Године са Андрићем и без Андрића

Пре тридесет једну годину, у онај други свет закорачио је један од најбољих писаца нашег језика и простора – Иво Андрић. Шездесет и једна година је прошла откако је наш нобеловац објавио и своје највеће романе.

Текст: Радослав Братић

Ако се томе додају и два наново и релативно недавно објављена наслова – књига разговора и докторска теза младог Андрића, које је приредио врстан познавалац његовог живота и дела, професор Радован Вучковић, ето додатних разлога да се говори о овом писцу, поготово после крвавог рата у босанском тамном вилајету о којем је наш нобеловац исписао незаборавне странице прозе. Када прети суноврат и грађански рат на овим просторима, поучно је и лековито читати Андрића. Писца који је својом прозом градио мостове између култура раздвајаних свакојаким сукобима, ратовима, уверењима и религијама. Галаксија знакова у Андрићевом делу огромна је и она се у овом времену на нов начин отвара у свету апсурда, или како би то писац рекао - "пуног свакојаког гада, и крштеног и некрштеног".

Андрић је многе тајне света ослушнуо још у детињству корачајући оном убогом стазом и сваки корак у животу мерио је према тој стази, осећајући слободу детињег заноса али и чамотињу и тескобу свега што је на њој расло. Јер све што стрши постаје плен невидљивих и насртљивих сила. Зато је многе страхове којих се у детињству накупио Андрић касније дозивао по мери тог заноса и тескоба из којих је у свет кренуо.

Књига "Писац говори својим делом" – мање-више познатих али и непознатих разговора са Андрићем – коју је објавио БИГЗ, открива човека монолога, мање дијалога. Ретко је давао интервјуе, још ређе изјаве или коментаре о свом делу, о догађајима и људима. Сматрао је да изван својих књига писац нема о чему разговарати. Чак се трудио да у сусрету с новинарима ништа не каже, избегавајући да упрошћава властиту поетику. Аутор ремек-дела какво је "Проклета авлија", а данас има озбиљних тумачења да је то књига о нашем Голом отоку, презирао је сва места и људе који стварају буку и галаму, поготову где нико никога не чује. Писање је за Андрића монашки позив и испосништво; он мрзи новинарска питања која сугеришу одговоре, њихову интонацију сматра насиљем. Чак се и пред питањем: "Како сте", осећао нелагодно. Није волео новинарске теорије ни високе речи поготову када, како сам вели, пишу о високој архитектури уместо о толиким кућама које прокишњавају. Избегавао је приче о актуелним политичким темама јер отворено каже да је идеологија опасна и трошна грађа, а да политика није више материјална. Другим речима – "што си више у јавности мање си свој" – каже наш писац. Поједини његови пријатељи и познаници, као што су били Дучић и Ћопић, наговарали су га да се мане тема из давних времена турске касабе и да пише о свом добу. Велики писац то одбија јер је знао да нови књижевни правци и моде најчешће одбацују прошлост и њену митологију. А времена, и прошло и садашње и будуће, увек се на неки начин преплићу и њих се писац не може одрећи, вели Андрић.

Наш нобеловац не скрива да је Србија почетком овог века највише преко културе и књижевности вршила велики утицај на његову генерацију с оне стране реке Дрине, као што их је 1914. године, како каже, "покосила и скршила толико да се никад више нисмо могли сабрати". То лето, када је букнуо пожар Првог светског рата, описује као време са укусом ватре и леденим дахом традиције на сваком кораку. Не устеже се да призна "и док нас траје ми ћемо у себи делити свет на којој је ко страни и чиме се заклињао".

Највише под утицајем Достојевског и Мана, како сâм на једном месту у овој књизи вели, избегавао је описе природе и пејзажа да би јасније истакао судбину људи и својих јунака. На старост је гледао као на "време које се смрска". Али писац мора да остари, вели, да би превладао своје заблуде. Андрић није могао да прихвати савете пријатеља и своје супруге да из романа избаци ону сурову сцену набијања Радисава на колац – одговорио је и себи и другима речима: "Од када је то написана стварност суровија од учињеног зла?" Није волео одликовања и титуле, доживљавао их је као напаст и непријатност. За свечаности и славе говорио је да припадају само мртвима – "ласно се хвалити – најтеже је бити свој судија". Био је господствен човек, шкрт и уздржан на речима, увек повучен и опрезан пред разметљивцима. Властима се није удварао али се чувао да им се замери.

Упознао је као дипломата изблиза и највеће диктаторе и видео да су то људи опасних ћуди и нарави. Држао их је на одстојању, тражећи пут изван њихових сумњичавих погледа. Ваљда и зато, дружио се са онима који би га могли заштитити. Један писац је анализирао Андрићеве фотографије у друштву са разним државницима и направио одличан закључак – на свим сликама где се Крлежа сликао с Титом, аутор "Глембајевих" седи, такорећи, заваљен, а Андрић седи уздржано и опрезно као да очекује да га сваког тренутка могу ухапсити.

Уграђивао је Андрић моћнике на разне начине у своје ликове, попут Мехмеда Соколовића и Омер-паше Латаса. Изблиза је видео велике и опасне вође, какви су били један Хитлер и један Мусолини. Уз то, био је и сведок два светска рата, осетио тамнице ондашњих режима. Читаоце је упућивао на Вукову преписку с Милошем, како би пуно тога сазнали и о свом времену. Језик телевизије сматрао је позерским, површним, извештаченим и старим. Говорио је да су све књиге које је написао настале из сусрета са босанским људима, а баш тамо је почетком овог рата доживео да га сатанизују, да оскрнаве и сруше његов споменик.

За Андрића је писање као рад преље, као посао рудара, копање у мрачном тунелу. У хаотичном свету стварање је видео као могућност да се осветле тамни путеви живота, а библиотеку као место где "мртви живе а живи говоре". И увек са обавезним упозорењем да је "права реч беседа крви" а ако се она сувише употребљава, вели Андрић, "може и да се прозлоби".

Иво Андрић је исписао један од највећих епова јунаштва и пораза српског народа на убогој раскрсници Истока и Запада; исписао је једну од најснажнијих трагедија – отимања деце која су одвођена у далеки свет и превођена у другу веру. После су се у одорама моћних царевина враћала као освајачи и поробљивачи свог завичаја и свог народа. Зато су Андрића толико привлачиле теме тлачења и стања у којима човеку мањка слободе. И није нимало случајно што је на крају сваке стазе, у својим романима и приповеткама, правио мостове. Јер је упамтио да на другој страни реке увек чека провалија. Градио их је упркос томе што је знао да варвара има више него градитеља, увек и свуда.

Можда је баш у тој далекој прошлости Андрић тражио корене за све оне страхоте које су се на таквим понорима и јамама у нас доцније одиграле, а одигравају се и данас. После објављене приповетке "Мост на Жепи", градитељи електране тражили су од писца подршку да се тај мост сруши, а писац каже да се осећао веома нелагодно и постиђено. А како и не би! Ко још може тражити од аутора да потпише смрт свог јунака?

У својим романима, Андрић је подсећао на непоткупљивост наших предака који патњу и пропадање свог народа нису претпостављали испразном ласкању разних смутљиваца и пребега. "Ништа не даје од себе нити шта хоће да прими", рећи ће писац за кршног херцеговачког кнеза Зимоњића. То је онај јунак у чијој се шаци, "тешкој као недопечен хлеб", изгуби сићушна ручица турског паше који је дошао да покори и потчини.

Као писац, Андрић је увек на страни понижених и увређених, а разумео је и оне силне и узвишене. Овим другима никада није писао посвете и хвалоспеве, бар у делима, осим што би у животу свакодневном учинио неки ситни гест када би га притисли уза зид.