Древна ружа сиријске пустиње

Пустињска невеста, како су Палмиру често називали стари путописци, и данас плени лепотом и представља највећу туристичку атракцију Сирије.

Текст и фотографије: Светлана Дингарац

"I dream of rain, I dream of gardens in the desert sand …" Тихо певушећи речи Стингове песме Desert Rose, путујем од Дамаска ка Палмири, кроз голе пределе Сиријске пустиње. У даљини се повремено могу назрети стада камила и убога насеља номадских племена која крстаре овим негостољубивим пределима у сталној потрази за водом.

Сиријска пустиња или Бадијат аш Шам како се зове на арапском, простире се између плодних обала Медитерана на западу и долине Еуфрата на истоку и захвата подручје данашње Сирије, Јордана, Саудијске Арабије и Ирака. Њени становници називају себе бедуинима – синовима пустиње. Велика дневна температурна колебања, ретки извори воде и врло мало растиња чине живот бедуина изузетно тешким. Али ови пустињски вукови тешко мењају своју слободу за благодети савременог начина живота. Иако сиријска влада улаже велике напоре да их стално настани, обезбеђујући бесплатан материјал за изградњу кућа као и разне друге погодности, многи од њих још увек радије живе у традиционалним шаторима од камиље длаке селећи се са места на место. Велике породице од 20 до 50 чланова махом чине мушкарци са своје по три или четири супруге и многобројном децом, а стриктна подела послова и стари обичаји задржани су и данас у овим номадским заједницама. Бедуини су иначе велики љубитељи коња и вештине приповедања, а најважније им је да буду јаки, храбри и часни. Иако тешко долазе до хране, изразито су гостољубиви и увек ће са незнанцем поделити свој скроман обед састављен углавном од пиринча и пасуља, или ће га понудити шољом чаја. У читавом арапском свету, па и међу бедуинима, испијање јако заслађеног чаја представља посебан ритуал који се понавља неколико пута дневно.

Настављам путовање. Нижу се километри и километри песка, камена и необичних примера еолске ерозије. Пут је скоро пуст. С времена на време пројури покоји мотоциклиста главе потпуно завијене у традиционалну бедуинску црвено-белу мараму само са остављеним уским прорезом за очи, или покоје возило чије је необичне облике, украсе и порекло тешко дефинисати. Таква возила ручне производње, направљена од разноразних делова са ауто-отпада, одражавају личне афинитете и маштовитост власника, али тешко да би се могла и замислити на путевима Западне Европе.

Одједном, наилазимо на скоро нестварни призор. Усред пустиње табла са натписом "Багдад кафе" који асоцира на познати амерички филм. Ентеријер кафеа је уређен у традиционалном бедуинском стилу, са изузетно занимљивом збирком предмета из свакодневног живота. Љубазни домаћини ми уз незаобилазну шољицу чаја објашњавају да су идеју за отварање кафеа добили од многобројних туриста који су често застајали поред њихових шатора тражећи предах и освежење. Чињеница да се налази на путу за Багдад, на свега пар десетина километара од ирачке границе, објашњава порекло назива.

Величанствени призор давно ишчезлог света са велелепним храмовима и стотинама витких стубова и данас изазива поштовање и дивљење посетилаца из свих крајева света. Белов храм, агора, амфитеатар, централна авенија, тетрапилон, купатила и Зенобијина палата представљају права ремек-дела античке архитектуре и одсликавају значај и богатство некадашње Палмире. Иако део великог Римског царства, Палмира је имала статус слободног града, што је нарочито допринело развоју слободне трговине као и повећању моћи и утицаја њених владара.

Још круже приче о легендарној краљици Зенобији за време чије је владавине Палмира достигла свој зенит. Ова мудра жена јаког карактера и изузетне лепоте на свом двору је окупила многе филозофе, учене људе и теологе. Желећи да се ослободи римске доминације и вођена великом амбицијом, за веома кратко време освојила је читаву Сирију, Египат и стигла чак до Мале Азије. Преузела је и титулу августа која је била намењена само римским царевима, и почела да кује новац са својим ликом. Цар Аурелијан послао је велику војску и после краћег отпора освојио Палмиру. Поражена краљица, окована златним ланцима спроведена је у Рим где се касније отровала.

Судбина великог краљевства није била светлија од судбине његове краљице. За освету, Римљани су га разорили и претворили у војни логор. После великог земљотреса 1089. године град је потпуно напуштен и препуштен забораву и пустињи. Тек у прошлом веку почела су опсежна ископавања и истраживања овог локалитета.

Посебан куриозитет представљају гробнице са очуваним фрагментима фресака које су расуте по брежуљцима ван зидина града. Гробнице се међусобно разликују према конструкцији у зависности од некадашњег богатства и утицаја особе којој је била намењена. Тако постоје гробнице грађене у облику високих кула, кућа, затим са мрежом подземних просторија, као и оне скромније предвиђене да приме тела једне породице у периоду од 200 година.

На оближњем брду доминира тврђава с почетка седамнаестог века. Подигао ју је емир Фахр ел Дин који је у Палмири вршио обуку своје гарде. Данас је то романтично место с којег је најбоље посматрати залазак сунца над пустињом. Сваке вечери многобројни туристи заједно са мештанима долазе да у тишини посматрају овај величанствен призор.

И док ужарена кугла сунца тоне иза удаљених планина, са минарета допире последњи позив за молитву. "Алах акбар!" - одзвања пустим улицама, путује до зидина Беловог храма, одбија се између стубова и нестаје у непрегледном пространству песка и камена. Само је Бог велик, само је Бог вечан. Посматрајући рушевине древне Палмире, питам се има ли веће истине...