба спуштају краљевске круне. Тај мотив користио је и Ђото. Милутинови приљежни мајстори насликали су ликове Милутина и Симониде на композицији "Свадба у Кани" у присуству Христа и Богородице, тако што су његов лик учинили млађим, налик оном који се може видети у цркви у Ариљу. Била им је као и Милутину позната мисао светог Дијадоха: "Кад види да тежимо лепоти свим својим бићем, благодат нам даје печат сличности."
Христ у Грачаници није статичан. Он просто изазива дивљење пре свега својом изразитом лепотом, својим живим гестовима, раскошним хаљинама, својом одлучношћу...
Призори узвишене лепоте и префињеност сликарске технике можда су најприсутнији у сценама Преображења Христовог. Блистави сјај светлосних боја на тамноплавом ултрамарину, најсавршенијој од свих боја, доводи гледаоца до ретког усхићења, као и у сценама Богородичиног успења (сна).
Композиција Свете Тројице у Грачаници приказује Христа као анђела који раширених крила седи на престолу. Поред њега су у првом плану два анђела чувара. Ту је и Отац његов небески и Богородица у ставу поклоњења. Средњовековна житија сведочи о томе како су се улазећи у Грачаницу и друге велике немањићке задужбине, Срби јеванђеоским ликовима радовали као живима. У међувремену смо се "накаљали књигама везани за живот", забележио је велику истину један српски монах из Сент Андреје.
Грачаничка фреска светог Јована Крститеља позната је као ремек-дело европске уметности средњег века.
Његов поглед је заиста мистичнији него што можемо поднети и као да нам говори да је мудрост одвојена од свега.
 |
Све је у Грачаници дубоко промишљено.
Живећи у бурно време када се и Рим и Цариград љуљају под ударцима туђих вера, као син католикиње Јелене Анжујске и Стефана Првовенчаног, Милутин је још увек осећао каква је рана Европи задата њеним расколом 1045, а затим и падом Цариграда, 13. априла 1204. године. Зато грачанички Христос, као и краљ Милутин, није само мученик, већ и солдат своје вере. Импресивна је сцена на којој Христ шибом истерује јеврејске трговце из храма, док му лепршају набори хаљине. Он као да нам баш овог тренутка говори: "Куда ја идем ви не можете доћи." |
У иконостасом засвођеном олтарском простору насликане су најтеже теме: Христ Агнец на жртвенику са светим Јованом и светим Василијем, у доња два фриза иконобранитељи, жестоки борци против непријатеља хришћанства: Атанасије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Григорије Ниски. Сви су они били против нарушавања хармоније између речи и слике, вере и дела.
Каква величанствена лепота некадашњег духовног живота европског човека!
За разлику од других Немањића, краљ Милутин нимало није милостив, чак ни према Данилу Другом, свом чувеном биографу и архиепископу. У Грачаници нема његовог лика! Само је Свети Сава достојан да буде осликан у ставу дубоке побожности, држећи јеванђеље од злата, поред цара Константина и његове мајке царице Јелене.
| Једна од најнеобичнијих епизода у сцени Страшнога суда је сцена Мора као персонификација зла. Море је представљено као фантастично биће – пола човек пола нека фантастична неман која прождире људе. И на земљи се дешава исто: најразличитије звери и птице гутају људске главе и стопала. Рај се једино може постићи вером у Бога и своје ближње, те усправним ношењем великог крста живота.
Поред инспирације Светим писмом, у Грачаници као и у другим српским задужбинама из времена Царства, налазе се двојица јунака популарног средњовековног романа "Варлаам и Јоасаф", које слави и католичка и православна црква. Прича о царском сину и мудрацу пустињаку, која се приписује Јовану Дамаскину, још увек није протумачена у српској и европској књижевности. |
 |
Негде су, ратујући једни против других, европски народи изгубили симболичну нит ове приче!
Као и други Милутинови манастири, Грачаница је вековима била симбол поноса свог народа, одржавајући га у животу у тешким временима. И на њу се свакако односе стихови народног певача: "А каква је, милу Богу хвала!/ покривена ћемером од злата/ поткићена срмом и бисером,/ поднизана златном трепетљиком,/ а по њој су диреци од злата/ све од злата крсти и иконе..."
Током многих освајачких похода Косова и Метохије од 1371. године Грачаница је много пута пљачкана. Милутинова чувена рукописна библиотека је изгорела. Но, упркос свим плановима за уништење "Човек снује, а Бог одлучује."
Кад изађете из цркве кроз мала врата окренута према истоку, додирните длановима грачанички камен! Осетићете топлину вечности. | 
