Цео свет на једном месту

Лондон су пре свега људи који у њему живе, у њега долазе и одлазе из њега. Та заводљива, а невидљива хемија међу људима јесте оно што тај град чини толико привлачним.

Текст: Синиша Љепојевић
Фотографије: Горан Томашевић

У Лондону живи око осам милиона људи, али са општинама на обронцима града британска престоница има скоро дванаест милиона становника. Уз то, свакога дана у Лондон долази на посао око два и по милиона људи. Ако се томе додају и туристи, онда се у сваком часу улицама и предграђима креће најмање петнаест милиона људи. На улицама централног дела човекa у једној секунди мимоиђе у просеку 60 људи.

Житељи Лондона међу собом користе око 300 језика, а преко 50 етничких заједница броји више од 10.000 чланова. У једној школи у јужном Лондону, у Саутфилдсу код Вимблдона, ученици говоре 100 језика. Толика је шароликост Лондона. Цео свет на једном месту.

Према званичним али у основи непотпуним подацима, јер у Британији не постоје личне карте, скоро половина житеља Лондона није рођена у Уједињеном Краљевству, а безмало њих 40 одсто није беле боје коже. Лондон је град странаца и имиграната, несрећника и срећника из целог света. Метропола на Темзи вековима је привлачила људе из света, оне који су бежали од беде и прогона и оне који су своју срећу и богатство, али и знање, желели да поделе с тим градом. У садашњем времену Лондон је највише привукао људе из Азије, Африке и са Кариба, свих земаља бивших колонија, а међу "белима" најбројније су заједнице Кипарских Грка, Пољака, сада и Руса, па онда Италијана и Срба.

Лондон има дуго искуство у организовању живота за велики број људи. Његови лидери су одавно имали визију градских потреба у будућности па су изградили инфраструктуру која и данас подмирује потребе. У Лондону у последњих стотину година није изграђен ни један нови мост на Темзи, али све и даље функционише. Од 1901. у Лондону није изграђена ни једна нова линија подземне железнице, али је 480 километара пругe и даље довољнo за око три милиона путника свакога дана.

Овај град нема истанчану градску лепоту попут Париза, Рима или Севиље, али има невероватну људску енергију коју преноси на све који га посете и због које га никада не заборављају. Њу верно прате симболи Лондона који дочекују и испраћају.

Најпрепознатљивији симбол Лондона је Вестминстерска сатна кула, што је званичан назив, али је познатија по надимку Биг Бен који је добила по великом звону које откуцава пуне сате. Упркос разним теоријама, није јасно ко је аутор надимка и зашто. Биг Бен је вероватно најпознатији јавни часовник на свету. На том месту је прва "сахат кула" изграђена још 1288, али је нестала у пожару почетком XIX века. Садашњи Биг Бен грађен је средином XIX века, а први откуцаји сата који још увек ради били су 31. маја 1859. Први утисак људи који виде Биг Бен јесте да је много мањи од онога каквог су га замишљали са фотографија и телевизијских снимака, али ипак није мали. Висок је 96,3 метра, а четири часовника, на свакој страни по један, на висини су од 55 метара. Све их покреће један сатни механизам тежак пет тона.

Биг Бен је део још једног симбола – британског Парламента, зграде која је симбол британске традиције и њене старине. Али ова садашња, није тако стара. На том месту у Вестминстеру је у XI веку саграђена резиденција енглеских краљева. То је било острво, тачније ада, коју је чинила једна локална река на свом ушћу у Темзу. Та река је касније зазидана улицама и, када корачате Вестминстером око Парламента, имајте на уму да "идете по води", јер испод улица је давно заборављена река. Почетком XIII века у том комплексу почео је да заседа и парламент. Али, 1512. ватра је уништила комплекс па су краљеви променили резиденцију, а парламент наставио да заседа на том месту. Све је, међутим, поново изгорело 1834. и 1840. почиње изградња садашње зграде Парламента која је завршена у првим деценијама прошлог века.

Део вештине прикривања година, у овом случају младости, јесте и незаобилазни мост на Темзи у старом делу Лондона познатом као Сити Тауер Бриџ, мост тврђава. Својим изгледом подсећа на вековни Лондон, али је, у ствари, један од најмлађих лондонских мостова завршен 1894.

Оно што је заиста старо, стварно или нестварно, налази се у бројним лондонским музејима. Највећи и најважнији је Британски музеј, где су на једном месту смештени сви докази цивилизације којој припадамо. Огроман је и ако немате довољно времена нећете стићи све да видите. Ту су неки други музеји, попут Музеја природе и Музеја науке. Смештени су један поред другог, први у Кромвел роуду а други у Егзибишн роуду, у јужном Кенсингтону у западном Лондону. У њима је аутентичним експонатима представљена читава природа у којој живимо и биологија човекове врсте. У Музеју науке човек може да види како се технолошки развијао свет чије благодети уживају садашње генерације. Следећи је Музеј детињства који се налази у Кембриџ Хит роуду, у источном Лондону. Преко играчака и живота деце током векова представљена је и аутентична социјална историја одрастања. Занимљив је и чувени музеј воштаних фигура "Мадам Тисо" у Мерилбоун роуду, у централном Лондону. Додуше, поставка воштаних фигура се мења па можда сваки посетилац неће имати прилику да види свој омиљени лик. Ту је међу сталном поставком била и воштана фигура лидера бивше Југославије Јосипа Броза Тита. Ње више нема, јер јој је пре двадесет година неко кришом одсекао главу.

Једна друга глава, међутим, није скинута. Најпознатији лондонски имигрант је свакако Карл Маркс. Његов радни сто у Британској библиотеци и његов гроб у северном Лондону међу најпосећенијим су туристичким атракцијама.

Посебност Лондона је да има музеје не само о ономе што је стварно било него и о нечему што у стварности није постојало. То је пре свега Музеј Шерлока Холмса, смештеног у кући у којој су према романима Сер Артура Конана Дојла од 1881. до 1904. живели детектив и његов сарадник др Вотсон, а то је 221б Бејкер стрит, у централном Лондону.

У међувремену Лондон пружа неограничене могућности разгледања свега и свачега, у дугој шетњи. Најбоље је обући неке патике, јер на први поглед све изгледа да је близу, ту негде, али у стварности то су огромне раздаљине. У тражењу неког места или улице не би се требало ослањати не неку урбанистичку логику јер она у том граду не постоји. Садашњи Лондон је настао спајањем неколико градова и села без плана. Иако би било логично да једна улица води ка другој можда и нећете стићи на жељено место и зато је најбоље увек користити мапу.

Ипак, оно што никада нећете промашити јесу лондонски пабови (кафане) који су највернији чувари духа Лондона и његов прави идентитет. Паб, изведено од званичног назива Паблик хаус или Фри хаус, јесте идентитет обичног, оригиналног човека са свим његовим манама и врлинама. То је у овом времену једини прави Лондон. У пабу има разног пића, али зна се шта је једино право за ту прилику – пиво, углавном енглеско из категорије "битер пива" или "ејл", што је стара енглеска реч за пиво. У Лондону још постоји вековна институција комисије за одобравање продаје одређене врсте пива у пабовима. Тестирање квалитета пива врши се тако што се пиво пролије на неку даску или клупу. Трочлана комисија онда седне на то проливено пиво. Ако се приликом устајања панталоне залепе за клупу то значи да у пиву има много шећера и не добија дозволу за продају. Ако се не залепе – онда је пиво добро. Та комисија, наравно, данас постоји церемонијално, јер велики произвођачи пива разговарају са председницима влада а не с комисијом за "лепљење панталона".

Сви су пабови на неки начин исти, али је најстарији Чешир чис на адреси 145 Флит стрит, на улазу у лондонски Сити и у некадашњем центру лондонске штампе. У тој кући паб постоји од 1538, а садашњи изглед је исти од 1667. У близини је "вршњак", Севен старс паб, у 53 Кери стрит, на Холбурну, који је на том месту од 1602.

Уз пабове неизбежан је и чувени лондонски такси, познатији као "Блек кеб" који је као права соба. У Лондону их има 20.000 и тај број се не смањује и не повећава. Да би се добила дозвола, таксисти је неопходна посебна двогодишња школа, а на завршном испиту он мора да зна напамет – са појединостима – између 6.000 и 8.000 лондонских улица. Лондонски таксисти су љубоморно и упорно чували изглед својих таксија, забрањен је извоз тих аутомобила и били су сувласници фабрике која прави само таксије. Недавно, у новим економским условима, фабрику су морали да продају Кинезима. Много тога осталог у Лондону је такође продато странцима, али дух Лондона и његову магију, међутим, није могуће продати.

Јат ервејз из Београда за Лондон полеће средом, четвртком, суботом, недељом, понедељком и уторком у 10.35, а петком у 10.55. Додатни летови Јата ка главном граду Велике Британије предвиђени су за суботу у 11.15 и недељу у 18.10. Повратни летови са Терминала 4 Аеродрома Хитроу планирани су истим данима у 13.40, 13.50, 14.15 и 21.15.