Поезија као тајна живота

"Народ који не ствара, који нема књижевност, нема чиме да оправда своје постојање. Не зна зашто га је Бог оставио ту где га је оставио. Наша велика народна поезија, средњовековно сликарство, наше задужбине – нешто је што у толиком броју не постоји код других народа на хришћанском истоку…" записао је Матија Бећковић, један од најистакнутијих књижевника савремене српске литературе.

Текст: Мила Милосављевић
Фотографије: Милан Мелка

Већ је речено – песник је оно чиме језик дише. Песник је медиј који што му верније служи, утолико боље за поезију…", речи су поете обимне библиографије, веома омиљеног у широком кругу поштовалаца. Књижевне вечери Матије Бећковића већ деценијама слове за догађаје који окупљају љубитеље његове поезије у великом броју, што му је донело епитет "народног песника".

Господине Бећковићу, шта је одредило ваш животни пут?

- Сваки песник има две биографије. У једној су фиксирани они датуми које сви знају. У оној другој није фиксирано ништа, и ни сам песник не зна ни ко је ни одакле је, а камоли да би то знао неко други. У оној првој се зна кад смо и где смо рођени, ко су нам родитељи, које смо школе учили, каква је била наша каријера. У оној другој ништа није познато ни извесно а камоли да за то имамо нешто написмено. Да сазнамо ко смо и одакле смо и какав је смисао нашег постојања – то је суштина песниковог позива и занимања.

Кад се родио као песник, то интересује и самог песника, а поготову где је родно место онога кога зовемо песничким субјектом. То је оно за чим трагамо. Унутрашњи човек и његова биографија, то је књига за коју је онај спољашњи само корица. Трагање за одговорима на та питања рукопис је наше биографије. Замишљамо да бисмо се срели са својим ликом и са својим именом тек онда када бисмо повезали све путеве којима смо се кретали, све мисли, осећања која смо имали. Одувек сам мислио да је човек оно што памти и да је у памћењу тајна нашега идентитета. Нико не памти исто из истог догађаја. Магнет на који се лепи овај или онај детаљ у човековој личности јесте оно што одлучује о нама самима. У људској историји, као и у оној првој песниковој биографији све врви од великих историјских догађаја, али, као да из ње сам живот ишчезава. У оној ненаписаној историји, као у оној другој биографији, јавља се све оно што је склоњено у страну и што је сама суштина живота. Датуми наше унутрашње стварности јесу они доживљаји који су се издвајали и постајали мотиви наше поезије. Ти мотиви могу бити веома упорни и што су упорнији и старији, то боље за поезију. Они се не смирују док не дођу до речи. Они су дубљи од нас и знају више о нама него ми о њима и зато је то наша права и једина биографија. Моја баба Јелица – Јеја имала је обичај да све што нађе тутне у џеп. С временом су јој џепови били крцати конаца и жице, федера и чивија, патрљака и крњатака од шушти и патрната. На питање шта ће јој то, увек је одговарала: "Требаће за нешто, ваљаће некоме, тражићете ви то". И заиста се догађало да се понеко за понешто што се није могло наћи нигде друго обрати баби. То се могло наћи још само у њеном џепу. Она је тај тренутак тријумфално дочекивала речима: "Шта сам ја говорила? А онда сте ми се спрдали!" Не знам ни сам када сам исто тако као што је моја баба скупљала те криве чивије почео бележити речи, слике, помисли што су се по некој својој логици издвајале из онога што сам доживео, чуо или рекао. Од почетка сам чинио то као нешто стидно и тог стида се никад нисам ослободио. Понекад сам то радио кријући. Сад се више и не кријем. Случајни саговорници се чуде а пријатељи су већ огуглали.

Библиографија   Матија Бећковић је рођен 29. новембра 1939. у Сенти. Школовао се у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду и Ваљеву. Школске 1958/59 уписује Групу за југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Бавио се новинарством и радом на телевизији. Године 1983, изабран је за дописног, а 1991. за редовног члана Српске академије наука и уметности. Од 1998. до 1992. године био је председник Удружења књижевника Србије. Члан је Крунског савета.   Написао је преко тридесет књига поезије и прозе, међу којима су најзначајније: "Вера Павладољска", "Метак луталица", "Тако је говорио Матија" песме и поеме, "Рече ми један чоек", "Међа Вука Манитога", "Леле и куку", записи, поеме, "Кажа", "Служба Светом Сави ", "Косово најскупља српска реч", "Чији си ти мали", "Ћераћемо се још", "Хлеба и језика", "Послушања", "Мушка тужбалица", "Саслушања", "Небош", "Бели штап", "Београд некад и сад", "Че, трагедија која траје", "Воз који је носио наочаре", "Ричард Лављег Срца".   За свој рад Матија Бећковић добио је готово све значајније књижевне награде и признања

Да ли су и вас можда питали шта ће вам то?

- И мене су питали шта ће ми то. Нисам знао да одговорим али сам слутио да би то за нешто могло требати. Никад нисам без оловке и папира. Не морам ништа записати, али ако немам оловку при себи, као да нисам цео или као да сам остао без алата. Кад сам наоружан, дежурам спокојно. Не морам ништа забележити, али су алатке спремне. Чини ми се да сам се осетио писцем тек кад сам речи које сам у различитим временима и на разним местима бележио налазиле неку изгубљену целину и накнадно заузимале своје место у њој. Неретко се догађало да нека од њих буде баш она једина и права која ми је недостајала а које се никад не бих сетио да је нисам имао већ записану. Те речи су се јављале раније него песме као њихова претходница и као да су оне о тим песмама знале више од мене и саме тражиле песму из које су нестале. И када се оно што сам прикупио тако записујући потрошило у некој замисли, онда се указује и смисао те моје чудне навике. Као да сам и сам јунак неке приче коју пише неко други. Тај пређени пут сам осветљавао уназад кад већ нисам могао унапред. Оно што још није утрошено, а записано је – чека. И ја не знам ни да ли ће дочекати а камоли како ће то изгледати. Када бих изгубио неку од тих цедуљица, чини ми се да бих провео век трагајући за тим богатством. Кад би неко други нашао те опућке искићене бесмисленим шифрама, оне не би ништа друго значиле и не би биле ништа друго до шифре и мрље. И као што је Јеју надживело стотине тих ексера, тако ће иза мене остати много тих речи чији смисао нико неће моћи да одгонетне и које ником другом неће значити ништа. И као што се у детињству догађало да пола копче са дна џепа после много времена нађе своју другу половину, тако су и речи које сам ја случајно причуо и записао постале мала сунца мог живота, а све друго као да није постојало. Ето, то би била моја аутобиографија. И да кажем и то, да, пошто сам већ споменуо баку, да су ако је ико имао утицаја на мој живот то биле особе женскога рода, пре свега моја мајка. Написао сам и једну кратку биографију:

"Имао сам бабу, нисам имао деду,
Имао сам мајку, нисам имао оца,
Имао сам кћери, нисам имао сина,
Имао сам жену, нисам имао мужа."

Можете ли да замислите свој живот у некој другој улози, мисији? Мислите ли да је човек тај који бира, или је изабран за своју мисију?

- Често се са омаловажавањем спомиње накнадна памет. А друге осим накнадне памети и нема и с том накнадном памећу ја не могу друкчије да замислим свој живот него онакав какав је он то и био и већ увелико прошао.

Како видите улогу поезије у савременом свету, али и улогу поезије овде и сада?

- Непрестано слушамо о крају поезије и знамо да песници више нису хероји културе. То су исправни одговори на то питање, али у те исправне одговоре нико не верује. Када су почеле ове најгоре године у последње две деценије, прво су око споменика песницима стављани џакови да их не поломе, и прво су, опет, страдали њихови споменици. Шантић је бачен у Неретву, Андрић у Дрину, Ћопић и Кочић су остали без глава у свом завичају.   "Умреће све уметности а преживеће поезија". Појасните нам мало то чудо поезије – ту њену неуништивост.

- Човек није створио живот, па мислим да га не може ни уништити. Оно што се односи на живот, односи се и на поезију. И као да поезија ствара нас, а не ми њу и као да језик брине о нама а не ми о њему. И не знам шта бих друго рекао него да цитирам онај стих: "Живот није никаква тајна, него је тајна живота поезија."

Камен једну од најснажнијих, најупечатљивијих симболика у вашој поезији. Кажете да човек ништа друго и не ради целог свог живота, до да се саплиће о исти камен…

- Обично се каже да се паметан човек никад неће два пута саплести о исти камен. У ствари, ништа друго и не ради него се о тај исти камен саплиће. Другог камена нема осим тог једног јединог. Кад је реч о Васкрсу, да споменемо да је Света земља камена земља и да отуда почиње славна и велика биографија камена, тако да је и с том биографијом са светошћу камена и његовом вечношћу повезана и поезија и сам Спаситељ који се зове угаоним, живим каменом хришћанства а исто тако и је и сам Христ камен о који се спотичемо.

Коју поруку носи ваше песничко дело?

- Песничка дела не откривају него увећавају тајну живота и тајну поезије. Отуда поезија и не даје одговоре него поставља нова питања.

Кажете "где нема језика нема ни људи". Ко ту кога чува, или пак успева да сачува: народ свој језик или језик свој народ?

- Увек сам мислио да језик брине о нама, а не ми о њему, јер све о чему смо бринули је мање-више пропало, а језик је остао као једини живи сведок свих времена који је све видео, све запамтио и именовао. И највећи су тирани имали проблема једино са језиком. Њему нису могли ништа. Никад, па ни сада.   Како доживљавате чињеницу да вас сматрају народним песником?   - Нико осим народа није све рекао онако као што је хтео да каже. Зато и сада атрибут народног песника сматрам највећим признањем.

На чему тренутно радите?

- Управо излазе у издању "Политике" и "Народне књиге" моја "Изабрана дела" у седам књига. Продају се по киосцима заједно с новинама у тиражу од десет хиљада примерака. Надам се да стижу и у Црну Гору. Истовремено, у издању "Октоиха" из Подгорице објављен је избор из мојих песама и поема. Завод за издавање уџбеника је објавио моју књигу беседа. Ту је садржано оно што сам говорио различитим поводима у последњих седамнаест година. Око тога сам имао много посла, али, увек сам желео да се у новинама поред актуелних догађаја штампају изабране стране из класичних књижевних дела. Некако су, увек, пре новине биле изазов да прочитате неку песму или приповетку која је штампана у новинама него да узмете књигу из полице и учините то исто. Та продукција и ти тиражи говоре управо супротно него што се то пропагира о крају књиге и о крају поезије.

Чак сам чуо да то и није иста читалачка публика која купује књиге у књижарама. Кажу да те књиге угрожавају класичне издаваче, али зато што су јефтиније и зато што су ти тиражи већи, али шта је ту је и ту се не може учинити ништа. У сваком случају, то је доказ како би свакако требало нешто учинити да се књиге приближе данашњем човеку с обзиром на то да су књижаре данашњем човеку постале ексклузивне и недоступне. Често човек нема храбрости да уђе у такву књижару, као што не улази у радње са драгуљима. Зато ми се уопште та идеја да се књига продаје уз новине чини великим и важним културним подухватом.